Pacijent opet stabilno! Ima indikatora za potpuno ozdravljenje

Srbija je prodisala! Od Mundijala u Kataru ličila je fudbalska A selekcija na astmatičara kojeg svrab oko očiju, kijanje, začepljeni sinusi poslovično muče kada dođe reprezentativna pauza, kada treba igrati što takmičarske, što prijateljske utakmice. Nikakav Presing, Erijus, Ksizal, ili fudbalskim rečnikom, promene formacije, igra sa dva špica, ili drugi ekseprimenti nisu pomagali na duge staze. Nesnosan kašalj bi tu i tamo prolazilo, a onda bi zastoj u bronhijama, šištanje i sviranje u grudima vraćali. Pluća reprezentacije kao da su funkcionisala na oko 50 odsto kapaciteta.

Izgledalo je kao da hroničnom bolesniku leka nema, kako se približavala utakmica sa Španijom uz sve otkaze koji su stizali selektoru Draganu Stojkoviću, delovalo je da će uslediti jak astmatični napad i da pumpice neće biti dovoljne da pacijent izbegne hospitalizaciju. Napad se desio, ali je nova terapija, do sada uglavnom rektko korišćenom alternativnom medicinom uspela.

Pacijent je ponovo stabilno, a lekarski tim vidi indikatore koji seju optimizam, koji u doglednom periodu mogu da nagoveste potpuno ozdravljenje.

Za početak, pacijent je mlad. Jedanaestorka koja je počela meč sa Crvenom Furijom u proseku je imala 24,6 godina, a sa ulaskom izmena brojka se spustila na okruglo 24 godine. Niko ko je sinoć zakoračio na teren Marakane nije imao više od 28 godina!

U mladom telu osim snage, poletnosti i brzine, gori buktinja kakva od reprezentacije Srbije kao celine, jedinke, odavno nije viđena. Koliko su puta klizali po tepihu stadiona Rajko Mitić, što štoperi, što bočni igrači, što vezisti. I svaki start koji bi sklonio loptu dalje od opasnih španskih nogu, bacao bi kao mlaz zapalive materije na tu istu buktinju. Pitajte Veljka Birmančevića, tog visprenog šabačkog mangupa sa loptom, što je stizao i da zavrti Karvahala na ringišpilu i da uklizava Jamalu, što nije posustajao ni gore, ni dole. Setite se njegovih stegnutih pesnica, njegovom okretanju ka zapadu, urlanju i traženju podrške posle svake lucidnije defanzivne reakcije Orlova. Baš iz tog govora tela vrišti optimizam pacijenta koji se ne predaje, ni protiv napada kakav ima šampion Evrope.

Karvahal i Birmančević (Star Sport)

Neretko smo poslednje dve godine gledali Srbiju sa previše lopti unazad, prekomernim brojem alibi dodavanja, bez mnogo rizika... Srbiju koja bira igru na sigurno u manevarskom prostoru. Bilo je toga i sinoć u skladu sa silom koja je pretila Orlovima, ali krasila su Piksijeve pulene rešenja koja nismo tako često videli. Mirno, nimalo panično otvaranje akcija Ilića i Lukića kroz špansku liniju presinga, pa onaj Ivanov nezaustavljivi trk pored Španaca s početka drugog poluvremena... Esencija onoga što smo od Ilića čekali još otkako je počeo da stasava u Veroni, pa nastavio fudbalski razvoj u Torinu.

Iako je posle bleska iz uvodnih desetak minuta, Lazar Samardžić utihnuo, oduševila je Marakanu njegova dijagonala za Živkovića, jedna od onih savršenih lopti pre završnog pasa, što cepa protivničke odbrane, što daje saigraču šansu da igra jedan na jedan. Ne zaboravimo lažnjak na koji je krajem iste akcije pao Kukurelja.

Ne zaboravimo partije debitanata Koste Nedeljkovića i Jan Karla Simića. Pokušajte da izbrišete iz glave potez srpskog tinejdžera rođenog u Nemačkoj koji je umalo kumovao golu Španije. Ako sklonimo po strani tu posledicu klasičnog neiskustva momka sa svega 14 nastupa u seniorskom fudbalu, hrabrost, a pre svega sposobnost da iz zadnje linije ponese loptu napred između dva protivnička igrača, nagoveštava da će i štoper Anderlehta sa godinama dotaći ozbiljan nivo Liga petice kakav krasi Nikolu Milenkovića i Strahinju Pavlovića. O njima ovde, ne moramo naširoko. Toliko smo već i mi, a i oni sami besprekornim igrama na Euru, ispričali o sebi.

Strahinja Pavlović (Star Sport)

Za kraj, o najmlađem članu reprezentacije, Kosti Nedeljkoviću, o momku koji je prema rečima selektora Stojkovića, a ništa manje i prema subjektivnom utisku fudbalske publike, na debitantskom nastupu za dražavni tim izgledao kao da je godinama njegov deo. Možda ono šeretsko odigravanje bez gledanja u sopstvenoj trećini to najverodostojnije ptvrđuje. Da ne davimo statistikom, reći ćemo samo da je sinoć uradio ono što u finalu Eura nije mogao Kajl Voker - uhapsio Nika Vilijamsa i majstorski pomogao ništa manje nadahnutom Strahinji Erakoviću da desna strana bude neprobojna. Srbija konačno ima desnog beka za narednu deceniju i kusur, a kako je čvrsto, postojano i angažovano izgledao sinoć na terenu, nekadašnji prvotimac Crvene zvezde bi uz takav kontinuitet mogao da istisne Metija Keša iz prve postave Aston Vile kada se poljski reprezentativac za oko mesec dana oporavi od povrede.

Nisu sve ovo znakovi pored puta. Ovo su jasne smernice o kvalitetima koje Srbija poseduje i koje iz utakmice u utakmicu mora da koristi. A da je reč o timu kojem talenat i želja, mogu u simbiozi da proizvode i atraktivan fudbal i rezultat, pokazala je akcija o kojoj od sinoć bruji čitava Italija veličajući Strahinju Pavlovića. Akcija pokrenuta čistim oduzimanjem lopte Jamalu, akcija u kojoj su do izražaja došli Strahinjini guliverovski koraci, a koje opet ne bi bilo da ne beše sjajne konekcije i osećaja Andrije Živkovića i Luke Jovića.

Kada ne dozvolite zvanično trećoj reprezentaciji FIFA rang liste da vam naudi, kada joj sasečete krila i ne dozvolite veliki broj prilika znači da ste put ka ozdravljenju pronašli. I biće još astmatičnih napada, biće zviždanja u plućima, kašlja, nedostatka vazduha... Možda već u nedelju na Parkenu protiv Danske. Važno je samo izbeći one akutne, najopasnije što se ponavljaju iz reprezentativene pauze u reprezentativnu pauzu, iz velikog takmičenja u veliko takmičenje. I biće tako, ako se pacijent pridržava prepisane terapije.