Nije Inijesta, ali mnogo podseća na njega

U malo gradu Tegeste, na severu Tenerifa, postoji restoran pod imenom Taska Fernando. Ništa glamur, kristali, blještava svetla, samo cigla, drvo, "domaćinske" porcije nacionalnih jela i mnogo slika na zidovima. Jedan od njih ima posebnu namenu - na njemu se nalazi fotografija vlasnika lokala Fernanda Gonzaleza sa bivšim potpredsednikom Barselone Nikolauom Kasausom, uz gomilu isečaka iz španske štampe o najvećim uspesima katalonskog kluba. Razume se, Gonzalez je strastveni navijač Barse.

Mada Blaugrana u poslednje vreme nije na nivou sa početka prethodne decenije, taj zid postaje sve bogatiji. I to slikama isključivo jednog igrača. Ne Lionela Mesija, kako će mnogi verovatno i pomisliti, već - Pedrija. Pretpostavljate, Pedri je Gonzalezov sin. Još kao malom Fernando je svom nasledniku u glavu usadio crveno-plave boje.

"Ugledao sam se na Inijestu, ali mi je otac takođe često pokazivao snimke Mikela Laudrupa i svideo mi se način na koji je igrao", priznao je Pedri po dolasku u Barselonu.

U tih godinu dana, kako je kolekcija slika na zidu postajala sve bogatija, momak rođen na Kanarskim ostrvima prolazio je dugačak put - od drugoligaškog fudbalera do reprezentativca bez kojeg se igra Španije ne može zamisliti.

Scenario kakav je malo ko mogao da zamisli na startu sezone. Još manje godinu dana ranije, kada je kao 16-godišnjak debitovao u Segundi za Las Palmas. A kada posle samo jedne sezone u drugoligaškom fudbalu, pritom prve u seniorskoj karijeri (da ponovimo, sa 16 godina!) na vrata pokuca Barselona, jasno je o kakvom se talentu radi.

"Nije Inijesta, ali podseća na njega", opisala ga je madridska Marka posle prve briljantne utakmice u dresu Barselone.

I nije previše čudno što su mu španski mediji nadenuli etiketu "novog Inijeste". Godinama unazad, još otkako je Andres odlučio na odlazak u Japan, kako u Barseloni, tako i u reprezentaciji, nadaju se da će se pojaviti igrač koji će ih vratiti na najviše visine. Igračem koji se rađa "jednom u pola veka". A pojavio se kao dlanom o dlan.

"Ta" pobeda limitiranih Ujedinjenih nacija

Jasno je, bilo bi suludo donositi bilo kakve zaključke posle samo jedne sezone u Primeri, ali poverenje koje je sa 17 leta uživao kod Ronalda Kumana, ono koje na ovom Evropskom prvenstvu uživa od strane Luisa Enrikea i sve ono čime im sada već 18-godišnjak uzvraća, obećava. Mnogo obećava.

U prvoj sezoni na Kamp Nou 52 utakmice. Slovima - PEDESET DVE. Tek u poslednjem kolu protiv Eibara Ronald Kuman mu je dao slobodno kako bi se odmorio pred okupljanje državnog tima. Ali ni tada golobradog mladića, sa samo jednom sezonom u eliti, malo ko je mogao da očekuje u startnoj postavi Crvene furije, kakva god ona trenutno bila, pored igrača sa reprezentativnim iskustvom kao što su Tijago Alkantara, Rodri, pa i Fabijan Ruiz.

Jer Pedri, kao rezultat neizmernog talenta, nije ni stigao da sakupi iskustvo u mlađim kategorijama državnog tima. Za U17 tim pet nastupa, U18 dva, U19 jedan i U21 četiri. Zbirno - 14. Za A tim, u samo tri meseca već osam. Rapidni napredak. Pride je na startu prvenstva protiv Švedske postao najmlađi Španac učesnik velikog turnira.

I od tada nije stao. Bukvalno. Njegova građa (1,74m, 60kg) možda ukazuje na ranjivost u kontakt igri, ali baš kao i legenda sa kojom ga upoređuju, kontrolom lopte i čuvenom La Pelopinom čuva posed, vešto izbegavajući duele. A opet, neumoran je svih 90 minuta (ili kao protiv Hrvata 120 u svojoj 61. utakmici u sezoni). U dosadašnjem delu prvenstva, jedan je od tek 13 igrača koji su do četvrtfinala odigrali svaki minut. U Španiji jedini, ne računajući Unaja Simona. Pride samo Marcel Zabicer u nogama ima više od njegovih 46,8 kilometara na ovogodišnjem Euru.

Foto: Reuters

Kada povlači izmene, Enrike ni ne razmišlja o vezisti Barselone. Može Koke, mogu Buskets, Rodri, Alkantara, Pedri ostaje. Njegov učinak teško će oslikati puka statistika, gotovo da ne postiže golove, a retko kada se i asistencijom potpisuje ispod njih. Štaviše, na prvenstvu Evrope još uvek nije direktno učestvovao kod postizanja gola. Povratak po loptu, zavlačenje između linija, driblinzi, konstantno otvaranje za pas i učestvovanje u igri. I ono što je krasilo i čoveka u čije kopačke bi trebalo da uđe - dodavanja u završnoj trećini. Ako je verovati statistici - eto, da pomenemo i nju - jedino ih Toni Kros ima više od Pedrija. I to jedan više (98:97).

Jedan je između ostalog četvorostruki evropski klupski prvak i svetski šampion sa Nemačkom. Drugi ima 18 godina. I nije nikakvo čudo što već sada vredi 70.000.000 evra, jer obećava. Mnogo obećava.