Aždaja od igrača

Postoji zanimljiv paradoks u načinu na koji se priča o Šeju Gildžesu Aleksanderu u poslednje dve sezone, čak i pored dve osvojene MVP titule.

Sa jedne strane, SGA je igrač oko koga ne kruže skandali i velike izjave, nema potrebu da bude u centru pažnje van terena. Opet, gotovo da nema večeri u kojoj se o njemu ne raspravlja, da li zbog načina na koji kontroliše ritam utakmice ili zbog tog stalnog, čak možemo reći i sivog područja između faula i "pametno iznuđenog kontakta", koje kod jednog dela publike izaziva divljenje, a kod drugog frustraciju.

Negde između te dve slike o njegovom liku i delu stoji prava istina o njegovoj MVP sezoni, jer ne može da se kaže da je do nove krune stigao tiho, a nije ni klasično spektakularno, kako to voli NBA publika.

02.30: (1,45) Oklahoma (13,0) San Antonio (3,15)

Gledajući to šta je uradio, Šej se uklapa u određeni kalup kakav najviše gledamo sa Nikolom Jokićem, gde više nije nužno da budeš najglasniji da bi bio najdominantniji. Jokić je igrač koji ne traži pažnju, a ispisuje istoriju, čak do nivoa da dve sezone zaredom beleži tripl-dabl prosek. I opet, uprkos tome što je bio finalista, ne može se reći da je bio ozbiljno razmatran za najvažnije individualno priznanje. Možda bi bio, da se nije dogodila ona nezgodna povreda na samom kraju 2025. godine.

Ono što SGA razlikuje od Jokićeve dominacije jeste način na koji dolazi do svog učinka. Dok Jokić kontroliše utakmicu gotovo neprimetno, kroz nesebičnost i vanvremenski pregled igre, SGA je neko ko iz prodora stalno traži kontakt i neretko je na liniji penala, pa se može reći čak i da testira granice dozvoljenog zbog čega i te kako zna da iznervira protivnike i publiku. Do te mere da se javno postavljaju pitanja kvaliteta suđenja i toga u kojem smeru ide današnja košarka... Zbog toga njegova igra nikada nije neutralna za posmatrača i uvek izaziva reakciju, bilo da se radi o poštovanju ili nervozi. Isto tako, može da bude i njegova najveća mrlja u karijeri koja je već sada, nesumnjivo, velika.

Zato, kada se odmakneš od tog prvog utiska i pogledaš širu sliku, dolazi se do onog najvažnijeg, a to je kontinuitet koji je teško porediti sa bilo čim u današnjoj ligi. Serija od 140 uzastopnih utakmica sa 20 ili više poena pokazuje retku vrstu pouzdanosti, jer je pre njega u tim vodama plivao samo Vilt Čejmberlen. U današnjim košarkaškim prilikama, sa svim usponima i padovima normalnim za jednu takmičarsku godinu, Šej je uspeo da eliminiše oscilacije do te mere, da gotovo deluje kao da ih nema. Nema večeri kada ga nema u napadu, nema onih sušnih perioda kada se traži na parketu i sve funkcioniše gotovo u jednoj liniji, bez obzira na protivnika ili okolnosti.

Šej i Jokić (©AFP)

To nas prirodno vodi do pitanja koje se sve češće provlači kroz analize medija sa one strane Atlantika: da li je veća vrednost u tome da imaš intervale sezone kada si nezaustavljiv, ili u tome da nikada ne ispadneš iz ritma? Dugo je NBA nagrađivala prvu vrstu dominacije, te vrhunce koji pomeraju granice. Recimo, Nikola Jokić je kroz svoj vrhunac karijere koji traje već pet-šest godina uspeo da spoji dva sveta, jer njegova forma ima manja odstupanja, a kada dođe do "plafona" niko mu ne može ništa. Ipak, ma koliko nekom u Srbiji bilo teško da prevali preko usta, Šej jeste MVP i imao je sjajne argumente da bude ponovo izabran. Imali su ih i Jokić i Vembi, ali je izbor pao na vedetu Oklahome.

Šej kao da ne pokušava da bude iznad svih, već da ostane na nivou koji niko drugi ne može da drži tako dugo. U tome ima nečeg starinskog, ali nema potrebe za velikim istorijskim paralelama, koje bi možda odvukle priču na pogrešnu stranu. Poenta nije u poređenju sa najvećima, već da se razume koliko je teško održavati ovakav nivo u kontinuitetu.

Kada se pogleda razvojni put Šeja Gildžesa Aleksandera, cela slika dobija dodatnu težinu. Nije stigao u ligu kao neko kome je unapred dodeljena glavna uloga, niti je odmah bio projektovan kao lider franšize. U Oklahomu je stigao iz Los Anđeles Klipersa, kao deo onog gigantskog trejda za Pola Džordža, oko kojeg Tanderi nepunih sedam godina kasnije još ubiraju plodove. Šej se tada merio više kroz potencijal, nego kao momentalno rešenje. No, dolaskom u novi klub brzo je pokazao da se talenat pretače u izuzetan kvalitet. Iz sezone u sezonu, stalno je poboljšavao svoju igru i proširivao lepezu svojih mogućnosti, čime je počeo da uspostavlja sve veću kontrolu nad onim što radi na parketu. Danas to deluje prirodno, međutim baš u toj "prirodnosti" krije se količina rada koju je uložio kako bi postao ono što danas jeste.