©Reuters
©Reuters

Đorđe Petrović: Poketino me pitao da li mogu da branim za Ameriku

Vreme čitanja: 15min | uto. 08.10.24. | 21:35

O odnosu sa fenomenalnim Argentincem, počecima u Čukaričkom, teškoj odluci da ode u MLS, ali i o najlepšim trenucima dosadašnje karijere, kroz koje još prolazi

Kada vam neko kaže da morate da napustite klub kao što je Čelsi i šansu potražite na nekom drugom mestu, onda to sasvim sigurno predstavlja emotivno težak trenutak za vas. Takav je slučaj bio i sa Đorđem Petrovićem, koji je silno želeo da ostane da se bori za mesto na Stamford Bridžu, iako je znao da neće biti prvi izbor, ali je na kraju odlučio da prihvati preporuku kluba i ode u Strazbur. To se ispostavilo kao najbolji mogući potez za njegovo dalje golmansko usavršavanje, jer se radi o ekipi koja insistira na tome da golmani u potpunosti učestvuju u igri, pa će odlični čuvar mreže moći dodatno da unapredi igru nogom, bez čega ne bi mogao da konkuriše za startnu poziciju u dresu Plavaca.

Gostujući u podkastu Alesto, koji spozoriše kompanija Mozzart, Petrović se u danu kada proslavlja svoj 25. rođendan podsetio najupečatljivijih momenata u svojoj dosadašnjoj karijeri. Sa situacijama da nije prvi golman suočavao se još u omladincima Čukaričkog, ali je bio strpljiv i svestan da će napornim radom uspeti da ostvari sve svoje ciljeve.

Izabrane vesti

Petrović je u prethodne dve i po godine prešao put od Banovog brda do Strazbura, a poziv iz Londona zaslužio je sjajnim partijama u Nju Inglandu. Sve deluje kao jedan nestvaran san, u koji Đorđe praktično ni sam nije verovao da je ostvariv.

„Svi mi sanjamo velike snove, verovao sam, ali nisam mogao ni da sanjam da ću to moći da ostvarim. Evo danas sam napunio 25 godina, život mi se u poslednje dve-tri godine promenio. Od Čuke sam stigao do Čelsija, branio prošle sezone u Premijer ligi, sad sam u Strazburu... Nemam reči kako bih opisao svoju sreću i šta sam sve uspeo da postignem. Tu je porodica koja dosta pomaže. Evo poslednje dve godine svako leto se selimo. Prvo iz Bostona u London, pa iz Londona u Strazbur. Kažem supruzi „ja mogu, meni je najmanji problem“. Sad imamo i bebu, pa nam je malo teže. Prethodni put sam iz Bostona išao u London da potpišem za Čelsi, pa je bilo uzbuđenje, nije bilo problema, jedva sam čekao da sletim i sve da krene. Sad Strazbur, pre toga Evropsko prvenstvo. Lepe stvari mi se dešavaju, pravo je uživanje“, počeo je Petrović priču za podkast Alesto.

A ne tako davno, kada je bio omladinac Čukaričkog, dogodila se situacija da nije bio u prvom planu. Srećom, to se promenilo dolaskom Olivera Kovačevića na Banovo brdo, kojeg Đorđe naziva fudbalskim ocem.

„Prvih šest meseci u omladincima Čukaričkog nisam branio, hteo sam da idem, i baš tu zimu Oliver Kovačević je došao u klub, počeli smo da radimo i on je stalno govorio da ostanem. Napravili smo dobru priču, onda je i direktora Matijaševića i vlasnika Dragana Obradovića, ubeđivao da imam potencijal. Verovatno je više verovao u mene nego što sam ja verovao u sebe. Otišao je kod njih i rekao: „On će braniti za prvi tim“. Ljudi su se smejali. Ne braniš u omladincima, a branićeš za dve-tri godine u prvom timu. Malo je bilo ambiciozno i nerealno. Njega bih istakao, tu veru koju je imao u mene, stvarno mi je da tako istaknem - fudbalski otac".

Petrović je poznat po pedantsnosti. Kada bira stan, on mora u blizini da ima i teretanu, kako bi bio u mogućnosti da se usavršava i na fizičkom planu.

„Kad sam ušao u prvi tim Čukaričkog nisam posvećivao toliko pažnje tome. Imam hvala Bogu dobre fizičke predispozicije, ali ako želiš da napraviš nešto više moraš da uložiš u sebe. Tako je to postepeno krenulo. Volim da napravim celu nedelju tako da u subotu kada dođe utakmica imam moć, da imam taj tonus u mišićima. Kad se preselio u Beograd išao sam vanredno u školu, a prvih šest meseci nisam branio. Morao sam da radim, bolje to nego da gubim vreme kod kuće. Onda sam ponedeljkom imao dva golmanska i jedan trening sa ekipom. Utorak četiri, sreda tri, četvrtak četiri i onda petak jedan manje – dva. Mislim da se sve na kraju vratilo i isplatilo. Fanatik sam što se toga tiče, da sve bude kako treba“.

Na Banovom brdu je debitovao kod Aleksandara Veselinovića, o kom ima izuzetno mišljenje.

„Debitovao sam protiv Mladosti iz Lučana, a onda prve četiri utakmice nisam primio gol. Oliver mi je rekao, samo da prođe prva utakmica, posle će iz utakmice u utakmicu biti sve lakše. Nemoj ono da kreneš, staneš, ako si odlučio – idi, pa makar pogrešio. Prva odluka je najbolja odluka. Sve je prošlo kako treba, nisam imao mnogo posla, sve je prošlo kako treba. Aca je bio pravi čovek za tu mladu ekipu, znao je kako da kontroliše stvari. Malo je strožiji, ali smo imali dobar odnos sa njim, svako je znao šta želi od njega. Sećam se i prvog upoznavanja, on se svakom obraća sa „vi“. Ja sam u tom trenutku imao 19 godina, vratio se sa pozajmice iz IMT-a. On mi se obraća sa „vi“, ja se okrećem da nije direktor tu ili neko od starijih ljudi. Posle sam skontao da se svima tako obraća, stvarno je gospodin čovek“.

Kada je trebalo da postane prvi golman Čelsija, najznačajniju podršku je dobio od desnog beka Plavaca, Risa Džejmsa.

„Da, Ris Džejms. Baš u tim trenucima rezultati u Čelsiju nisu bili dobri, pritisak je bio ogroman, protiv Evertona sam debitovao, ali on me je spremao za prvu utakmicu kada sam znao da ću braniti, protiv Šefilda. Posle utakmice smo se okupili da poboljšamo tu hemiju u ekipi, svi smo timski izašli na večeru. On me ničim izazvan onako zagrlio i rekao: Trebaš nam, vidim koliko radiš, koliko si posvećen, zaslužićeš sve stvari koje će ti se desiti. Biće to dobro. Ja u tom trenutku nisam ni znao da ću da branim protiv Šefilda. Nije se još ni znalo kakva je povreda Roberta Sančeza, mislio sam da će se vratiti, nisam ni očekivao da ću da nastavim da branim posle Evertona. Ali otvorilo se, bio je između šest i osam nedelja bio povređen. Ris me je onako zagrlio, video sam da imaju veruju u mene. Ja sam preuzeo odgovornost i stao na gol. Tu utakmicu bih uporedio sa onom protiv Lučana, isto je bilo 2:0, takođe nisam imao puno posla, prvi „klin šit“ na Stamford Briždu, sve je krenulo kako treba“.

Jedan od komšija iz zgrade u Londonu gde je živeo bio mu je Mark Kukurelja, a vrlo blizu je stanovao i Mihajlo Mudrik.

„Kukurelju ljudi ili vole ili ne vole. Nismo imali mnogo vremena da se družimo van terena, živeli smo u istoj zgradi, ali on ima troje male dece, po ceo dan je na nogama. Po meni je ovo sve zaslužio, po mom mišljenju bio je u „top 3“ igrača Španije. Mudrik nam je bio tu, dve zgrade pored nas, takođe bih istakao Markusa Betinelija, on je stvarno legenda, nedavno mi je nabavio karte za neke prijatelje. Pravi je momak za atmosferu u ekipi“.

Da li je istina da se sa Mudrikom najčešće pričaš o NBA i tenisu?

„On po ceo dan gleda tenis. Ja sam više za NBA, a on samo tenis. Na večeri gleda tenis, na ručku – tenis. I to gleda ATP 250, prvi meč kvalifikacija. Bukvalno sve gleda, ne znam kako prati čovek“.

Ono što je za Mudrika tenis, za Petrovića je NBA.

„Imali smo situaciju u Čelsiju, da ja svako jutro, kao što Mudrik gleda tenis, gledam Jokićeve snimke sa utakmice. Dolazi trener golmana iz stručnog štaba Maurisija Poketina, Toni, i pita me jesti gledao Ligu šampiona? Ja reko – ne. Pa što ne pogledaš snimke? Ja rekoh, gledam Jokića, a-ha-ha. Ne stvarno to pratim, volim NBA. Isto je bilo kad sam bio u Americi, Denver je igrao protiv Majamija ono finale, u isto vreme se igralo polufinale ili četvrtfinale Lige šampiona. Ja sam gledao košarku, košarka mi je strast. Gledao sam uživo Boston – Filadelfija, bila je čast za Bila Rasela. Dobio sam dobru kartu od kluba, sedeo sam u drugom redu iza Pola Pirsa. Stvarno neverovatno iskustvo. To je za njih šou, tada su Harden i Embid igrali za Filadelfiju. Stvarno su zveri, rekoh supruzi, teren izgleda malo za njih. Imaš osećaj da Tejtum napravi dva koraka i već diže za tri poena. Sve ti deluje lagano i da je blizu“.

Maurisio Poketino je jedan od trenera koji je ostavio najsnažniji utisak u karijeri Đorđa Petrovića. Pre nego što je preuzeo selekciju Sjedininjenih Američkih Država, Argentinac je kontaktirao upravo srpskog golama i postavio mu interesantno pitanje.

„Pomoćnik mi je njegov pisao i rekao da mu se javim. Ja rekoh, hoću, samo da mi pošalje broj telefona. Jer sam se ja inače čuo sa Tonijem, onako „kako si“, „šta radiš“, čestitke i to. Dobio broj, zovem ga, a on kaže: „Petro, jedno pitanje? Ja rekoh, slušam. Jel možeš ti da braniš za Ameriku?“. To je bilo još pre nego što je potpisao. Ja rekoh, ne mogu. Kako ne možeš, igrao si tamo? Ja rekoh nemam ni papire, ništa. To nije bilo ni realno, a i opet Srbija, svakako ne bih promenio reprezentaciju i da mogu. Kaže mi on, još nismo potpisali, ali gledamo kakva je situacija, na koga možemo da računamo, na koga ne možemo. Rekao sam mu, voleo bih s vama opet da sarađujem, ali u nekom klubu“.

Potom i o načinu na koji Poketino funkcioniše i zbog čega sa sobom nosi epitet pravog trenerskog gospodina.

„Šta pružaš na terenu je najbitnije, ali ja mislim da on ceni i stvari van terena, kako se ponašaš, ophodiš prema kuvaru, ekonomu, sve te detalje. Zaključak iz priče sa njim je da on te stvari stvarno ceni. Imao sam stvarno odličan odnos sa njih, dosta mi je pomogao, imao veliko poverenje u mene. Nakon dve tri utakmice, bio je neki trening oporavka, i sad mi šetamo onako oko terena, a on me pita – šta misliš o ovome, onome. Dođem kod kuće, kažem svom tati, a on pre dve godine si bio u Čuki, gledao si Poketina na televiziji, a sad te pita šta misliš o defanzivnoj taktici, dal može ovako ili onako. Možemo to i sa druge strane da gledamo, pošto je on od golmana tražio da stoji visoko, zajedno sa linijom. Možda je želeo da vidi da li ja mogu da odgovorim na to ili da spusti liniju, ali smo stvarno imali izuzetan odnos. Kada mo završavali treninge, trener golmana je tražio da se javimo kad krenemo. Koliko puta se dešavalo da javim supruzi da krećem s treninga, odem da se pozdravim, a onda ostanem još sat-sat i po kod Poketina. Sedim u kancelariji i gledam šta sam mogao bolje, snimke utakmice i treninga. Jedan veliki gospodin, fantastičan trener. Svi igrači su imali odličan odnos sa njim, znao je kako da kontroliše svlačionicu, što je bilo teško jer je bilo dosta novih igrača. Na kraju nam je našao pozcije, gde se ko najbolje oseća, što nam se vratilo i kroz rezultate, da smo imali pet-šest vezanih pobeda. Svako od igrača je u svakom trenutku mogao da pokuca na vrata i pita šta može da učini da bi bio bolji“.

Zanimljiv odnos u Čelsiju imao je sa Kolom Palmerom, koji mu je nadenuo nadimak – cvekla.

„Dogodilo se da smo mesec-dva uvek nekako ručali zajednom. Pošto volim da jedem cveklu, ne znam zbog čega, ali volim. Uvek stavim malo i onda kad sam izbacio jednu sliku na društvene mreže, on mi napiše – beetroot (cvekla). Tako je to krenulo, kad god me vidi u klubu on više „beetroot“. I sad gledam ja šta ja mogu njemu. Provalim ujutru, mada je to kod njih tradicija, jedu pasulj. On mene cvekla, ja njega pasulj. Ali, to je bila šala, stvarno je fenomenalan igrač“.

Tijago Silva je jedan od igrača koji impresioniraju svoje saigrače u svakom klubu.

„On je kao Nikola Jokić u košarci, čini sve igrače boljima. Sećam se kad smo imali neki taktički trenig, bio je u drugoj ekipi, on je vodio i mene i čitavu liniju. Ozbiljan profesionalac, kako vodi računa o sebi i svom telu, nije ni čudo što igra ovoliko dugo“.

Kevin Hičkok mu je bio trener golmana u Nju Inglandu, bivši čuvar mreže Čelsija. Ispostavio se da su i on i Đorđe odbranili penal protiv Njukasla. Na isti način, čak je i bio na utakmici na kojoj je srpski golman zaustavio taj udarac. Logično pitanje je glasilo, da li ga je on preporučio Čelsiju?

„Nije, prvo se Notingem Forest interesovao, ali Nju Ingland nije mogao da nađe adekvatnu zamenu, jer smo bili treći-četvrti na tabeli, gajili su nadu da možemo da uzmemo titulu. Tražili su 25.000.000 evra, ako neko želi da me kupi. U tom trenutku bilo je nerealno da Notingem za golmana iz MLS-a da toliki novac. Bio je veliki razmak u tim ciframa. Potom se pojavio Nant, koj je nudio veliko obeštećenje, mislim da bi to bilo najskuplje obeštećenje koje su oni dali za nekog igrača u istoriji kluba. Nju Ingland ni to nije prihvatio, razumem ih i hvala im na tome. Nakon toga je trebalo da potpišem novi ugovor, mediji su to malo ovde preneli da nisam trenirao, svađao se... To nije istina, radio sam sve kako treba. Negde možda nisam bio mentalno spreman, mislio sam da je Nant dobar korak, iznad MLS-a, pa onda ili Premijer liga ili možda bolji klub u Francuskoj. Negde sam večerao sa suprugom, rekoh samo da izađem iz kuće, jer ako sedim u stanu, samo mi dolaze misli i nerviram se“.

A onda je iznenada pogledao poruke na telefonu.

„Ulazim na Instagram, ne znam ni što sam ušao u one „requests“ poruke, vidim poruku od Marka Dmitrovića. Ja njega lično ni ne poznajem, niti sam imao priliku, ali zahvaljujem mu se ovom prilikom. Jer možeš da mi daš broj telefona, Ben Roberts, koji je sad koordinator za sve golmane u Čelsiju mi je tražio. Dao sam mu broj, nisam očekivao ništa osim da će pokazati neko interesovanje. I onda se sve to izdešavalo, Kurtoa je doživeo povredu prednjih ukštenih ligamenata, Kepa je trebalo da ide u Bajern na pozajmicu, što se nije desilo. Mendi je otišao u Arabiju, a Kepi se otvorilo za Real Madrid, njemu je to bio san. Bukvalno nakon toga u Čelsiju nije bilo golmana. Prvo je došao Robert, koji je potpisao par dana pred prvu utakmicu, a onda se i meni sve to izdešavalo. Njima je bio plan da me kupe i pošalju šest meseci na pozajmicu, a onda da dođem na zimu. Međutim, sve se brzo izdešavalo, hteli su da plate, klubovi su se našli i dogovorili. Meni kad je došao Čelsi, bilo je – to je to, kraj. Idem u Čelsi, nisam ni sekunde razmišljao“.

Đorđe otrkiva da se dugo lomio da li da prihvati poziv Nju Inglanda, jer je bio prilično skeptičan oko MLS lige.

„Pre nego što sam dobio tu ponudu bilo je interesovanja klubova iz Belgije i Francuske. Bilo je nešto čak i za Lion, ali se nije desilo. To se dogodilo godinu dana pre nego što sam otišao. Kada se to nije desilo, razmišljao sam – jel moguće, neću otići nikad. Neću napraviti taj korak. Branio sam dobro, ali se nije dalo, verovatno je Bog imao drugačiji put za mene. Stigla je ta ponuda iz MLS-a, negde u martu-aprilu, rekao sam svojima. Znam da mi je mama rekla: gde ćeš 15 sati se putuje, ne idi. Isto i tata. A ja, uveče kad legnem da spavam - ne ide mi se. Ujutru se probudim, nova energija - ide mi se. U toku dana, pet-šest puta sam menjao odluku. Bila je moja odluka, i rekao sam – idem. Opet, napravio sam taj korak. Najviše zbog čega nisam želeo da idem jeste to pitanje da li je MLS liga praćena. Da li odatle mogu da se vratim u Evropu? I dalje se o ligi pričalo da tamo igrači idu na zalasku karijere, da oni i klubovi naprave marketing, da potpišu još neki ugovor, da uzmu još nešto para i igraju bez pritiska. Međutim, iz istog kluba je Met Tarner u januaru otišao u Arsenal. Oni su me doveli kao zamenu. I onda sam pomisio, ako je on mogao da ode u Arsenal, onda i ja mogu. Ne mora to da bude Arsenal, Čelsi, Mačester, ali može da bude neki klub iz sredine tabele. Samo da odem da napravim novo iskustvo, da napredujem. Napravili su potpuno novi trening centar, pogledao sam i rekao – to je to, sad je sve na tebi“.

Dosta se dvoumio i oko Strazura prošlog leta.

Prvo je bio drugačiji plan, jer su rekli da računaju na mene, da Robert ima prednost zbog te igre nogom, ali da ću biti tu, da ću biti u kombinaciji. Prihvatio sam to da neću braniti, ali da ću napredovati i pokušati kroz trening da se dokažem. Međutim, odluka trenera je bila da sam u tom trenutku daleko od njegove filozofije, nisam se uklapao u taj sistem, a on je želeo da na svakom mestu u timu ima dva igrača koji mogu da se bore za mesto i budu u konkurenciji za tim. Bio sam spreman i pored toga da se borim za mesto, ali se dogodila ta povreda, nešto oko meniskusa se upalilo i imao sam blagi otok na kolenu. Onda nisam trenirao sedam dana, bilo je tri dana pred put u Ameriku, pa smo odlučili ni da ne idem na pripreme. Oni su već doveli novog golmana, negde nisam ni imao šansu da mu promenim mišljenje. Tražili smo najbolju opciju, želeo sam da ostanem u Premijer ligi, ništa nije bilo konkretno. Onda su mi pomenuli Strazbur, ali nisam bio za to. Iskreno, čekao sam da se možda nešto u Premijer ligi otvori. Mislim da imam kvalitet da branim tu i želeo sam da ostanem. Međutim, iz ovog ugla je možda to bio i najbolji potez koji sam mogao da uradim i napredujem u smislu igranja nogom. Igramo lep fudbal i mislim da imam najviše loptu u nogama u ekipi. Kada sam došao, trener (Lijam Rosenjor) mi je rekao, jesi spreman da imaš najviše loptu u nogama? Nasmejao sam se, a on kaže – ne, nislim ozbiljno. Ja rekoh, spreman sam“.

Opcija odlaska u Francusku ga na početku nije oduševila.

„Kada su mi početkom avgusta rekli za to, rekao sam – ma nema šanse. Ali, malo po malo, krenula je sezona, pogledao sam par utakmica, video sam i da je dobra atmosfera, trening centar, trener je imao veliku želju da dođem. Stalno je zvao da pita jel sam prihvatio. Mislim da je ovo najbolja odluka koju sam mogao da donesem i da ću za godinu dana biti kompletniji golman i vratiti bolji nego što sam bio u Čelsi da se opet borim za svoje mesto. Moram da kažem i za Lijama, da ima potencijala da postane jedan od najboljih trenera na svetu. Nije možda inovator kao Gvardiola, zato što gaji taj sistem, ali mislim da može da radi u najboljim klubovima na svetu. Ima filozofiju igre, zna tačno šta radi, kako višak da se napravi, dobro se spremaju utakmice. I što je najbitnije – odnos sa igračima. A on ima grupu igrača, od onih koji igraju, među kojima sam ja sa 25 godina najstariji u ekipi“.

Poletna ekipa Strazbura je prošle nedelje savladala Marselj, koji ove sezone ima sjajan tim i najviše ambicije. Petrovića je najviše impresionirao Mejson Grinvud.

„Prvi put sam se susreo sa igračem koji izvodi ulazne kornere sa obe strane i levom i desnom nogom. U pripremi utakmice, penale šutira i levom i desnom. Slično kao Dembele. PSŽ, Marselj i Monako, mislim da će biti tri kluba koja će se boriti za titulu“.

Petrović je svojevremeno bio nagrađivan u Fantaziju Premijer lige, ali se nakon potpisa za Čelsi bavio samo savetima.

„Bio sam u jednom kolu među prvima na svetu, prvih 20-30 igrača dobijaju neke poklone od Premijer lige. Nisam ni znao, mislim da mi je stiglo na adesu kluba u Čukaričkom. Ne znam koliko sam imao oko 140-150 bodova. Ne igram više, jer sam negde pročitao da igračima iz Premijer lige nije dozvoljeno, ali savetujem drugare. Rekoh prošle sezone – daj stavite me, da imate „klinšit“. Protiv Šefilda su me svi stavili, a posle su mi pričali, daj majstore – odbrani nešto“, uz osmeh je zaključio Petrović.



tagovi

Đorđe PetrovićMaurisio Poketino

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara