Ovoga puta je čaša poluprazna: Srbija se sve češće muči

Prvi put u 2023. Srbija nije pobedila. Nije ni zaslužila. Čak je toliko „visila“ da je umalo poražena u Razgradu, što bi na osnovu prikaza na stadionu Ludogoreca bilo pravedno. Kako sam reče Dragan Stojković posle drugog gostovanja u kvalifikacijama za EP:

„Ovo je za nas veliki, a za Bugarsku vrlo mali bod“.

U utisku selektora krije se odgovor na pitanje kako se osećaju poklonici reprezentativnog fudbala. Teško da imaju razlog za zadovoljstvo. Kad se tim spase golom u poslednjem minutu nadoknade obično su lica nasmejana i raspoloženje popravljeno, ali u utorak veče je delovalo da su svi razočarani. Domaćin što je ispustio prednost i propustio priliku da se prvencem uključi u borbu za jednu od prve dve pozicije, gost što je demonstrirao igru slabiju od očekivane. Već treći put u kalendarskoj godini. Zato je glavni utisak posle junskog ciklusa da je čaša, iz perspektive našeg državnog tima ovoga puta, poluprazna.

Oslanjanje na individualni kvalitet nije dovoljno, posle svega viđenog bod u Razgradu je premija

Prazna su i srca navijača koji su se zaputili čak iz Dablina da bi gledali Orlove. Ili onih iz Pirota koji su morali da putuju skoro po 500 kilometara u jednom smeru. Naposletku, publike koja je posredstvom tv ekrana gledala meč. Dovoljno je bilo videti lica glavnokomandujućeg, Dragana Stojkovića kao i njegovih saradnika da bi se shvatilo da je Srbija razočarala. Igrala je protiv 51 mesta slabije rangirane selekcije i nijednog trenutka nije nagovestila razliku u klasi. A postoji. I to ozbiljna. Utoliko je teže objasniti šta se to desilo, kad se ima u vidu broj igrača u najjačim ligama, njihova vrednost na tržištu i rejting. Štaviše, način na koji je razvijala akcije sugerisao je da su joj se ponovile slabosti iz prethodna dva kvalifikaciona duela, samo što ih je tad pobedama protiv isto tako skromnijih selekcija zamaskirala. Tad je čaša bila polupuna. Sad nije.

Neko će reći da je u Beogradu protiv Litvanije viđeno rutinsko privođenje utakmice kraju posle sigurnih 2:0 u prvom poluvremenu, a neko protumačiti to kao otaljavanje posla. Ko je gledao meč u Podgorici mogao je da se uveri da je Crna Gora mogla do vođstva pre gola Dušana Vlahovića i da je na individualni kvalitet špica Juventusa rešen taj duel. U Razgradu nije bio strelca tri od naših pet golova u kvalifikacijama, niti najboljeg egzekutora selekcije u istoriji, Aleksandra Mitrovića i odmah se to odrazilo na realizaciju. Uz bitnu napomenu da igra na stadionu Budućnosti i u utorak veče u Razgradu nije bila ni izbliza onakva kao u većini utakmica mundijalskih kvalifikacija.

SERGEJ BEZ UČINKA, JOVELJIĆ I JOVANOVIĆ JOŠ RASTU

Tom analogijom, ispostaviće se da je od šest poluvremena koliko je bilo na raspolaganju otkako se čuo pucanj za početak trke ka Nemačkoj Srbija odigrala jedno kvalitetno. Prvo protiv Litvanije. Sve ostalo je bilo skromno. I sve više deluje da se Piksijevi izabranici muče u organizaciji napada, posledično u realizaciji. Najvidljvije na primeru Sergeja Milinkovića Savića koga od početka kvalifikacija čekamo, nema doprinosa nalik onom iz Lacija. I u Razgradu je dejstvovao daleko od gola, sa manjkom kvalitetnih pasova napred, bez ubacivanja iz drugog plana i konkretnog učinka. Filip Kostić je izgledao neprepoznatljivo u poređenju sa prethodnih nekoliko kvalifikacionih ciklusa kad je bio lokomotiva po levoj strani. Daleko bolji i energičniji bio je Dušan Tadić, ali kapiten ne može sam. Naročito kad u špicu nema kapitalce. Makar jedna od lopti koje je Tadić centrirao, a to čini po automatizmu, sletela bi na glavu Aleksandra Mitrovića da je centarfor Fulama zdrav ili bi se Dušan Vlahović i Luka Jović u gužvi snašli. Ovako, Dejan Joveljić i Đorđe Jovanović tek rastu, Filip Mladenović nije ofanzivac, srećom pa se u toj opsadi gola Bugara pojavio dovoljno spretni Darko Lazović da nas izvuče.

Odbrana, za koju smo posle dve prve utakmice verovali da je sanirala ili bar ublažila probleme iz Dohe, ostala verna kiksevima. Dva primljena gola od Jordana, jedan u Razgradu, dve velike šanse koje su za Crnu Goru imali Nikola Krstović i Stevan Jovetić trebalo bi da predstavljaju jasnu smernicu kako ne bi trebalo.

Otuda je glavni utisak gostovanja u Bugarskoj da je treći susret Srbije u kvalifikacijama za EURO 2024 ujedno i jedan od najslabijih takmičarskih pod palicom Dragana Stojkovića. Čak i kad smo izgubili od Norveške kod kuće u Ligi nacija delovali smo smislenije ili makar organizovanije. Bila je i Danska u Kopenhagenu, kad smo poraženi 0:3, ali je susret imao prijateljski karakter i naš tim je izgledao emotivno ispražnjeno posle plasmana na Mundijal. Sad kad cilja učešće na takmičenju na kome nije bio duže od dve decenije čini se da mu je duel sa poletnom, ali ranjivom selekcijom Mladena Krstajića ogolio mane i pokazao dosta toga. Odlika mudrih je da uče i kad je rezultat bolji od igre.

Crna Gora, Jordan, Bugarska. Čak i Litvanija na početku. Nije to ni izbliza igrački bilo nalik mečevima iz 2021. kad smo tutnjili terenima. Maltene u dahu dobijali utakmice. Sad je lokomotiva usporila. Alarm i dalje ne zvoni, ali su upozoravajući signali sve uočljiviji.