Nisu fanovi, već prijatelji života: Šta će, čoveče, Srbin u dresu Sivasa?

Fan zona – jedna od najčešćih sintagmi od početka do kraja svakog kontinentalnog ili svetskog šampionata. U njima bi prema Uefinim i Fifinim parolama „Fudbal trebalo da ujedinjuje svet“. U minhenskoj fan zoni, onoj zvaničnoj u Olimpijskom parku, preciznije stadionu na kojem je Crvena Zvezda ‘91 posle onog Dejovog prodora za sva vremena tukla Bajern 2:1, uverili smo se da fudbal zaista ujedinjuje. Nažalost i drugu stranu medalje.

Tamo su ljudi obgrljeni turskim i gruzijskim zastavama ponosno hodali jedni do drugih, presrećni što njihove reprezentacije igraju na Evropskom prvenstvu, dok su pojedini srećnici sa kartama za Zignal Iduana park makljali pred podčetak meča u Dortmundu. To nisu navijači, kao ni par vinovnika koškanja u fan zoni i zato je ovo sve od pažnje koju ćemo im posvetiti.

Da se vratimo na one koji to zaslužuju – prijatelje fudbala, ma života. One slučajne prolaznike, sa kojima započnete razgovor na jednu temu (Dušan Tadić je trenutno prva asocijacija na dres Fenerbahčea), a iskoče priče koje bi, da je sreće, trebalo da zasene sve one stolice i pesnice koje polete u neshvatljivim izlivima divljačkog besa.

Dres Fenerbahčea, dres Turske i dres koji isprava nije privukao značajnu pažnu. Sve dok momak koji u gornjem delu opreme turskog Sivasa nije saznao da smo iz Srbije, pa stidljivo progovorio – „I ja sam“.

Šta ćeš čoveče u dresu Sivasa?

„Sva trojica živimo u Minhenu. Komšije smo. Otac mi je iz Kragujevca i kada se zaratilo ‘92 otišao je za Nemačku. Deset godina kasnije sam se ja rodio. Mi se znamo 20 godina. Sve nacije ovde. Italijani, Turci, Srbi… Svi jedni druge podržavamo. Oni su nosili dres Srbije kada smo igrali protiv Engleza. Sada ja nosim njihov. Uvek je tako. U četvrtak će oni ponovo nositi dres Srbije. Osim kada igramo jedni protiv drugih. Tada naravno – svako za sebe“, objašnjava Darko, 22-godišnji student ekonomije.

Darko (desno) sa drugovima ispred fan zone

Izveštaji sa treninga reprezentacije iz Augzburga već su nas uverili da srpska dijaspora sa neuporedivo više entuzijazma bodri reprezentaciju nego matica, da veruje čak i u samu završnicu Evropskog prvenstva. Darko nije išao tako daleko, ali je siguran da Orlovi idu dalje u osminu finala.

„Onako najiskrenije očekujem da pobedimo i Sloveniju i Dansku. Moramo da dobijemo obe utakmice i da idemo dalje sa drugog mesta. Mislim da nam nedostaje samo više motivacije. U drugom delu meča protiv Engleske smo sjajno odigrali. Tako moramo i u naredne dve utakmice. U Minhenu i Štutgartu ima najviše Srba. U četvrtak kada se bude igralo na Alijanc areni, biće ulice pune Srba“, rekao je Darko i potrčao da sustigne drugove dok se stotinak metara dug red oblika anakonde na ulasku u fan zonu pomerao.

Darku hvala za lekcije na temu kako bi fudbalsko navijanje moglo i trebalo da izgleda. Narednom sagovorniku na lekcijama iz skromnosti. Slovenac Dušan, sa tri klinca i onim bratskim šalom, napola srpskim, napola slovenačkim.

„Bod protiv Danske veliki je kao Triglav. Ali mi bi i bez njega bili srećni. Srećni smo zato što smo tu. Kod nas fudbal nije glavni sport“, skromno je počeo, u šaljivom tonu nastavio: „Većina Slovenca možda ne igra za velike klubove, ali kada dođu u reprezentaciju, onda svi ginu i ujedine se. Sad smo najbolji. Hrvati izgubili, Srbi izgubili, sada su Slovenci skijaši prvi (smeh)… I biciklisti.“

Predaleko je za pedalanje od Kranja do Minhena, ali kolima uživanje – 400 kilometara i četiri sata lagane vožnje. Srbiju hvali, u Sloveniju veruje.

„Šeško je dobar, dobro se uklopio u tim. Oblak nam daje stabilost… Ali i Jaka Bijol, Gnezda Čerin, Petar Stojanović… Vanja Drkušić. On je igrač koji igra srcem. A tu je i Matjaž Kek, selektor kojem svi veruju. A vi, imate svetske igrače – Vlahović, Mitrović, Tadić, Kostić… Golmani? Ne zna se koji je bolji. Pojedinci sjajni, ali to moraš da uklopiš. To je 90 minuta. To je jedan dan. Nekad bude dobar, nekada slab dan. Nikada ne znaš“, završava Dušan polako i u pozdravu objašnjava: „Sada vodim klince dole gde je kolektivno gledanje utakmice. Puno je Turaka, Gruzijaca. Da vide malo, da dožive atmosferu.“

Imali su šta da vide. Ako ste u Minhenu, bez karata za utakmicu, posetite fan zonu, popijte pivo, udahnite atmosferu. Klinci iz slovenije sigurno neće zaboraviti kako je zagrmelo posle Muldorovog voleja, Ardine levice i poslednjeg sudijskog zvižduka.