Omaž vikaru televizijskog kraljevstva

Decembar '83. Split, stadion Poljud. Dosadna jugovina što vitla Dalmacijom danima, raskvašen teren i 90 minuta neprevaziđene sportske drame.

Jugoslavija - Bugarska, poslednja utakmica kvalifikacija za EURO 1984. Ko pobedi ide u Francusku. Ako bude nerešeno, na završni turnir će Velšani.

Oni što su imali sreću da se nađu na licu mesta pre ravno četiri decenije, uglavnom se slažu u oceni i sećanjima: u najvećem delu meča ta je fudbalska predstava podsetila na boksersku; dva grogi momka što se naštesrca, nemilice, bez bilo kakvog garda, mlate do iznemoglosti. Napad za napadom, jedni pa drugi. Svaka kontra k'o direkt u bradu.

Odistinski, takav se bokserski okršaj nikada nije dogodio. Filmski, to bi bilo ono šaketanje Rokija Balboe i Ivana Draga u Moskvi.

Vri 'u ringu', ali posebice vri u komentatorskoj kabini...

...Vujović, Gudelj, greška... I evo sada napadaju Bugari... To će biti zgoditak, nema sumnje. Sigurno... I 1:0 za Bugare... Iskrenov! Da, da... To je bilo za očekivati...

...Mlinarić! Tačno tamo gde treba, mislim za Bugare gde treba... I sada Katanec, Katanec, izvrsno je prodro... Pokušava Vujović, evo... I gol! Safet Sušić - 1:1! Veselje u stadionu!

...Peruzović... Auuuuuu... Oštra lopta, Peruzović sada ne računa na jugo, otišao je davno iz Splita pa ne zna kako to ovde puše, očito je zaboravio...

...Safet Sušić... Spletljao se... Ali uzvraća Radanović! Kakva bitka! Evo ga Vujović! Šta učiniti? Vujović u kaznenom prostoru... Šansa je to... Udarac, gol! Sušić - 2:1, 2:1! Ludnica! Ha-ha-ha...

...Mlinarić! Ajde, Marko! Vujović! Ide Zlatko Vujović, loptu traži Sušić! Ne sam Vujoviću! Sa lijeve strane Mlinarić, u sredini Sušić...

...Biće to dodavanje... Ne! Udarac prema golu! I Simović bran... Simoviću! Gol! Zgoditak! Zdravkov! Zgoditak! Rezultat je 2:2!

...Auuuuuu... Ko će brže? Kud, Simoviću? Kud Simoviću? I ništa, šta će biti, prazan gol... Još Simovića nema... Auuuuuuu... Pogodio je ja bih rekao Simovića u noge... Kako je tu bilo dramatičnih nekoliko sekundi... I lopta je u korneru, joj, joj, joj... Kakva panika...

...Baždarević, Baždarević... Jaooooo! Sad smo još počeli solirati...

...Sad je počelo grubooo, Vujović će dobiti karton, ako ne crveni, onda žuti... Žuti! Uhvatio je suca za rukav. To se ne radiiiiiii, Zlatkoooo Vujoviću!      

...Baždarević... Eeeeeeee, pa nema tu čekanja! Peruzović! Ma kud, Peruzović?! Ma kako to?! Ma što je ovo?! Ha-ha-haaaa... Neshvatljivo! Voda, bolje reći more ušlo u uši...

...Radanović... Pa zašto ovako igrati, ljudi?! Pa ko vas je to učio?! Što će sada biti? Puštena je prednost, vraćena lopta izvrsno natrag, pogledajte kako Bugari igraju, vidite ovu situaciju... Ništaaaa...

...Prihvaća sada Safet Sušić! Ne sam, Safeteeee! I sad još možemo primit gol... Sad još možemo primit gol... Četrdeset peta minuta 12 sekundi i evo šanse za Bugare, sjajna šansa... Iiiiiiiii Simović ima sreću! Kakva je to drama...

...Nema više vremena za bilo šta... Nema vremena, četrdeset pet 38... Vujović! Vujović! Evo šansa! Gol! Gol! Gol! Ljudi, pa je li to moguće, ludnica, šta je ovo?! Šta će se ovo dogoditi - 3:2!!! (Ko, ko, ko?) Pa ljudi šta je ovo? Šta je ovo? Radanović! Radanović! Radan... Radanović! Ljudi moji, kakva sreća! Ma je li to moguće, tresu se tribine... 

Vanvremenski komentar s elementima svojevrsne burleske, delo je najčuvenijeg sportskog reportera ex-yu Mladena Delića. Danas, sa ovolike vremenske distance, dileme nema: u pitanju je prenos što je zasenio sam događaj. Poneko se možda i ne seća rezultata, verovatno je još manje onih što pamte strelce, ali tih nekoliko reči 'ispevanih' u pravi komentatorski biser (“Ljudi, pa je li to moguće, ludnica, šta je ovo”) ostale su za vijek vijekova; ostale da blistaju poput neke od najznačajnijih medalja Jugovića s najvećih takmičenja.   

"Njegova narav i temperament bili su utkani u sportski mentalitet Jugoslovena", pisao je svojevremeno Stipe Jolić, a jedan poznati TV kritičar (u vreme kad kritičari nisu imali ni zeru milosti za TV lica) ovako se izrazio: "Taj vitez riječi povremeno je semantici okretao tur i govornu gramatiku slao u vražju mater. Potom nam je darovao nesvakidašnje plinovito stanje govorenja, najsimpatičniju brbljariju današnjice s dovoljno smisla za viđeno, ali neotkriveno stanje”.

Mladen Delić bio je nesumnjivo prva reporterska zvezda velike Jugoslavije. Znali su ga i voleli maltene jednako u njegovom Sinju, komšijskom Kninu, Gospiću, Prilepu, Sisku, Čačku, Čapljini... U popularnosti je uživao vodeći računa o manirima, posebno se radovao - i pomalo šepurio - kada bi ga neko od naših prepoznao na ulicama Beča, Minhena, Pariza, Londona.

"Asti boga, di god dođem svi me znaju, sve se oko mene vrti", umeo je da prokomentariše u takvim situacijama, uz obavezan širok osmeh.

Jednom prilikom sam je izbrojao kako je tokom radnog veka posetio 36 zemalja; bio na sedam Mundijala i sedam evropskih prvenstava u fudbalu, pride na sedam letnjih i isto toliko zimskih Olimpijskih igara. Za radio i televiziju uradio je blizu 2.000 sportskih prenosa?!

► PREMOTAVANJE: VREME SPORTA I RAZONODE

Usled loše izolacije tresla ga je struja - nije prekidao prenos. Kući je odlazio dobrano naelektrisan.

Na jednom atletskom takmičenju ušao je u pogrešnu kabinu, prenosio, vikao, ali nikakve veze sa studijom u Zagrebu nije bilo. Saznao tek na kraju.

U Meksiku 1968. sukobio se sa obezbeđenjem kad mu nisu dozvolili da skoči u bazen i proslavi medalju sa Đurđicom Bjedov.

Jedan od derbija Crvena zvezda - Dinamo, iz Beograda, radio je samo za dvojicu tehničara u zagrebačkom studiju. Došlo je do kvara koji ova dvojica nisu mogli da reše i puste Delićev glas u etar. Rešili su da mu ništa ne jave jer su želeli da uživaju u prenosu i prvi saznaju rezultat. Nije se naljutio...

Zbog greške prilikom čitanja sastava Hajduka na meču sa Partizanom 1963. ozbiljno ga je ukorio navijač Bilih Rade Đorđević iz Odžaka. Delić je valjda po navici pročitao ime Bajda Vukasa koji nije igrao na toj utakmici, a Đorđević se, verujući mu bezrezervno, opkladio sa društvom što je sutradan u kafani tvrdilo suprotno, čitajući splitski sastav iz novina. Ulog je bio deset bokala vina! Pošto mu je dokazano da nije u pravu, Đorđević je napisao pismo Deliću i poručio mu 'da ubuduće malo pripazi šta govori, te da je zbog njega izgubio opkladu'.

“Šta sam mogao... Otišao sam na poštu i čovjeku iz Odžaka poslao novac da kupi 10 litara vina. Mada, mislim da me je loše razumio, vjerojatno sam Bajda pomenuo u nekom drugom kontekstu”. 

Radanović postiže gol odluke protiv Bugara

Pisma je dobijao iz svih krajeva. Nije bio redak slučaj da mu obožavaoci pišu bez adresiranja. I pohvale i pokude, sve na gomili. Na kovertu bi samo nalepili, recimo, Mladenovu karikaturu iz novina. Zagrebački poštari odmah bi znali - pravac Kvaternikov trg, Vlaška ulica.

Delić je u jesen karijere doživeo jednu od najvećih počasti, njemu značajniju od svih nagrada. Pred tu utakmicu sa Bugarskom 21. decembra 1983, u sportsku redakciju TV Zagreb danima su stizale peticije iz cele zemlje. Gledaoci su izričito zahtevali: prenos mora da radi Mladen Delić! Takvu čast nikada nijedan reporter na ovim prostorima nije doživeo. Niti će.

“Bio sam oduševljen. Kako ne bih", govorio je Delić za nedeljnik Studio u penzionerskim danima. "Za mene je to značilo dokaz da imam snažnu vezu s publikom, da sam uspostavio pravi odnos s gledateljima, a to je za reportera najvažnije i najljepše”.

Istom prilikom objasnio je čemu bi mlade kolege trebalo da streme:

"Uvek sam smatrao da reporter mora dočarati ugođaj i sportsku atmosferu, da mora biti sudionik događaja, biti s publikom. Moj glavni zadatak bio je da čovjeka koji sedi u sobi i gleda utakmicu na TV ekranu, dovedem na jedno sjedište na stadionu; da iako zavaljen u fotelji i u papučama, oseti da je na mjestu događaja".  

Posebno je bio nadahnut kada je prenosio mečeve fudbalske reprezentacije...

“Činilo mi se da me igrači čuju, da ću ih nadahnuti svojim povicima, povući, inspirirati". 

A kada bi ovaj reporterski maestro pao u sevdah, svakakve bi jezičke vratolomije iz njega izlazile. Više puta našao se i u neugodnoj situaciji.

"Kad smo u Zagrebu '78. igrali s Talijanima oni su poveli s 1:0. Tada je Safet Sušić dao tri gola zaredom. Uzbudio sam toliko da nisam izdržao i počeo sam vikati u mikrofon: 'Safete, Safete, vesele ti se otac i majka!' A onda me najednom obuzela nelagoda, sinulo mi je: jesu li mu otac i majka živi? Jao meni, majko moja! Dok je utakmica trajala neprestano sam razmišljao da li sam izvalio glupost. Nema gumice za brisanje, riječi otišle u eter. Posle utakmice raspitivao sam se redom jesu li Sušićevi roditelji živi. I sretnem jednog Bosanca, Safetova znanca, koji mi potvrdi da jesu. Od sreće sam ga pozvao na gemišt".

Mada se dešavalo da tu i tamo ponese titulu 'mister lapsus', to njegovu slavu nije pomutilo ni najmanje.

“Kad čujemo da će Mladen prenositi utakmicu, imamo razloga da se radujemo jednom specijalnom doživljaju”, pisao je Nikica Marinković, dopisnik Slobodne Dalmacije iz Zadra. “On je navijač, a za lažnu objektivnost puca mu prsluk. Kad Delić prenosi nogometnu utakmicu, on i igra. On je 12. član tima. On osobito brani jedanaesterce i promašuje gol sa tri metra”...

Velika radost na Poljudu nakon trećeg pogotka Plavih

Biće Mladinić i Toza Veselinović kovali taktiku za Bugare

A ovako ga je u “Mitologiji svakidašnjice” video Igor Mandić (od zaborava sačuvao Yugopapir):

“Mladena Delića treba smatrati apsurdnim junakom (naše) televizijske drame. Nimalo se ne šalim kad ovog poznatog sportskog reportera na ovakav način približavam kamijevskoj definiciji Sizifa.

***

Delić je, međutim, izvještač koji se u svom poslu snalazi kao riba u vodi, on u njemu naprosto uživa, rastapa se od milja, skiči i viče od sreće, pocikuje, vriska, uzdiše, jauče, galami, protestira, saučestvuje, pati, proživljava.

***

Eto tako: zarazan u svojoj emotivnosti, identificirajući se bez ostatka sa svojim apsurdnim poslom, Mladen Delić je neka vrsta junaka naših malih ekrana. On je svojevrstan fenomen koji se strastvenošću snažno izdvojio iz ravnodušne slike koju televizija pravi o svijetu. Godinama se neizmjerno smiješi i to je grimasa apsurda, možda najizrazitija koja nam se pruža sa ekrana.

Mladen Delić pušio je 70 cigareta na dan (dok je pušio). Nikada nije iskoristio ni dan bolovanja za 40 godina karijere.

Penzionisao se nekoliko meseci nakon meča sa Bugarima, tokom Eura 1984. Poslednji prenos: polufinale Francuska - Portugalija. Poslednja rečenica: "Dragi gledaoci, oprostite mi za sve greške što sam napravio. Želim vam dobro zdravlje. Ja odlazim zauvjek".

Gotovo sve novine pisale su tih dana o povlačenju 'institucije, vikara televizijskog kraljevstva'. Želeo je da ode tiho, ali mu kolege nisu dozvolile. Specijalan 'crveni tepih' i kamere sve od Šumatovca do surčinskog aerodroma organizovala mu je redakcija 'Beogradske hronike'. Kada je avion bio visoko u vazduhu, na putu za Zagreb, oglasio se kapetan Avramović: "Poštovani putnici, nije običaj da vam se ovako obraćam, ali večeras sa nama leti Mladen Delić, koji odlazi u zasluženu penziju".

Krenuo je spontani aplauz...

Poslednji aplauz za reporterskog barda.  

U sumrak Jugoslavije bio je ljut. Karakterističan osmeh na njegovom licu sve je češće smenjivala velika zabrinutost. Povukao se na Brač i retko oglašavao.

Priznao je početkom devedesetih da bi u novonastaloj, pravoj ludnici, teško umeo da se snađe 'i da mu je drago što je u mirovini'.

“Ispadi mladih na stadionima, pa to je pitanje odgoja! Među decom je sve više narkomanije. A sve zato jer se više ne boje roditelja, a kamoli nastavnika u školama. Ovo što se danas događa strašno je, jezivo. Veliki deo publike nema nogometnu, sportsku kulturu. Na stadion treba da se dolazi zbog uživanja u igri, u nadmetanju. Treba poštovati protivnika. Navijači bi trebalo da budu ljudi što vole svoj klub i ne ponašaju se kao Bed blu bojsi, Torcida, Delije, Armada ili šta ti ja znam kako se sve glupo zovu. Što im znače ta imena? Oni ne dolaze da gledaju utakmice, nego da se ižive. To sa sportom nema nikakve veze".

Mladen Delić na ulicama Zagreba

Specijalno za ovu priliku za Mozzart Sport govorili su nekada veliki komentatorski as TV Beograd Milojko Pantić, zatim čovek čiji je glas još devedestih postao sinonim za košarkašku Vinston JUBA ligu - Petar Denda (RTS), te jedan od najboljih reportera mlađe generacije - Sreten Rašković (Arena sport). 

Tema: Fenomen Mladena Delića, šta se u komentatorskom poslu promenilo u ovih 40 godina i zbog čega više nemamo 'paket spektakl' na TV ekranima - vrhunsku sportsku predstavu upotpunjenu komentarom za pamćenje.

Poslednji što mu je tako nešto uspelo, reći će mnogi, bio je upravo Milojko Pantić.

“Mogu vam reći da nisam dobio veće priznanje u karijeri od toga što sam posle revanš utakmice Zvezda - Bajern u Kupu šampiona '91. došao u Maderu, tu sedi staro društvo maderaša, prilazi mi naš čuveni glumac Ljuba Tadić i kaže: Panto, čestitam ti, ušao si u anale reporterstva sa samo jednom ili dve rečenice. Ti si treći kome je to uspelo. Prvi je Radivoje Marković, koji je sastav našeg najčuvenijeg olimpijskogh tima izgovarao kao pesmicu. Znaš ono: Beara, Stanković Crnković - Čajkovski, Horvat, Boškov - Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Možda to nije bio najbolji tim, ali sigurno jeste najupamćeniji. Svi su ga znali napamet. Drugi je Mladen Delić, sa svojim 'Ljudi moji, da li je to moguće?'. I konačno, ja kao treći: Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao".

Pantić se odmah dotakao i tog dobro poznatog 'okršaja' između stare garde i mlađih generacija komentatora...

“Mladi reporteri imaju običaj da kažu da smo mi stariji protiv njih jer čitaju stvari koje skinu sa interneta, umesto da prenose iz duše i da prate događaj. Pa onda još kažu da bismo i mi stariji isto tako radili da je internet postojao u naše vreme. E sada ja odgovaram 'pomoću' Mladena Delića. Jer je Mladen Delić bio Gugl pre Gugla! I jači od Gugla! Zašto? Nikad neću zaboraviti prenos jedne njegove utakmice, finala Kupa šampiona u vaterpolu, Mladost - Pro Reko, u tada tek otvorenom zimskom bazenu u hotelu Amfora na Hvaru. Igralo se prvo u Italiji, čini mi se da je bilo 4:4. U revanšu, Mladost vodi 5:4... Deset sekundi do kraja... Sudije sviraju četverac... U to vreme još se pucao četverac... Italijan šutira, a Karlo Stipanić, golman Mladosti brani i Mladost postaje prvak Evrope. Elem, Mladen Delić u tom trenutku kaže: Bravo, Karlo Stipaniću, od oca Frane i majke Ane, rođene Katunarić! Pazi, to sam zapamtio gledajući prenos... Onda sam mislio u sebi, šta ovaj čovek sve zna. Ej, devojačko prezime majke golmana Stipanića?! Nikakav Gugl ne može to da ti otkrije. A onda sam, ustvari, video o čemu se radi, kada sam jednom prilikom bio u Zagrebu. Mladen me je poveo kod sebe u stan i pokazao mi svoju radnu sobu. Sva četiri zida bila su u rafovima i sve knjiga do knjige, od poda do plafona! Jedan zid - atletika; drugi zid - fudbal; treći zid - košarka".

Za Pantića dileme nema - Delić je najveći.

“Po meni, Mladen je bio uzor pravog sportskog reportera. Pored njega ne mogu nikoga da stavim. Ne mogu da mu nađem pandana u istoriji naše televizije. Ide velika praznina, pa onda svi ostali. Mladima mogu samo da poručim da pronađu snimke njegovih prenosa i da uče kako se radi. Naročito fudbal".  

Milojko Pantić u društvu Dejana Savićevića

Petar Denda bio je mladi novinar TV Priština kada je '87. na Univerzijadi u Zagrebu upoznao tada već penzionisanog Mladena Delića. Sećanje ne bledi...

"Svaki put, a pili smo kafu dvadesetak dana, kad god bismo pričali, on kao da je radio direktan prenos. U njemu nije bilo ni trnke foliranja. O čemu god da priča. Ta harizma, ta sposobnost... Ume kamera malo da te zaustavi, da te sputa... Njega ne. Pričao vic ili ozbiljne stvari, to je bio TV prenos. Uživaš dok ga slušaš. Neverovatno. On je preživljavao sve što i sportisti na terenu. Posle prenosa bio je isceđen kao limun. Čudesna emocija. Ni kod jednog drugog komentatora nisam video tako nešto, ni u profesionalnom smislu, ni na privatnom planu. A da ne govorim o visokom nivou opšteg obrazovanja. Kad bih birao s kim bih voleo da se družim i pričam svaki dan - to bi bio on, Mladen Delić". 

Ta utakmica sa Bugarima bila je vrhunac njegove karijere. Činjenica da se sve događa u smiraj karijere, samo pokazuje da nijednog trenutka nije bio zanesen u svojoj slavi. Tako je ispalo da je najbolji prenos odradio - na kraju.

“Taj komentar bio je genijalnost jednog velemajstora ovog posla", dodaje Denda. "Tako nešto mogao je samo on. I nije Mladen samo tada izlazio iz nekih okvira i školskog komentarisanja - radio je on to i ranije. Prosto, to je bio Mladen Delić. Da li je bio najbolji svih vremena ne mogu da kažem. Ali da je bio najoriginalniji - nema sumnje. Skroz autentičan. Van svih šablona. Pa njega su volele i žene: domaćice, majke, tetke, strine. Fudbal su gledalale samo kad on prenosi. On je bio taj spektakl, on je bio iznad igre, više od igre. Pritom, tu noć sve mu se tako lepo namestilo. Čudesna utakmica, onakav gol, u onakvom trenutku, a on ne da nije ništa upropastio, nego nam je sve to ulepšao. E sad, da je ostalo 2:2... Mnogo i od rezultata zavisi. Navijačima su svi krivi kad se izgubi, to je dobro poznato. Kad se pobedi sve prolazi. Kad se izgubi i komentator ide u krivce. Budeš ocrnjen ni kriv ni dužan".

Obraćanje igračima, vikanje na sudiju, jaukanje... Sve to nije bilo 'školski'.

“Koliko ja znam, pisani postulati u ovom poslu ne postoje. Ni sa kim nisam pričao da mi je tako nešto rekao. Ali svi će ti reći da je to što je on radio izvan svih granica", započinje svoje izlaganje Rašković. "Danas tako nešto? Danas bi ti rekli da si se drznuo da privatizuješ prenos. Opet, meni u tom njegovom slučaju apsolutno ništa ne smeta. On to nije uradio namerno, samo je živeo tu utakmicu, preživljavao sve sa igračima na terenu. Kako je to moguće? Pa tako što toga nije bilo svaki dan. Milojko je, primera radi, imao Bari. Ili ono polufinale sa Bajernom...

Rašković se slaže sa Dendom u jednom:

“Da, nekad zaista treba da imaš sreće da ti bude nameštena pozornica. I ti onda samo ne smeš da pokvariš. Gledaš da dodaš nešto svoje, nešto autentično, neki svoj pečat. To je onda pravi paket".

Sreten Rašković

U davna vremena postojale su razlike između beogradske i zagrebačke 'škole' reporterstva. Pravila nepisana, ali lako primetna.

“Beogradska škola TV reporterstva zasnivala se uglavnom na improvizaciji, elokvenciji, na lepoj reči", objašnjava Milojko Pantić. "To je počelo od Radivoja Markovića. Nikita posle nastavio, pa Vladanko Stojaković i tako dalje do mlađih - Korać, Knežević... Na drugoj strani reporterstvo se zasnivalo na argumentaciji, na dokumentaciji, na podacima. To je osnovna razlika. Kod njih prva generacija bili su Milka Babović i Mladen Delić, druga Boris Mutić i Božo Sušec, onda Ivan Blažičko, Slavko Cvitković i tako dalje. Uglavnom, svi smo mi poneli to osnovno od svojih učitelja, s tim što sam se ja trudio da povežem i jedno i drugo".

S pojavom interneta razlike su praktično nestale. Sledeće pitanje samo se nameće: u koje vreme je bilo bolje, a u koje lakše raditi?

Petar Denda ne vidi da mlađe generacije danas imaju veliku prednost što im je sve dostupno 'na jedan klik'.

“Zašto je bilo lakše, ili bolje ranije... Pa baš zato što nije bilo interneta. Više smo se družili, više smo pričali. Tako se dolazilo do pravih, kvalitetnih informacija. Ne ideš uvek na utakmicu da komentarišeš - ideš da uradiš pričicu, reportažu, da uzmeš izjavu. I onda sediš sa košarkašima, fudbalerima, trenerima... Kroz to druženje imao si priliku da učiš. Postaviš i neko stručno pitanje, on ti objasni, ti sutra to iskoristiš u prenosu. Kad sam najviše učio... Kad nisam radio prenos. Kako? Sednem iza klupe, na primer, naše reprezentacije. Znaš šta sve možeš da čuješ... Gledaš i slušaš kako trener vodi utakmicu, šta govori igračima. Kroz takva iskustva mnogo možeš da se edukuješ. Sve to može da se podvede u pripremu utakmice. Ono što se danas radi čitanjem informacija na internetu. E sad, mnogi se ne snalaze na internetu, ne znaju da naprave selekciju, da odvoje bitno od nebitnog. A mi ranije, kad smo već išli tamo, viđali se s ljudima, nama su oni kroz tu priču pomagali. Sad upadaš u džunglu na mrežama, pa ko se kako snađe. Ali tako je valjda i u životu".

Rašković gleda sa drugog aspekta...

“Imaš dve strane medalje. Šta je nekad bilo lakše? Pa sve što se tiče samog prenosa - uvod, zaplet, rasplet, kulminacija, krešendo. Sve. I onda imaš vremena da se oporaviš, da se pripremiš za neku novu epizodu. Za novu utakmicu koja ne dolazi odmah sutra“.

Gojko Zec i Duško Korać

„Opet, u neka davna vremena, teže je bilo da da se pripremiš za prenos. Veći je posao bio. Ali taj ti je prenos donosio status heroja. Jer bila je ta jedna utakmica, o njoj se pričalo danima, pisalo, prepričavalo. Ti sad imaš utakmicu svakog dana. Premijer liga, Španija, Evroliga, Zvezda, Partizan... Publika teško može sve da pohvata. Dostupnost podataka i ta hiperprodukcija učinili su da ovo vreme bude emotivno manje vredno. Onda, oni su gledaocima davali autentične, često ekskluzivne informacije. Ono što ja ispričam o Čelsiju, 10 od 15 gledalaca već zna. Upravo jer je sve dostupno“.

Zanimljivu priču o pripremi ima Milojko Pantić. I ne samo o pripremi samog prenosa...

„Znaš kako je bilo, kad sam počinjao, otišao sam kod Gojka Zeca, koji je tada trenirao OFK Beograd, kasnije Partizan i Crvenu zvezdu. Iako još nisam bio radio fudbal, otišao sam da se spremim. Da naučim neke stručne stvari, da znam kad dođe vreme, kad Vladanko ode u penziju... Predstavim se Gojku, kažem ko sam i zamolim ga da mi dozvoli da prisustvujem treninzima, sastancima sa igračima, da vidim iznutra kako se radi, kako se trenira, kako se stvara igra. On čovek gleda u mene i krsti se. Kaže, ovo još nisam doživeo, uglavnom svi misle da već sve znaju. U svakom slučaju, bolju pripremu od tog vremena provedenog sa njima, nisam mogao da imam. Tu sam naučio šta je suština fudbalske igre“.     

Čuveni komentator otkrio je zanimljiv podatak vezan za Zvezdin šampionski ciklus u Kupu šampiona, odnosno kako se ‚zagrevao‘ za te prenose.

„Imao sam asistenta! Na tih deset utakmica uvek sam sa sobom vodio Mišu Kosanovića, kasnije trenera Crvene zvezde. Miša je mnogo znao, stvarno sve... Poznavao je svakog igrača, od toga kakve su mu karakteristike, do specifične uloge, ako ju je imao u određenoj utakmici. Kako za igrače Zvezde, tako je znao i za protivnike. Bio je potpuno posvećen poslu. Dakle, umesto interneta ja sam imao čoveka koji je meni isprčao priču i ja sam tu priču prenosio gledaocima. Plus sve ono što sam naučio od Gojka Zeca“. 

Milojko Pantić, Dragutin Jocić, Dragan Džajić, Vladimir Cvetković i Vojislav Lalatović - Voja Kis

Više scenarija unapred pripremljenih nikako ne spada u dobru pripremu utakmice.

„Mislim da je to jedna od najvećih grešaka mladih komentatora. Ne puste da ih trenutak ponese. Tu se onda gubi spontanost koju je Mladen Delić imao“, skreće pažnju Denda.

Ali toga je bilo i ranije...

„Pa jeste, donekle“, nadovezaće se Pantić. „Boris Mutić, recimo, spada u red dobrih komentatora. Ali za razliku od Delića on je uvek imao napisan kraj prenosa. I to u tri varijante. Za pobedu, domaćina, za nerešeno, za pobedu gostiju. To Mladen nikada nije radio. Boris je prenosio i košarku. Isto je tako radio. Tu onda nema iskrenosti. I to se čuje“.

Jedno od ključnih pitanja za celu priču: da li nam danas nedostaju spektakularne utakmice, ili spektakularni komentari? Skraćeno: Zbog čega nemamo kompletan paket?

„Utakmice apsolutno ne fale! Ne mogu sa tim da se složim. Velike događaje i dalje imamo. Makar smo u sportu, srazmerno veličini države, velesila. Tako da će pre biti da fale komentatori“, stav je Petra Dende. 

„Mislim da je najveći problem do regrutacije. Previše je utakmica, prenosa... Hiperprodukcija. Problem kod mnogih mladih komentatora maltene na svim televizijama jeste što im je prvi posao komentarisanje. To tako ne bi trebalo da bude. Kao što novinar iz pisanijih medija ne bi trebalo odmah da piše knjigu. U redu, postoji ekstremni talenat, ali to su retki slučajevi. Treba zanat ispeći, upoznati sve forme TV novinarstva, ići uz starije, družiti se sa sportistima, ići na događaje, vežbati. Pa kad sakupiš znanja, onda se hvataš za mikrofon“.

„Velike događaje uvek su radile najveće zvezde, veliki novinari: Vladanko, Nikita, Panta, Sušec, Mutić... Kako ko progovori, cela država zna ko je u pitanju. Sada imaš nekoliko prepoznatljivih ljudi, ostali su isti ili slični. Ne postoji škola. I onda imaš u toj masi mlade momke koji hoće odmah da se dokažu, da se vidi taj temperament, pa svaku utakmicu rade kao da je finale Svetskog prvenstva, ili kao da igra reprezentacija. Ulaze u utakmicu sa stavom: e, sad ću ja da pokažem sve što znam. A utakmica nikakva. To ne može dobro da ispadne“. 

Rašković se s ovim stavom ne slaže u potpunosti.

„Neko smatra da je prošao toliko toga u karijeri i onda ne želi da se troši na male stvari, nego čeka da ‚izgori‘ u nekom finalu. Ja u to ne verujem. Uvek se predajem sto odsto. Kažu, treba da budeš majstor, pa da doziraš. Meni to nije u redu. Ko sam ja da kalkulišem s emocijom i da ne budem na pravom emocionalnom nivou kad Đirona preokreće protiv timova od pola milijarde? Sve to nosi svoju draž. Svako ima svoj kutak sreće. E sad, svega toga ima previše“. 

Tu dolazimo do dela problema u kom se Denda i Rašković ipak jedinstveni - pomenuta hiperprodukcija.

„To je ono što mene plaši. Sniženi su kriterijumi za prijem ljudi. Nivo obrazovanja, dikcija, impostacija, sve ostalo... Mnogo se oprašta. Drugačiji su prioriteti. Tako bih ja to nazvao. Kako su mnoge stvari u društvu pomerene, tako je i ovaj posao dočekao neke loše stvari. Primer - ljudi s govornim manama na televiziji. To je nekad bilo nepojmljivo“.

U tom smislu Milojko Pantić imao je štošta da doda...

„Ma kakvi... Morao si da prođeš toliko toga pre nego dobiješ mikrofon u ruke i priliku da prenosiš. Bilo je tu raznih kurseva. Od jezičkih, do usko stručnih. Danas ljudi dolaze sa ulice i sedaju u kabinu. Pa smo tako imali situaciju da u centralnom dnevniku imate izveštaj u kom se kaže: U skoku u pesak, pobedila je Ivana Španović! To ljudima iz moje generacije nije moglo da se dogodi. Da needukovan radiš neki posao nije bilo šanse. I stručno i jezički i kako god hoćeš. Sećam se, išli smo po tri, četiri meseca kod Mavida Popovića, profesora na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Mavid Popović, prvi muž Mire Stupice, jedan genijalac... Tri meseca kod njega, samo akcentovanje reči, da ne govorim o gramatici i svemu ostalom. Moj je utisak da danas nema dovoljno ni opšteg obrazovanja, a kamoli stručnog“.

Raškoviću se još nešto ne dopada i o tome nema problem da otvoreno govori: uloga, iliti uticaj Crvene zvezde i Partizana u društvu, pa samim tim i u novinarskom poslu.

„Zabrinut sam dokle je otišlo s tom polarizacijom na crveno i crno-beli tabor. Došlo je vreme da kad radiš srpski sport ti moraš da budeš na udaru jedne ili druge strane. Čini mi se da se u svemu tome izgubila granica objektivnosti. Dogodi se nešto loše u mom dvorištu, pa ću to da prikrijem tako što ću da tražim mrlju u tvom. To je otišlo toliko daleko da ljudi komentatorima traže greške da bi podigli svoje, a spustili tuđe miljenike. Crtaju se mete ljudima. Definitivno je ovaj posao došao pod preveliku lupu. Zvezda i Partizan su na to imali veliki uticaj“.

Nije teško naslutiti naredni segment priče - pritisci. Pritisci i cenzura. Javna je tajna da postoje i da su nikad veći u sportskom novinarstvu. 

„Iskreno da ti kažem, toga je uvek bilo. Kad manje, kad više. Meni se čak čini pojačano s dolaskom demokratije“, otvoreno će Denda. „Svaki predsednik kluba bi da kadrira. Ranije se znalo - ne smeš da čačkaš Tita i samoupravljanje. Sve drugo si smeo. I da 'smenjuješ' selektora u prenosu, i da kažeš da je ovaj ili onaj odigrao loše. S te strane gledano, bila je mnogo veća sloboda nekada. Zvuči neverovatno, ali evo kad vratim film, dolazim do zaključka da su uslovi za rad bolji bili u jednopartijskom sistemu“. 

Vladanko Stojaković i Sloba Marović

„Sećam se situacije kada je, čini mi se, Vladanko Stojaković, za Dragoslava - Dražu Markovića, ondašnjeg predsednika Skupštine SFRJ, slučajno rekao Draža Mihailović. Auuuuu, kakva tarapana je nastala. Vukos bio direktor Televizije... Pravdao se Vladanko: Dobro, ljudi, da l' stvarno mislite da sam namerno?! Ne vredi. Frka ozbiljna. Čak se i sam Draža Marković javio u jednom trenutku i rekao: Aman, ljudi, ne dirajte čoveka. Pogrešio - pogrešio, pa šta. E, to je bio taj deo gde su ljudi na pozicijama našli za shodno da postupaju prema nekome iako im to niko nije tražio. To je bila neka vrsta preventivnog delovanja. Na kraju nikom ništa, kao da se nije desilo“.

Milojko Pantić tvrdi da zna u čemu je razlika između ‚ovih i onih‘ i pojašnjava u nekoliko rečenica:   

„Jednostavno je. Brozov režim je imao sistem da od stručnjaka pravi članove partije. Danas se od uličara prave nazovi stručnjaci. Razlika je ogromna u vremenu i u načinu vladanja. Neuporedivo. Sve to utiče i na sport, na sve sfere u društvu“.   

Kao predsednik Udruženja sportskih novinara Srbije (USNS) Denda je i te kako pozvan da govori o poštovanju profesije i samih novinara. Nekad i sad. Razlika je takođe lako vidljiva i ima veze sa pomenutim pritiscima.

„Tu nema dileme da nam je u neka prohujala vremena ukazivano mnogo veće poštovanje. Ali isto tako znalo se ko je mogao da se pojavi na televiziji. Taj je bio mali bog. Neću da iskoristim reč moć, prikladnije je reći uticaj. Novinari su imali veliki uticaj. I bilo ti je dozvoljeno da kritikuješ. Kao takav, zasluživao si to pravo. Evo ti primer - Goca Suša. Znaš kako se čekao njen izveštaj iz Skupštine... Svi se tresli. Tresao se predsednik Skupštine, predsednik Vlade. Svi su s pažnjom slušali šta će Goca da kaže u izveštaju. A ona oplete. Misliš da je neko nekad pozvao... Čak je tom državnom vrhu bilo od koristi, ukazivala je na greške. Ponavljam, pojavom demokratije pritisci su postali nenormalni. Postalo je šablon - ko god je izabran na neku sportsku funkciju izabran je uz amin vlasti. I taj onda zna da je zaštićen. Bio selektor, trener ili neko iz uprave kluba. Svaka kritika tih ljudi od strane novinara, onda se smatra kritikom vlasti, onoga ko ga je postavio. I tako dolazi do toga da se pozivaju šefovi, rukovodeći ljudi neke kuće i kreće: skidaj ovog, stavi onog; ovaj valja, onaj ne valja. Pa onda pojedini vlasnici privatnih klubova daju sebi mnogo toga za pravo. A posebno je opasno što mnogo toga što kažu mogu i da sprovedu. I to se ne dešava samo danas, od juče, od pre pet ili deset godina. To je tako više od 20 godina. Eto, i zbog toga je mnogo teže raditi nego ranije“.

Petar Denda

Naposletku, kad sve aspekte priče uzmemo u obzir, vraćamo se na početno pitanje: zašto nemamo kompletan 'paket-spektakl', kao u neka davna vremena? Kao na meču Jugoslavija - Bugarska... Zašto nemamo nekog novog Mladena Delića?

„Sportista ti daje tu čaroliju na terenu, komentator za mikrofonom. Zašto nema novog Mladena Delića? Pa zato što nema ni Maradone na svake dve-tri godine, ili na pet-deset. Tako ne može ni Mladena Delića da bude svako malo. Zašto mladi ne nauče? Gde je on to naučio? Pa nigde nije naučio! To je dar, tako se rodio. Ne ide se za to u školu. Nažalost, onda ljudi probaju da imitiraju i prave fatalne greške. Tu možeš da budeš samo dobar ili loš imitator, nikako original“, uverava Denda.

„Kako bih rekao... Ne može svako da bude Mladen Delić. Niti svako sebi može da dozvoli onakve opservacije i izlete. Uporediću ponovo: kao što ne može svaki igrač da dribla kao Ronaldinjo ili Bodiroga. Za ono što je on radio potreban je vrhunski autoritet. Znaš kad kaže ono: Ne sam, Safeteeee! To tako zvuči, i toliko je ubedljivo, da mi se čini da bi Sušić sutradan trebalo da mu se izvini. Da kaže, izvinite, čika Mladene, što sam onoliko driblao“.

Rašković se na sve ovo nadovezuje tezom da za novim Mladenom Delićem ne treba ni tragati. Takav kakav jeste, objašnjava on, legendarni as treba da ostane jedinstven, sam na pijedestalu. Takođe, po njemu, svako ne bi ni trebalo da ima tako široku slobodu u komentarisanju.

„Tanka je granica između onoga što je u redu, što je dozvoljeno, i onoga kad postaješ hodajući cirkus. Ako svako dobije potpunu slobodu, a nema mentalne kapacitete, nema autorski pečat i sve što je potrebno za autentičnost - to se nikako ne bi dobro završilo“.

Ako trenutno imamo komentatora s emocijom nalik Delićevoj, onda je to upravo Sreten Rašković. Njegovi prenosi Argentinaca postali su i te kako prepoznatljivi.

“To sluša i gleda mala, ali vrlo verna baza ljudi. Oni se 'seku' na taj fudbal i atmosferu. I kada vide da sam ja u transu, a vrlo malo mi treba, jer to je noć, kabina dva sa dva, slušalice, pojačam onaj zvuk južnoameričkih kolega, to im se dopada. Prirodno je da se 'upalim'. Šta ti da radiš kad vidiš gospođu na onoj Velezovoj žici kako visi”?

Ipak, utisak je, i dalje tragamo za tim prepoznatljivim, upečatljivim glasom (dovoljno autoritativnim da se maši makar trunke delićevske slobode i duhovitosti u etru) s kojim bismo mogli da identifikujemo velike fudbalske mečeve. Bilo reprezentativne, ili klupske.

„Košarka ima Šarenca, tenis ima Viškovića. Viško je ekspert... Ali fudbal je posebna priča. Tu ne vidim nekoga koga bismo mogli da poistovetimo sa uspesima klubova ili reprezentacije. Uzgred, nema kod nas više ni fudbala kakav je bio nekad“, zaključuje Milojko Pantić.

Mladen Delić i Bojan Bosiljčić

Jedna od najvrednijih nagrada što dodeljuje Udruženje sportskih novinara Srbije zove se „Zlatni mikrofon“. Denda posebno podvlači da bi Mladen Delić danas nagradu poneo samo za tu jednu antologijsku rečenicu: „Ljudi, pa je li to moguće, ludnica šta je ovo?!“

„Znaš kako je bilo ranije? Posle neke važne utakmice vidiš klince na ulici kako se igraju, pa onda prvo imitiraju te neke velike sportiste i njihove golove ili koševe. A onda imitiraju i komentatora koji je sve to ispratio svojim komentarom. Onda znaš da je to - to. To je Zlatni mikrofon. To je ta genijalnost što ostaje za sva vremena. Šta je važno reći - Zlatni mikrofon se ne dodeljuje najvrednijem novinaru, onom ko je odradio najviše prenosa. Nego onom ko je ostavio pečat. Evo, Mladen Delić je tema: samo jednu utakmicu da iskomentarišeš na takav način i ništa više u godini da ne uradiš - to je za Zlatni mikrofon. Ili ono Pantino polufinale Zvezda - Bajern. Samo za za tu rečenicu “Nebo se otvorilo” dobijaš Zlatni mikrofon“. 

„Ranije si na RTS-u imao pravilo: kad odradiš dobar prenos dobiješ zvezdicu. I to odmah osetiš na platu - koverta. Kad je nešto izuzetno, to su dve zvezdice. Kao tri plate. Sa tri zvezdice, već imaš godišnju nagradu. To znači da si Zlatni mikrofon za tu godinu. Može neko da odradi 30 prenosa, nema veze. Više vredi taj tvoj jedan. Jer to je bilo daleko iznad standarda, nešto izvanredno. Ono kad pored određenog sportiste i ti kao komentator ulaziš u istoriju“.

Milojko Pantić u uvodnom izlaganju pomenuo je tri kultne komentatorske 'arabeske‘. Na njih bismo mogli (ili bolje reći morali) da dodamo još jednu što je došla iz majstorske radionice Raće Markovića, a koja godinama krasi uvodnu špicu emisije „Vreme sporta i razonode“ (Gol! Gol, gol, gol!), odnosno ono Nikitovićevo „Izvinite što sam zaćutao za trenutak“, sve dok je već naveliko trajalo slavlje novih prvaka Evrope - košarkaša Partizana.

Za ovaj vek, logično, 'nadležan' je najmlađi od sagovornika...

„Možda bih dodao eventualno Strajnićevo „Ajmo, Milivoje!“

A Zlatni mikrofon svih vremena?

„Ne, ne, ne... Ne bih mogao da se opredelim“, završava Denda uz dubok uzdah.

Da podvučemo crtu - ipak Mladen Delić?

„On je ustvari klasik. Kao neka dobra, stara pesma. I danas svi rado volimo da čujemo te njegove komentare. Bez obzira na generacije“.

P.S.

Čim je ispalio ono ’klasik’, izgubio je deo moje pažnje. Oprostiće valjda... Počele da promiču slike pred očima. U dubokom rafu starog ’šnajdera’ - dedin poklon ćaletu za Vukovu diplomu; stigao vozom iz nekog gradića kod Frankfurta - jedna stara VHS kaseta u sivom omotu i na njoj masnim crnim markerom: YUG - BUG 3:2. Pa nešto sitnijim slovima: Split ’83. Sećam se da je samo ta jedna kaseta ’imala privilegiju’ da štrči tu među ćaletovim Cepelinima, Dorsima, Sabatom, Prislijem... Prvi do nje Dip parpl. Neprevaziđeni koncertni album Made in Japan. Crni omot. Žiletom izrezbareno - Okti. Komšija Oktavijan Sočeriju, tri kuće od nas, pa u šrek. U nekada uobičajenim klinačkim razmenama ostala kod ćaleta. Nema više ni ćaleta, ni naše kuće, ploče i stereo završili u nekom budžaku... Ali znam gde su. Kupiću iglicu ovih dana. Slušaću Gilana. Možda između "Strange Kind of Woman" i "Lazy", dok ploča bude setno pucketala, čujem i čika Mladenov glas. Možda uspem da premotam na ono vreme...