Ninković: Nisam maštao o Realu i Barseloni, sanjao sam samo Zvezdu i reprezentaciju

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Sidneja)

Za sedam godina u Australiji, Miloš Ninković je izgradio reputaciju jednog od najcenjeniji fudbalera A-lige, ne samo u poslednje vreme, već od osnivanja ovog takmičenja. Takođe, mnogi navijači Sidneja smatraju ga za najboljeg igrača ovog kluba svih vremena, a njihovo mišljenje deli i sadašnji trener nebesko plavih Stiv Korika, koji je u jednom intervjuu izjavio da Sidnej u istoriji nije imao boljeg od Miloša.

Sa ovakvom ocenom, ma koliko da mu prija kompliment od trenera i navijača, Ninković nije mogao da se složi. U razgovoru za podkast My Football Passport koji vodi autor Džejms Dod, srpski fudbaler je izrazio zahvalnost Koriki, ali je prepustio laskavo priznanje igraču koji je pre njega nosio "desetku" u Sidneju.

"Vrlo sam zahvalan Bimbiju (nadimak Stiva Korike) zbog toga što je rekao, ali teško da bih mogao da se složim s njim. Smatram da je Alesandro del Pjero bio najveći igrač svih vremena koji je nosio dres Sidneja. Pored toga što je Italijan istinski velikan u svetskim okvirima, on je uz Zidana bio i moj idol uz mlađim danima", rekao je Ninković.

Govoreći o Miloševim uzorima iz detinjstva, voditelja je zanimalo i šta su bili najveći sportski snovi 37-godišnjeg veziste kada je počinjao da se bavi fudbalom u rodnom Beogradu. Bez oklevanja, Ninković je rekao da je oba svoja profesionalna sna ostvario - jedan sa Zvezdom, drugi sa reprezentacijom.

"Kad sam bio dečak, nikada nisam sanjao da zaigram Barselonu ili Real, sanjao sam samo da igram za Crvenu zvezdu i reprezentaciju Srbije. Velike zasluge za moju ljubav prema Zvezdi pripadaju mom ocu. Tata je veliki zvezdaš i kao mali sam s njim gledao sve Zvezdine utakmice u Kupu šampiona 1991. godine, kada smo osvojili titulu prvaka Evrope", otkrio je Ninković.

As Sidneja se prisetio i kako je propala prva prilika da pređe u Zvezdu.

"Dok sam kao tinejdžer igrao za Čukarički, hteli su me i Zvezda i Partizan, ali u tom trenutku nisu mogli da plate obeštećenje od million dolara koliko je Čukarički tražio. Tada se javio Dinamo iz Kijeva... Imao sam samo 18 godina i mama je rekla da se ne slaže da idem tako daleko od ku. Posle šest meseci pozvali su me da dođem na pola godine, da vidim kako je, pa da odlučim. Čim sam došao, oduševio sam se uslovima koje sam zatekao i rekao - to je to".

Odlazak u Ukrajinu nije bio lak za porodicu Ninković.

"Kad je trebalo da krenem, sećam se da kako smo svi plakali kod kuće… Mama, tata, sestra i ja… Otišao sam i bilo je baš teško u početku. Bio sam mlad, daleko od porodice... A Kijev je grad s mnogo noćnih klubova i, moram to da kažem, prelepim devojkama… hahaha... Ma, mnogo toga mi je u početku odvlačilo pažnju s fudbala i trebalo mi je tri godine da se uklopim i da počnem da pružam dobre partije".

Ipak, san da zaigra na Marakani nikada nije izbledeo kod Miloša Ninkovića.

"Uvek sam sanjao da igram za Zvezdu. Ali klub je u tim godinama bio u teškoj situaciji… Baš teškoj… Nije bilo sjajno ni kad sam došao, bio je to moj hrabar potez... Svi moji prijatelji u Beogradu su zvezdaši i govorili su mi da sam lud i da ću završiti karijeru ako dođem u Zvezdu u tom trenutku. Ali, ja sam rešio u tom trenutku. Rekao sam dolazim da odigram jednu sezonu, da osvojimo prvenstvo i to je to. Uspeli smo, osvojili smo titulu posle šest godina i ostvario sam veliki san. Baš je bilo emocija tada, 50.000 ljudi na stadionu je slavilo s nama".

Međutim, Ninković kaže da nije razmišljao o mogućnosti da nastavi avanturu sa Zvezdom.

"U Srbiji su tereni uglavnom loši, a i celokupna situacija u srpskom fudbalu mi se nije dopadala. Rekao sam - to je to, stvario sam ono što sam želeo, ali sada je dosta. Prihvatio sam ponudu Evijana da se vratim u Francusku…".

Iako je možda bilo za očekivati da redosled bude drugačiji i da kao izuzetno talentovan klinac iz Beograda prvo ostvari san o igranju za svoj omiljeni klub, kod Miloša je bilo obrnuto. Prvo je na red došla reprezentacija, a kako kaže Ninković, najznačajniji momenat sa državnim timom odigrao se na Svetskom kupu 2010. u Južnoj Africi.

"Posle 37 godina smo pobedili Nemačku. To je bio neverovatan momenat u karijeri za mene. Ali, prethodni meč protiv Gana sam bio na klupi. Izgubili smo 1:0. A pošto su mediji u Srbiji veoma oštri kad se izgubi, odmah su svi pisali kako smo loši, kako ćemo primiti četiri-pet komada od Nemačke. Dva dana pred utakmicu, prišao mi je selektor Radomir Antić i rekao: "Počinješ protiv Nemaca". Uh… Pomislio sam u sebi: "Bože, jel ovo moguće? A, šta ako stvarno izgubimo 5:0, a mene publika u Srbiji ne poznaje tako dobro kao druge igrače, jer sam do tada karijeru proveo u Ukrajini? Ko zna kako će tek da se oobruše ako izgubimo... Dejan Stanković i Nemanja Vidić su mnogo pomogli tada da se oslobodim tog pritiska. Na kraju, odigrao sam dobro tih 70 minuta... Pobedili smo i slavilo se u celoj Srbiji te večeri i dan posle utakmice", seća se Ninković.

Tokom 40 minuta interesantnog razgovora u podkastu, Miloš se dotakao i odrastanja u Beogradu devedesetih, bežanja iz škole na trening, NATO bombardovanja i skloništa, a pogotovo svoje ljubavi prema košarci i prve velike odluke koju je trebalo da donese u životu kada je imao 11 godina.

"Fudbal I košarka su bili nešto najvažnije za mene dok sam odrastao. Broj 1! Tata je igrao fudbal u to vreme i bilo je nekako normalno da prvv počnem da tremiram fudbal. Imao sam samo šest godina kada sam počeo, a već sa osam sam počeo da treniram i basket. Tri godine sam uporedo "jurio" oba sporta, a onda kada sam imao 11, treneri u oba sporta su mi rekli da moram da izaberem jedan. Seo sam da razgovaram sa tatom i on mi je rekao: "Ma, kakva košarka... Pogledaj nas sve u familiji, niko nije visok, nećeš biti ni ti i nema šta da tražiš tamo." Nisam više imao dilemu, izabrao sam fudbal", kroz smeh je rekao Ninković.

Složiće se mnogi da, verovatno, nije pogrešio u izboru...

"Za 20 godina profesionalne karijere Miloš Ninković je osvajao šampionske titule u tri različite države - Ukrajini, Srbiji i Australiji. Osvajao je Kup i Superkup Ukrajine, kao i Kup Australije. Suma sumarum - 17 trofeja. Uz to je, pre svega na Petom kontinentu, zaslužio i mnogobrojna individualna priznanja od kojih je svakako najznačajnija Medalja Džonija Vorena. Ovu nagradu koja se dodeljuje najboljeg fudbaleru u Australiji osvajao je 2017. i 2021. i postao tek drugi igrač u istoriji ove zemlje kojem je to pošlo od ruke".

Podkast My Football Passport možete poslušati OVDE:

Piše: Branko CVETOJEVIĆ