Nisu nam potrebni novi Vidić, Matić i Bane, već stari Tadić
Vreme čitanja: 4min | sre. 26.06.24. | 10:12
Imamo li kreativnijeg od kapitena? I ako imamo – pokažite ga
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Augzburga)
Dve i po godine živimo na tom Portugalu. Ostaće zapisano za sva vremena, da smo napokon u kvalifikacijama dobili neku veliku reprezentaciju, pa još na njenom tlu, furiozno odleteli za Dohu, ali sa ove tačke gledišta ispostavilo se dan nam je posle Lisabona novembra 2021. sve krenulo – nizbrdo! Taj očigledan pad doneo nam je krvava kolena u Kataru, bauljanje na putu za Nemačkoj i tromost na Prvenstvu Evrope, posle kog bismo morali da otvorimo nekoliko tema. Jednu: zašto smo nazadovali umesto da napredujemo posle plasmana na Mundijal i kako smo, zaboga, opet došli u situaciju da reprezenzativnog asa sklanjamo u stranu, kao neko strano telo?
Izabrane vesti
„Slučaj Dušan Tadić“ definitivno postoji, ma šta pričao selektor i koliko god pomirljivo u poslednja dva obraćanja delovao kapiten. U prvom je i sam odgovoran ili kriv (birajte termin) što se, otkako je za Srbe počeo EURO, više priča o njegovom odnosu sa pretpostavljenim iako nema logike, fudbalske, a ni ljudske, da se takav igrač ostavi na klupi, posle čega je ionako sve otišlo dođavola.
I šta posle svega kao Srbi radimo? Teramo ga u penziju, marginalizujemo, sugerišemo da mu je kraj, dovodimo u situaciju da sam razmišlja da se povuče ili distancira od državnog tima... Sličan model ponašanja je viđen na primerima momaka kao što su Nemanja Vidić, Nemanja Matić ili Branislav Ivanović u periodu otkako se fudbalska Srbija razdvojila od Crne Gore. Imali su razloge u vidu navijačkog odijuma, sukoba sa selektorom ili vrhom Saveza. Sve smo ih izgubili u trenucima kad je bilo jasno da mogu još štošta da ponude, što su kasnije dokazali na klupskom nivou. Ne bi bilo dobro ako bi Tadić „svirao kraj“, ali bismo ga razumeli odluči li da krene stazama pomenutih prethodnika. Može biti da se i njemu, tom učtivom momku džentlmenskih manira, sve skupilo dok svedoči, naizgled, nelogičnim idejama. Bez želje da zadiremo na teren stručnosti, ne postoji baš valjano obrazloženje da „desetka“ ekipe ne počne dve od tri utakmice grupne faze, a da između njih bude zamenjena.
To sugeriše da odnosi između Tadića i Stojkovića nisu idealni, iako su se obojica, kao, potrudili da predstave drugačije posle Dušanovih izliva emocija u Gelzenkirhenu. Kapiten je preterao što je tako rekao, selektor što je koristio poziciju moći i sklanjao ga van tima, samo da bi pokazao da je glavni. Ko je pažljivo pratio saopštenje FSS nekoliko dana posle tog „incidenta“ mogao je da pročita kako se „Tadić izvinio selektoru Stojkoviću i saigračima“. Interesantno, bez žive reči, izjave aktera, posebno Tadića. Ko zna da čita između redova mogao je da protumači da se as Fenerbahčea možda nije izvinio kako piše i da je to bila više želja sa vrha da se strasti smire, nego objektivan pokazatelj zajedništva u ekipi na kome su svi insistirali.
U danima posle meča sa Engleskom Piksi je izgubio kontrolu nad timom, a Tadić nad sobom. I to je bila za Orlove prelomna tačka turnira. Protiv Slovenije ga je Stojković držao na terenu 82. minuta, ali ga je izveo u situaciji kad smo gubili (!?), a na meču sa Danskom uveo tek početkom drugog poluvremena, pod obrazloženjem najavljenim dan ranije kako je bitno imati snažno oružje na klupi. Zar nije logično upotrebiti ga odmah?
Posebno ako znamo/vidimo/shvatamo ili nam se samo čini da alterativni arsenal nije dorastao da na tom nivou nosi opterećenje igranja za reprezentaciju. Svaka čast na potencijalu, ali Lazar Samardžić nije taj. Uz ogradu – još. Zatajio je u situaciji kad je dobio šansu da počne utakmicu i bude „Tadić umesto Tadića“. Ostale opcije nisu baš za poziciju iza napadača: Ivan Ilić je malo defanzivniji, Veljko Birmančević više uticajan po krilu i zbog toga bi i posle Tadića trebalo da bude – Tadić.
Makar i sa 35 godina. Neka bude da mu je izjava pogrešno protumačena kako sam smatra, biće i da je malo preterao, međutim, što pre u FSS shvate da većeg znalca nemamo, a Dušan da je i dalje samo igrač, bez obzira na želju da bude trener ili selektor jednog dana, dobićemo na vremenu da se vratimo na nekadašnje postulate. Da kapiten namešta ili daje golove.
Još jedan mundijalski ciklus i te kako može da izgura, jer nama nisu potrebni novi Vidić, Matić ili Ivanović, već stari Tadić.