Podkast “2x45”: Kako je sarađivati sa Ljajićima, Tončevom, Neškom iz Lučana i Kokezom...

Bilo bi možda nepravedno Tomislava Sivića opisati kao trenera niškog Radničkog u žiži, interesantnom javnosti samo zbog činjenice da je u jesenjoj polusezoni Mozzart Bet Superlige na travi Čaira zaustavio i Partizan i Crvenu zvezdu. Već četvrt veka, uz kraće prekide, rođeni Subotičanin je prisutan u ovdašnjem fudbalu, i kao da se pomirio sa činjenicom da ga klupske glavešine vide kao čoveka koji uvek sa sobom nosi vatrogasni šmrk i stiže na klupu kada sve gori.

Identifikovao se Tomislav Sivić kao stručnjak kadar da prihvati rizik na sebe i izgubljene bitke za opstanak pretvara u lepe sportske priče. Tako je bilo u dva navrata u lučanskoj Mladosti, potom Železničaru iz Pančeva I Novom Pazaru. Možda su mu te epizode donele po koju sedu, ali su, sasvim sigurno, obogatile spomenar njegovih trenerskih uspona.

Anegdota ima na pretek. I možda je razgovor sa Tomislavom Sivićem, posle remija sa Crvenom zvezdom (0:0), prava ekspertiza o tome kako funkcioniše većina ovdašnjih klubova. Bilo je zabavno slušati ga kako je Nenada Neška Milovanovića iz Mladosti oslovljavao sa “subjekat iz Lučana”, govorio o tome kako je sarađivati sa Rasimom i Ademom Ljajićem ili direktnim Ivicom Tončevom.

Pominjao je i Slavišu Kokezu koji ga je posle plasmana na Prvenstvo Evrope smenio sa mesta selektora, optuživši ga za tesnu saradnju sa Zvezdanom Terzićem. Pričao je Sivić o tome kako nije prepoznao talenat Dušana Tadića kao selektor omladinske selekcije, ali za početak priča o niškom Radničkom.

Svojevrsnom fenomenu srpskog fudbala, koji je bauk za velike, neprepoznatljiv protiv slabijih.
„Ja sam Zvezdino dete, igrao sam u omladincima, imam člansku kartu iz 1983. godine, tako da tu nema dileme. Međutim, prvih deset puta kako me dohvate, tako me nalupaju baš dobro. Bilo je i sedam, i osam i pet... Rekao sam da je to ljubav u jednom smeru, u poslednje vreme smo postali takmičari. Sa Spartakom sam bio blizu na Zvezdin rođendan, sekunde su bile u pitanju... Sada smo ostali neporaženi, što je lep podatak i lep osećaj za mene. Ironija je da smo pri dnu tabele, voelo bih da na sličan način igramo protiv Ivanjice, IMT-a, Spartaka. To bi onda bila prava stvar. Radnički bi u tom slučaju bio među pet timova u vrhu, gde mislim da mu je objektivno mesto“, rekao je Tomislav Sivić.

Ništa nije bilo idilično u Radničkom iz Niša do utakmice sa Crvenom zvezdom i ni sada tamo ne cveta cveće. Ali naš gost tvrdi da klub i tim sa Čaira moraju da prođu kroz ozbiljan proces.
„Tamo kao da postoji neka negativna energija... Nešto je mračno, kada vidite kompletan ambijent je tako. I zidove i prozore. Gospodin Tončev je direktan i korektan čovek, ulaže mnogo sredstava i siguran sam da je pokušao sve. Pred meč sa Radnikom mi je doslovce rekao – „visiš o tanki končić“. Ja ga razumem, doveo je trenera da nešto uradi. On to tako gleda. Ali ja sam samo 26. u nizu u poslednjih pet godina, posle će doći i 27. Daj Bože da neko dođe i to reši, najduže je uspeo da obitava Nikola Drinčić. Moraću da ga pitam kako je to uspeo. Menjamo karakter tima, to je složen proces, moramo da počnemo i na gostovanjima da igramo kao na Čairu. To sam rekao i momcima. Nadam se i da će neka negativna energija tada nestati“.

Ostao je upamćen Tomislav Sivić i po izjavi od pre dva leta kako se neće smiriti dok ne pobedi Crvenu zvezdu. I to posle serije teških poraza, vaterpolo rezultatom.
„Sada sa Radničkim, kao i sa Spartakom u martu na rođendan kluba, bio sam jako blizu.  Imali smo dva zicera pri nerešenom rezultatu, Glazer je odbranio. Onda nas je Mića Ivanić kaznio kako samo on ume. Izmislio je gol. Toga sam se plašio i u poslednjem okršaju u Nišu... Desiće se ta pobeda. Ja sam čovek koji ispunjava date reči. To je san, svako ko se bavi ovim poslom mora da ima cilj. To je sve sportski, nema nekih drugih konotacija.  Par puta se desilo iz nehata da dobro nastradan. Sećam se Dejana Stanković kod 5:0, kada sam vodio Novi Pazar,  ubaci ove klince, Pecu Stanića i Stankovića, i oni nam daju još tri. To nije prija, ja sam to stoički izdržao“.

Da krenemo od spasilačkih misija. U Novom Pazaru je bilo, vrlo verovatno, najkomplikovanije.
„Novi Pazar je bio najteži, bio je poslednji na tabeli. Prvi do nas je imao četiri boda više. Sada vi uđete u pakao, prva utakmica ... Izgubimo od Radničkog, onda na Marakani dobijemo pet komada... Šta sad? Rekao mi je tada Rasim Ljajić da su oni pogrešili, da su oni krivi, i ponudio pomoć... Ja sam mu odgovorio na sledeći način – nisam došao da ispadnem ovde. Samo sam tražio da obeća premiju igračima od nekih 400 ili 500 evra za prvi naredni meč. Tako se i desilo. Pobedili smo uz mnogo sreće Spartak i onda se sve okrenulo“.

Dve epizode u Lučanima su poseban spektakl. Imao je Tomislav Sivić odnos pun uspona i ozbiljnih padova sa Neškom Milovanovićem. Rezultati su bili dobri, ostalo za čitaoce i slušaoce spektaklularno, ali za iskusnog stručnjaka vrlo stresno.
„Pa tamo je bio spektakl...Došao sam u Lučane, subjekt koji je vodi klub dolazi u svlačionicu i kaže: „Ja sam sve kriv, ja sam ovo uradio, doveo sam ove krševe“. On je bio neposredan kao i uvek, ja sam hteo da se našalim i kažem igračima: Momci, prošle godine sam propustio letovanje, jer sam igrao baraž sa Pazarom, sada to ne želim. Potrebno nam je pet pobeda. Oni u tom trenutku imaju četiri trijumfa za celu prvenstvo, ustaje kapiten Milošević i kaže „kako ćemo mi to“. I napravili smo tu seriju, bilo je baš lepo. Promenili smo sistem, nikada nisu igrali sa trojicom pozadi. Stavio sam kao ful bekove Varjačića i Udovičića“.

Ne krije Sivić da je popularni Neško alfa i omega kluba u Lučanima, i da je teško ukrotiti njegov ego koji godinama hrane dobri rezultati i u poslednje vreme velike prodaje.
„Gospodin sve pripiše sebi. On je tamo Tito, ili neki drugi jak čovek. Nije to ništa sporno, njegov otac je vodio taj klub. Radio je sa njim, gledao. Preuzeo je i to dobro radi. Možemo da ga simpatišemo ili ne, ali ima način i stil koji ne odgovara svakome... On me je nagrdio u medijima, da ne znam ništa, kako svaku odluku donosim uz konsultacije... Pitajte igrače anonimno, jer sutra neće dobiti platu, da li je bilo tako. Sa njim nemam nameru javno da se raspravljam, reći ću vam ono što je istina. Prvu utakmicu koju smo igrali protiv Kolubare – nije došao. Nije mu bilo dobro. Nije prilazio. Pobedili smo 1:0, odigrali dobru utakmicu sa četiri bonusa. Ti momci nisu bili na mapi, kao na primer Stanisavljević. On ga nije video, kao ni Varjačića, ni Udovičića, ni Filipa Žunića. U drugoj utakmici  je bio na tribinama, potom na tehničkoj klupi. Sve je bio bliži i bliži. Simpatičan je čovek...“

Simpatičan i zahtevan, reklo bi se po narednim rečima Tomislava Sivića.
„Meni je OK da mi se na početku mandata kaže da li nešto moram, ili da neko mora da igra. Subjekat iz Lučana mi je rekao da Veličković i Sremčević moraju da igraju, da su projekti kluba. I da mi to nije spomenuo bilo bi tako. Dobro momci, dobri igrači. Ali posle je pitao i za Eze Frejdeja, Jakubu. Ja nisam za saradnju te prirode... Najjače je kada je gospodin subjekat rekao da Izvršni odbor nije prihvatio moje uslove. Moram da se nasmejem“.

Zlatna kočija karijere stala je pred kapiju Tomislava Sivića 2016. godine. Bilo je viđeno da će voditi mladu reprezentaciju Srbije na Prvenstvu Evrope u Poljskoj. Prošao je kvalifikacije i baraž sa Norveškom, ali je nagrađen smenom.
„Subjekat iz Saveza (Slaviša Kokeza prim.aut) je rekao da će da me smeni čim dođe. Ja sam to znao. Igrali smo dobro taj ciklus, pobedili Litvaniju, nerešeno sa Italijom mada nismo bili na nivou. I onda se dešava gostovanje u Sloveniji. Menjam četvoricu igrača, među kojima su Maksimović i Veljković. Prvi je imao dug let, igrao je u Astani, drugi je tražio klub. I onda me gospodin subjekat optužuje da mi je Zvezdan Terzić sastavio tim za meč koji smo izgubili. Ja sa Terzićem u tom trenutku nisam imao komunikaciju, bio je u hotelu. Mogao je svako da dođe. Tada sam već znao šta mi se sprema. Znao sam i ja, kao vi iz medija ko će da vodi reprezentaciju na Prvenstvu Evrope (Lalatović prim. aut). Sećam se da me je Savo Milošević kandidovao za zlatnu loptu FSS, iako tada zbog nekih stvari oko Andrije Živkovića nismo pričali. Gospodin subjekat je uzeo papir i pocepao ga. Dali su nagradu Piksiju koji je bio šesti u Kini“.

O najboljim igračima koje je trenirao.
„To su Miloš Bosančić i Adem Ljajić. Boske je bio majstor, žao mi je što nije napravio veliku karijeru. Čujemo se... Sećam se da je na jednom meču predriblao nekoliko igrača i radio sklekove. O Ademu je teško naći prave reči. Genije, ne mora da trči, percipira stvari, zna gde će lopta da dođe... Znam sve šta se priča o njemu“.

Dakle zatvara pazarske kafane?
„Nisu u pitanju kafane... Više lokali druge vrste. Tako garaže neke... Rekao sam ostalim momcima da on može da dođe kada god hoće. Ali samo on...“.

Za kraj atipičan rezon kada su u pitanju treneri u Srbiji. Bez uvijanja Sivić je rekao da kao selektor mlađih kategorija u FSS nije prepoznao Dušana Tadića.
„On nije bio selektiran... Imao sam Jeremića iz Zvezde i Marinkovića iz Partizana. Bio je majstor, ali nekako spor, dizelaš... To se svuda dešava, dešavaju se takve greške. Ne mogu da pobegnem od toga“.