Ispovest Uga Vijeire: O razmaženim fudbalerima, biznisu, Zvezdi, ’ludim’ Srbima, stidljivim Japancima...

Retko koji inostrani fudbaler je za tako kratak period ostavio tako dubok trag u Crvenoj zvezdi kao Ugo Vijeira. Portugalski napadač je za godnu i po dana na Marakani prirastao za srce zvezdašima, ali i Zvezda je njemu.

O tome je između ostalog govorio u opširnom intrevjuu za portugalski Mais Futbol. Danas je opet u domovini, član je Žil Visentea po četvrti put u karijeri u koji se zimus vratio iz turskog Sivasa.

Koliko se razlikuješ u odnosu na prethodni put kada si bio u klubu?
„Sada sam igrač sa drugačijim karakteristikama i većim iskustvom. Prošao sam neke škole“.

Kako je došlo do povratka u klub?
„U Turskoj sam se povredio na prvom treningu. Potpisao sam u dva popodne, u tri sam već bio na treningu i pokidao sam ligamente u levom kolenu. Vratio sam se u Portugaliju da se operišem, ali ništa više nije bilo isto. Sezona u Sivasu se pormenila, trener takođe, mnogo toga... Nisam mnogo igrao i tražio sam da me puste da odem u Žil Visente. Videćemo šta će biti na kraju sezone. Moja želja je da se vratim u Japan, ali ne znam kako će to ići sa ovom sadašnjom situacijom“.

Kako je išao oporavak od povrede?
„Trebalo mi je skoro godinu dana da se oporavim. A do tada mi je karijera išla u dobrom smeru... U prethodnih nekoliko godina, do te povrede, dešavale su mi se samo dobre stvari. U Srbiji i Japanu sam igrao na visokom nivou. Srećom, sada se opet dobro osećam“.  

Rekao si da želiš da se vratiš u Japan. Opet u Jokohamu?
„Imam sjajan odnos sa tim klubom. Napustio sam ga jer sam ja to želeo. Tada sam imao neke porodične probleme kući i želeo sam da budem bliže Portugaliji. Nezgodno je bilo zbog vremenske razlike u Japanu“.

Da li te žele opet u Japanu?
„I u avgustu, i u decembru dok sam se oporavljao od povrede, imao sam ponude iz Japana. U decembru sam želeo da se vratim u Japan, ali se klubovi nisu dogovorili i vratio sam se u Žil Visente“.

Ipak, povratak nije prošao kao što si se nadao...
„Ništa nije ispalo kao što sam očekivao. Došao sam da igram i da pomognem klubu, a onda je sve stalo kada sam proigrao. Niko ovo nije želeo, ali zdravlje sada mora da bude na prvom mestu. Iz ovoga ćemo da izađemo jači“.

Kako provodiš vreme?
„Vozim bicikl, trčim po brdima i tako ostajem u formi“.

Kada se vraćate normlanim treninzima?
„U ponedeljak. I svi smo nestrpljivi zbog toga. Nedostaju nam lopta, svlačionica i fudbalsko okruženje. Mislim da će neke stvari sada biti drugačije i komplikovanije za sve nas, ali moramo da budemo jedinstveni i da završimo sezonu na najbolji način“.

Da li veruješ da će se liga završiti na terenu?
„Mislim da hoće. Zbog sportske pravde. Neće biti baš kao što smo želeli, ali mora da se završi. Podržaću svaku odluku koja se donese, ali najpoštenije je da završimo sezonu na terenu“.

Da li imaš veliku želju da zaigraš ili te je strah?
„Imam potencijalno rizične pacijente kod kuće i nije lako se suočiti sa ovom situacijom. Imam baku koja je stara. Imam majku koja boluje od raka. Partnerka mi je trudna. Ali želim da igram. Naravno, moraćemo svi da budemo vrlo pažljivi. Ali treba da podnesemo tu žrtvu“.

Pored fudbala, baviš se još nekim poslovima van terena. Imaš marku odeće, agenciju za nekretnine i turističku agenciju. Otkud sve to?
„Turističku agenciju posedujem već nekoliko godina. Smeštena je u Bragi i došla je kao posledica moje strasti za putovanjima i upoznavanjem sveta. Posedujem i građevinsku firmu u kojoj rade moji rođaci. Sada više nego ikada znamo koliko je bitan siguran posao. Robna marka mi je bila san godinama i tek sam počeo sa tim. Prodajem mnogo robe u Japanu i jedan od razloga zašto želim da se vratim tamo je i taj. Nisu me zaboravili jer i dalje kupuju moje proizvode. Iako su skupi zbog troškova transporta“.

Da li je to priprema za kraj fudbalske karijere?
„Ne baš toliko. Naravno, razmišljam o budućnosti, ali znam i da sam privilegovan. Ne želim da krijem, u određenim fazama karijere sam lepo zarađivao. I izabrao sam da investiram u sigurnost moje porodice.  Ona mi je najvažnija. Novac je bitan, ali ne i najbitniji. Važno je da se čovek oseća lepo, da je profesionalno ostvaren i da radi dobre stvari za ljude oko sebe. Nikada ne znate šta vas sutra čeka. Nažalost, ja sam to iskusio na najgori mogući način“.

Kako uspevaš da održiš biznis u ovim vremenima?
„Imam šestoricu zaposlenih u građevinskoj firmi i još desetak zaposlenih u aenciji za nekretnine. Mnogo porodica zavisi od tih plata i na meni je velika odgovornost. Nije lako. Ali uvek kažem da je bolje da nama fudbalerima smanje plate nego tim ljudima koji prehranjuju porodice. Oni nemaju tolike plate kao mi u fudbalu, a moraju svakog dana da stvore hranu na stolu“.

Kako uspevaš da se svime time baviš pored fudbala?
„Nekada moram da biram. Ali sreća je da ima vrhunske profesionalce koji rade za mene. Dosta mi pomažu roditelji, sestre i njihovi muževi. Bez njih ne bi bilo moguće da se bavim svim tim poslovima. Za sada nam dobro ide. Najvažnije je da su oni srećni i zadovoljni i nadam se da će tako da ostane“.

Od šest zemalja u kojima si igrao, najviše si pokazao u Srbiji i Japanu. Da li su ti to najbitnije stanice u karijeri?
„I Rusija takođe iako sam u Torpedu za 10 meseci primio samo tri plate. Bilo je teško živeti u takvim okolnostima. Iako je na kraju ispalo dobro, na ličnom planu je bilo katatsrofa. Ali tamo sam naučio da budem čovek koji sam danas. Mnogo sam sazreo u Rusiji i te lekcije su me u Srbiji katapultirale na neki viši nivo“.

Da li si u Rusiji razmišljao da napustiš fudbal?
„Jesam. Nažalost, više sam puta razmišljao da dignem ruke. Svi znaju šta mi se desilo sa devojkom Edinom... Nadam se da sada počiva u miru. Ono što me najviše teši je da je bila srećna i da sam je činio ponosnom dok smo bili zajedno“.

Kako si završio u Srbiji?
„Smešna priča... U utakmici protiv Lokomotive iz Moskve sam odigrao dobro i njihov tadašnji trener Miodrag Božović je želeo da me dovede. Tada mi je rekao: ’Neću se ovde još dugo zadržati, odlazim u Crvenu zvezdu i želim da kreneš sa mnom’. Lokomotiva me je svakako želela i nudila mi bolje finansijske uslove, ali sam otišao sa njim. Mnogo sam mu zahvalan za sve što je uradio za mene. Kao i Crvenoj zvezdi kao klubu“.

Tamo si fudbalski procvetao. Kako ti je bilo u Srbiji?
„Ufff... Bilo je neverovatno! Nema tih reči kojim mogu da opišem ono što sam doživeo u Crvenoj zvezdi. Osvojio sam brojne individualne nagrade, bio najbolji igrač i strelac u timu. Zbog Zvezdinih navijača sam se osećao kao nikada do tada u karijeri. Zaustavljali su me na ulici, ispred kuće... Svuda ih je bilo! Otišao sam jednom prilikom da gledam košarkašku utakmicu našeg kluba i 15.000 ljudi je skandiralo moje ime! Samo sam gledao i nisam mogao ništa da kažem... Srbija je posebna zemlja u mom životu. Moja partnerka i ćerka su iz Srbije. Tamo sam upoznao Ninu koja je posebna osoba u mom životu. Znala je kroz šta sam sve prošao i bila je uz mene. Smejali smo se i plakali zajedno. I tako je počelo nešto za šta sam mislio da mi se nikada više neće desiti. Ali izgleda da Bog pripremi ljude i udesi neke stvari u pravom momentu“.

Kako ste se upoznali?
„Upoznao sam Ninu na početku druge sezone u Beogradu. Bili smo samo prijatelji, a onda smo počeli da se zabavljamo. Kada smo odlučili da dobijemo dete, već smo bili na putu za Japan. Nina je trudna došla u Japan i Bjanka se tamo rodila“.

Kada se pomene Srbija, odmah nam na pamet padne taj čuveni derbi Zvezda – Partizan. Ti si na prvom derbiju dao dva gola.
„Tačno. Jedan levom i drugi desnom sa 35 metara. Neverovatno je bilo...“

Kakav je osećaj igrati taj meč?
„To su gigantske emocije. Ne znam kako da objasnim... Nemoguće je objasniti. Moji saigrači danima pred meč pričaju samo o tome. Pre prvog derbija mi nije bilo jasno zašto je to tako. Rekli su mi: ’Ako postigneš gol, bićeš kralj ovde. Videćeš. Kada stranac postigne gol u derbiju, lud je osećaj’. Odgovorio sam im: ’A šta ako postignem dva?’. Nisu mi verovali i rekli su mi: ’Ma zaboravi na to. Onda nećeš moći da izađeš na ulicu. Nećeš imati društveni život. Voleće ta zauvek. Ne možeš ti to da shvatiš’. I onda sam dao dva gola. Bilo je prelepo. Nisam više mogao da prođem ulicom. Pre nekoliko nedelja su me izabrali u tim decenije i jednoj anketi (anketa MOZZART Sporta op.a.). To je ogromna čast“. 

A socijalni momenat? Nekada imamo utisak da su oni lud narod...
„Pa i jesu pomalo. Ha-ha-ha... Iz Srbije sam otišao u Japan i to je bio zaokret od 180 stepeni u životu. Naprimer, u Srbiji izađem na večeru, a ljudi se penju po stolovima i viču moje ime, fotografišu me, traže autgorame... Ne možeš da jedeš. U Japanu je drugačije. Drugi svet. Dok večeram, ljudi me strpljivo čekaju ispred restorana da završim. Nekad mi je čak bilo i žao dok ih vidim da čekaju i prilazio sam im da ih pitam da li čekaju autogram, a oni se izvinjavaju i vraćaju me da jedem. Nije im problem da čekaju po sat, dva, tri...“.

Kako si završio u Japanu?
„Jokohama me je kupila od Zvezde. Imao sam nekoliko ponuda, ali sam izabrao Japan. Istina je i da je to finansijski bila najbolja ponuda. Ali da sam znao o Japanu ono što sada znam, otišao bih tamo i ranije, i za manje para. Japan je neverovatan. Najbolja zemlja na svetu“.

Da li je to bila najbolja faza u tvojoj karijeri?
„Jeste. Svako ko poznaje Japan, zna zašto je to tako. Sve je čisto, sređeno, veliko... Da nisam imao obaveza prema porodici u Portugaliji, ostao bih da živim u Japanu. Tamo se osećaju mir i sigurnost“.

A atmosfera na stadionima? Znamo da je u Srbiji ludo, ali kako je u Japanu?
„Velika razlika. U Srbiji ima tuča, vređanja, incidenata... Između navijača i sa policijom. U Japanu toga nema. Stadioni sa 60.000 gledalaca su puni i nema policije. Ljudi u redovima strpljivo čekaju da uđu, nema vređanja, nema guranja, deca mogu bezbedno da gledaju fudbal...“

Šta ti je bio prvi utisak kada si došao u Japan?
„U prva dva meseca mi se čak i nije svidelo. Ja imam pomalo buntovnički karakter ako mi stvari ne idu lako. Nije mi se svidelo što moram da idem lično i da čekam u redu za vizu jer sam kao fudbaler navikao da to uvek neko drugi radi za mene. Mi fudbaleri smo takvi. Navikli smo da nam je sve sažvakano. Zato se i dešava da mnogo fudbalera pati kada završi karijeru jer ne umeju da se prilagode na normalan život. Ceo život nam svi tetoše i mi se na to naviknemo. U Japanu moraš sve sam i to mi je na početku smetalo. Ali onda sam se navikao. Sada shvatam da je ovako lepše živeti“.

Da li si naučio nešto novo i van fudbala u Japanu?
„Bez dileme. Shvatio sam neke civilizacijske norme. Znam da su se ljudi širom sveta čudili kada je japanska reprezentacija na Mundijalu 2018. godine počistila svlačionicu za sobom. Ali onaj ko zna Japance i ko živi u Japanu, zna da su to za njih potpuno normalne stvari. Tako su vaspitani“.

To se dešava i u japanskoj ligi?
„Uvek. Sve je čisto“.

Kakvi su im treninzi?
„Primili su me sjajno. Video sam kako mlađi poštuju starije. Sviđa mi se i kako pripremaju utakmice. Neverovatna koncentracija. Nisu u fazonu: ’Hajde da razbijemo protivnika’. Stidljivi su... Bilo mi je pomalo i smešno da vidim tu atmosferu“.

A kvalitet fudbala u poređenju sa Portugalijom?
„Nije baš velika razlika. U Japanu je prilično kvalitetna liga. Portugalija je ranije bila kvalitetnija. U vreme kada sam ja igrao, bili su tu Hulk, Hames Rodrigez, Otamendi, Falkao, Aimar, Saviola, Kardozo, Di Marija, Mangala, David Luiz, Gaitan... Danas u portugalskom šampionatu ima dobrih igrača, ali ni približno kao nekad. Osim Benfike, Porta, Sportinga i Brage, svi japanski klubovi su jači od ostalih portugalskih. Možda bi mogli da im pariraju Virtoja Gimareš i Rio Ave. Japanska liga ima kvalitet“.

Da li je menjanje lige i zemlje na svake dve godine bilo dobro za tvoju karijeru?
„Razlika je kada negde ostanete na nekoliko godina, ali ja ne volim da se mnogo zadržavam. Drago mi je što sam u Srbiji i Japanu ostavio trag i što im nedostajem i nekada pomislim da se vratim, ali shvatim da moram da radim ono što je najbolje za moju porodicu“.

(FOTO: Star sport, MN Press)