Partizan igra fudbal bez strasti, a Dinamo kao da je Boka

Izgubiti nije sramota, predati se jeste. Dozvoliti da te udaraju i da nijednom ne uzvratiš. Da te maltene ponižavaju, a da se ne pobuniš. Ako je trebalo da se „umre“, moglo je sa stilom, ali ovaj Partizan ga zasad nema i zato pati. Čak nije toliko obeshrabrujuće po crno-bele što su poraženi i drugi put od Dinama, bolji je to tim, sa kvalitetnijim pojedincima od Beograđana, nego što se ne vidi mogućnost da drastično bolje bude u dvomeču sa Luganom.

Revanš sa Ukrajincima imao je vrednost jubileja (300. utakmica Partizana u UEFA takmičenjima) i trebalo da pokaže treneru Aleksandru Stanojeviću, kako je sam rekao, može li njegova ekipa da se nosi sa Evropom, a ne samo da nije spremna za elitni, nego je pitanje da li je za drugi razred međunarodnog fudbala. Prikaz za početnih 180 internacionalnih minuta ne ostavlja mnogo nade pred susrete sa Švajcarcima. I sve je manje odgovora, a sve više pitanja, od kojih je ključno možda: može li posle 2:6 i 0:3 uzdrmani Parni valjak da se trka sa sastavom koji je namučio Fenerbahče.

Obe ruke je podigao Partizan još u Poljskoj, da bi na Topčiderskom brdu samo čekao ezgekuciju. Moglo je da bude dostojanstveno, a nije. Zato se nameće nedvomislen zaključak da je u ovom delu sezone, a tek je počela, tužno gledati ovu ekipu.

Baš kao što je tužno bilo posmatrati meč niskog intenziteta. Kao da je u pitanju trening. Lišen energije i smislenih poteza. Tako je uglavnom izgledala predstava bez navijača. Bez mirisa i ukusa. Bljutavo. (O)tužno. Nalik Partizanovoj igri, ni za pedalj nije napredovala u odnosu na minulu sedmicu. Očekivalo se da srpski predstavnik makar pokaže da ponos, proba da odbrani domaći teren, ali je umesto da krene u juriš, kao vojnik pred bitku za koju zna da je unapred izgubljena, ostao ušančen u rov i skoro da nije pretio u prvih 15 minuta. A onda je na dva kraja terena u tragičara izrastao Aldo Kalulu. Najpre tako što je pogrešio prilikom kontre, iako ju je dugo vukao i imao rešenje da odloži loptu desno (Saldanji ili Gohu) ili je pošalje levo (utrčavao Jurčević) rešio da puca i bio je blokiran. Na taj nerezonski naslonio je malorizni potez nekoliko desetina sekundi kasnije, pošto je želeo – valjda – da vrati loptu golmanu Aleksandru Jovanoviću, a pogodio je Leonarda Ovusua, omogućivši Andreju Jarmolenku da poentira lakše nego bilo ko od Dinamovih igrača u Lublinu osam dana ranije.

Kompletno prvo poluvreme Partizan je potrošio igrajući u strahu. Kao da je preko puta Boka juniors. Ukrajinci, obučeni u dresove nalik argentiskom velikanu, opet su pokazali snažan nacionalni naboj. Crno-beli ni izbliza strast kakva bi trebalo da krasi učesnika kvalifikacija za elitni kup. Nikakvu emociju kakva inače odlikuje Stanojevićeve ekipe. Ništa. Zabrinjavajuće.

Dvaput se, kao, učinilo da bi mogao da zapreti. Najpre kad je Kalulu glavom probao da valorizuje centaršut debitanta Milana Lazarevića, potom kad je u prvom delu bezopasni Matues Saldanja kratkim pasom onemogućio bivšeg člana Liona da bolje šutira. I to je do viceprvaka naše države bilo sve do pauze. Mada, postoji objašnjenje zašto ekipa iz Humske nije delovala odlučnije. Zove se Leonard Ovusu. Bio je doslovce igrač manje, grešio maltene svaki put kad bi imao loptu u nogama, predavao posed rivalu, mora biti da su to saigrači uvideli i nisu smeli da se zalete, znajući da nema ko da im čuva leđa.

Gosti su još jednom pokazali automatizme u igri, jednostavnim akcijama prenosili loptu na polovinu protivnika, probali da prednost udvostruče preko Jarmolenka (šut u Jovanovića) i Mikole Šaparenka (pored konstrukcije gola), demonstrirajući da su opasniji.

Uzvratio je Partizan prilikama Saldanje početkom drugog poluvremena na ubacivanja korektnog Jurčevića i ispodprosečnog Goha, ali je onda najbolji strelac Mozzart Bet Superlige u skoku nehotice udario Maksima Dajčuka i toliko onesposobio štopera Kijevljanja (dislokacija ramena,) da se njegov jauk čuo na praznom stadionu (zbog kazne UEFA) i posle toga nikom nije bilo do igre.

U takvim okolnostima izabranici Oleksandera Šovkovskog su rutinski duplirali prednost, tako što je jedanaesterac (skrivio ga Svetozar Marković) realizovao igrač koji se za njega izborio, Vladislav Vanat.

Da će biti još gore nagovestio je trenutak u 85. minutu kada je prečka spasila crno-bele posle pokušaja Vikentija Vološeva.

Ali ništa i niko nije moglo da spasi Partizan u nadoknadi kada su Ukrajinci u četiri ili pet poteza prešli put od svog kaznenog prostora do protivničkog gola. Maestralnu akciju krunisao je Aleksandar Karavajev, mada je lakoća sa kojom su prešli ceo teren možda i najbolje oslikala kompletan utisak sa meča: da su crno-beli u ovom sudaru bili nedorastao rival. Možda i bolnija spoznaja od toga je to što su bili apsolutno svesni sopstvene nemoći i nimalo spremni da bar na tuču i trud sakriju makar delić onoga što im nedostaje u kvalitativnom smislu.

Zaključak: Dinamo nije tim posebne vrednosti (trenutno nije ni Boka, koju je „imitirao“) i to će se, verovatno, videti u grupi bilo kog takmičenja na jesen. Zamislite koliko onda Partizan mora da radi da bi ga stigao. Da ne pominjemo nešto više. Ne bi bilo umesno.

PARTIZAN – DINAMO KIJEV 0:3 (0:1), prvi meč 2:6

/Jarmolenko 17, Vanat 68pen, Karavaev 90+3/

Stadion: Partizan, Beograd

Sudija: Marian Barbu (Rumunija)

Žuti kartoni: Filipović, Marković (Partizan)

PARTIZAN (3-4-2-1): A.Jovanović – Filipović (od 83. De Medina), Mujakić, Marković – Lazarević, Zahid (od 65. Natho), Ovusu, Jurčević (od 79. Antić) – Goh (od 65. Trifunović), Kalulu (od 65. Severina) – Saldanja.

DINAMO (4-3-3): Buščan – Karavaev, Popov, Djačuk (od 54. Bilovar), Dubinčak – Pihalonok, Bujalski (od 70. Andrijevski), Šaparenko (od 70. Lonvijk) – Jarmolenko (od 70. Kabaev), Vanat (od 78. Suprijaga), Volosin.