Nije igrao fudbal da bi vozio Ferari: Džejms Bond u Korsi od 4.000 evra i Čolovo 'đubre'

Kako se radi o jednog od najboljih na njegovoj poziciji, trebalo bi da praktično sve već znate o njemu. Međutim, znate verovatno već kakav je Rodri. Nema tetovaže, ne zanimaju ga skupi automobili, nema profile na društvenim mrežama i retko kada priča za medije, čak i kada govori o fudbalu.

Međutim, u ispovesti za The Players Tribune španski vezista otkrio je mnoštvo zanimljivih detalja iz dosadašnje karijere: Kako je tokom perioda u Viljarealu zaboravio da treba da ode na utakmicu, kako je kod Dijego Simeone u Atletiko Madridu postao 'đubre', zbog čega su mu se Serhio Aguero i Nikolas Otamendi podsmevali po dolasku u Mančester Siti i još mnogo toga.

Da ne dužimo...

**********

Uvek pokušavam da kažem svojim saigračima u Sitiju: Ne pričam engleski, već američki. Oni vole da me ismevaju, znate? Za sve. Najčešće je povod moja odeća. Prozivaju moj stil. Ponekad udare na način na koji pričam. Ali mnogo je toga što ljudi ne znaju o meni. Nisam naučio jezik u Mančesteru ili Londonu. Naučio sam ga u šumama u Konektikatu. Moja referenca je američki engleski.

“I know, mayn. Heya. How ya dewin, bro?” (Znate, nešto nalik ovome)

Vidite, obrazovanje je bilo izuzetno važno u mojoj porodici i moj otac je uvek želeo da odem na razmenu u američku srednju školu na godinu dana. Ali uz moje fudbalske snove, to je bilo nemoguće. Umesto toga, kada sam napunio 14, otišao sam na letnji kamp u sred šume u Konektikatu. Samo ime „Ko-ne-kti-kat“, zvučalo je ludo za momka iz Madrida. Ali kada sam stigao, izgledalo je kao da sam zakoračio u holivudski film. Znate one filmove gde deca odu u kamp na velikom jezeru, zateknu drvene kanue, veru se po drveću, spavaju u šatorima i pale vatru pomoću grančica. Bilo je baš tako. Jedete maršmelous, keks, čokoladu, gomile slatkiša oko vatre. Neverovatno.

©Reuters

Nema telefona. Nema interneta. Potpuno sam u novoj zemlji, pokušavao sam da steknem prijatelje. "Zdravo, ja sam Rodrigo. Dolazim iz Madrida.“ (Saigrači su se već smejali, mogao sam da ih čujem). Uvek sam govorio svojim, ‘tarzanskim‘ engleskim. "U redu, momci, kada ćemo da igramo fudbal?“

"Da, Rodrigo. Igraćemo kasnije. Sada ćemo malo bacati svinjsku kožu (pig skin na engleskom kao žargon za ragbi loptu)…"

Pomislio sam: "Svinjsku kožu??”

"Daj čoveče. Kao NFL."

Iskreno, dopalo mi se. Bilo je zabavno. Ali nastavio sam da govorim:"„Želim da igram fudbal (soccer), momci.“

"Sawker (Rodrijev loš izgovor na engleskom)? Mi ovde ne igramo fudbal."

Da stvari budu gore, stigao sam u kamp početkom Svetskog prvenstva 2010. godine. Nisam čak mogao ni da se konektujem na internet i to me je bolelo. Ali postojao je mali kompjuter u kancelariji glavnog šatora i svakoga dana bih pitao šefa kampa da mi kaže ko igra. Španija je izgubila prvu utakmicu od Švajcarske, ako se sećate. Pomisli sam da se neko šali sa mnom.

"Švajcarska? Zaista? Sigurni ste da ste dobro izguglali?"

Kako bilo, vreme je prolazilo, a Španija je počela da igra bolje. Nokaut faza – nastavili su da pobeđuju. Nakon toga polufinale protiv Nemačke. Bili smo na splavarenju kanuima. Umirao sam. Molimo sam vođu puta da mi kaže rezultat.

Konačno, stigli smo u kamp i neko mi je rekao:"Španija je u finalu."

Nikada se nisam osetio tako daleko od kuće, a istovremeno tako blizu domu, ako razumete šta želim da kažem.

Za finale, molio sam šefa kampa da me pusti da gledam meč na kompjuteru. Rekao je da je to u redu. Doneo je kompjuter, ekran nije bio veći od deset inča. Sećate se tih mini laptopova? Bio je jedan od tih, majušan. Samo sam pomislio – prelepo! Nebitno je koliki je ekran, samo me pustite da gledam.

Ne znam kako smo uspeli, pošto smo bili u sred šume, ali mora da sam našao strim. To nije legalno, ali gledao sam finale okružen Amerikancima koji nisu marili za ono što se dešavalo na terenu.

Kada je Inijesta pogodio, bukvalno sam počeo da vrištim, istrčao sam napolje i sprintao oko jezera.

“Vaaaamoooooosssss!!!!!!!!!! Aaaahahhhhhhhhh ¡¡¡¡¡jajajajajajajaja!!!! ¡ Živela Španija!”

Amerikanci su mislili da sam lud. Nisu mogli da veruju.

Gledali su me, kao da su se pitali:"Zašto momak iz Španije plače? Zbog fudbala?“

Nisu mogli da razumeju koliko mi je to značilo. Mislili su da sam lud. Možda i jesam lud...

Ceo svoj život, živeo sam između dva sveta. Jedan je bio fudbalski, drugi onaj "realni svet”.

Ponekad su me dečaci ismevali zbog moje „normalnosti”. Smešno je jer ako pitate moju suprugu ili čak moju majku, rekli bi vam da sam ja nešto najdalje od normalnog. Kada dođe do fudbala, ja sam zavisnik. Ako sam normalan, to je verovatno sa aspekta da ne marim za društvene mreže, ili trenerke od 400 funti. Otkako sam bio dete, jurio sam samo osećaj.

Nisam govorio:"Želim da budem fudbaler kako bih imao Ferari“. Ne, bilo je to zato što su me moji heroji na terenu činili da se osećam živim. Sećam se sebe kao petogodišnjaka, postojao je javni bazen u sred našeg naselja i malo igralište. Leti se samo smenjivalo – fudbal, bazen, fudbal, bazen. Došao bih kući na ručak. Vratio se na bazen, pa na teren.

Sa deset godina, ako bih igrao utakmicu i ne bih odigrao kako treba, nisam mogao da razgovaram sa roditeljima čitav dan. Bio biz prilično uzrujan, ljut na sebe. Siguran sam da me je majka gledala pitajući se:"Šta se, zaboga, događa sa njim. Pa to je samo utakmica."

Ali za mene je fudbal bio poput droge. Stoga sam napravio dogovor sa roditeljima kada sam bio vrlo mlad. Ne znam da li smo uopšte pričali o tome. Bilo je samo „razumem”. Ako sam želeo da sledim svoj fudbalski san, morao sam da idem i na fakultet uporedo. Kada sam imao 17, preselio sam se iz Madrida u Viljareal i upisao se na Haume I fakultet. U prvoj godini, živeo sam u rezidenciji Viljarealove akademije sa saigračima. Ali kada sam napunio 18, već sam bio „star” za smeštaj u akademiji i morao sam da pronađen sopstveni stan.

Rodri u Viljarealu (©Reuters)

Majka je došla na ideju:"Zašto se jednostavno ne bi preselio u studentski dom na fakultetu?“

Da, naravno. To sam i uradio.

Mislim da je slično kao u Ujedinjenom kraljevstvu – nalazite se u velikom stambenom kompleksu sa zajedničkom prostorijom za pranje veša, tuševima i kafeterijom, a vrata su na sve strane. Sve susedi jedan do drugog. Imate svoju sobicu sa drvenim krevetom, drvenim stolom. Nisam imao televizom, niti Plejstejšn. Samo laptop. Ujutru, išao bih na trening u Viljarealu, nakon toga na predavanja, a noću… Pa noću je bilo interesantno… To je fakultet. Petkom uveče, svi izlaze u klub. Ali prvo ide „predigra”, kako to vole da kažu u Americi. Svi su po sobama, slušaju muziku, piju pivo… Nabije se po 20 ljudi u jednu sobu. Bio sam kao i ostali studenti – nisu imali pojma da igram fudbal – pa bih se pojavio u sobi sa svojom kiselom vodom i družio se dok ne bi došlo vreme za odlazak u klub. Tada bih ispario.

Konačno, neko je upitao:"Rodrigo, kako to da nikada ne ideš sa nama. Hajde, čoveče.“ I tada sam morao da im kažem. „Pa, ja igram fudbal. Imam trening ujutru.“

“Bezveeeeeze. Bezvete, brate.”

Ubili su me zbog toga.

U tom trenutku, još sam trenirao sa drugim timom. Bio sam niko. Nisam čak imao ni auto. Studentski dom bio je na 15 minuta vožnje od Viljarealovog trening centra i nisam mogao da plaćam taksi svakoga dana. Vozio bih bicikl do tramvajske stanice, uneo bih ga u tramvaj i tako bih dolazio na trening. Kada sam konačno dobio vozačku dozvolu, rekao sam ocu:"U redu, imam 3.000 evra da kupim auto. Vidi šta možeš da mi pronađeš za taj novac.“

Pozvao me je narednog dana:"Pronašao sam ti dobar auto. Jedna starija dama ga prodaje. Želi 4.000 evra, ali ima kompjuter unutra.“

Vau! Kompjuter? Kupljeno.

Dovezao mi je kola. Bila je to Opel Korsa. Ušao sam unutra i „kompjuter je bio oko osam centimetara. Mogao si da klikneš na ekran da uključiš radio i to je bilo to. Bio sam oduševljen. Vozio sam auto na trening svakoga dana, kao pravi fudbaler. Saigrači su me ismevali, ali nije me bilo briga. Obožavao sam ga!

Sledeće godine debitovao sam u Primeri i mislim da su moji drugari sa fakulteta nisu mogli da veruju. Rekli su mi da su me gledali utakmicu na televiziji i da se momak iz donejg dela hodnika samo pojavio na ekranu. Momak sa kojim su išli na predavanja iz računovodstva bio je Viljarealova 'šestica'.

Nisu mogli da poveruju da sam to zaista ja.

"Čekaj, je li to isti momak?"

"Guglaj, guglaj."

"Ne, to ne može biti isti Rodrigo. Mnogo je Rodriga. Ovo nije on."

Kada ste na televiziji u fudbalskom dresu, izgledate drugačije, zar ne? I ja sam sigurno imao ozbiljan izraz lica.

Zato su mnogibili ubeđeni:"Ne, to nije on."

Onda kada sam počeo da igram sve više i više shvatili su da sam zapravo bio ja, mislili su:"Šta radiš ovde čoveče? Igrao si protiv Barselone sinoć!“.

U Španiji smo igrali tu igru koja se zove Comunio. To je poput fantazi fudbala gde kupujete igrače i vodite svoj tim. Svako u studentskom domu ju je igrao, i tako bih ponekad došao kući posle utakmice subotom uveče, a oni bi popili po koje pivo i rekli mi:"Ma daj, brate! Šta se desilo danas? Doneo si mi samo tri poena na Comunio. Dođavola???"

Ha-ha-ha – izvini, izvini!

Bile su to najzabavnije godine mog života. Ne znam zašto, ali kada sam se vratio na fakultet moj mozak se prebacio u moj drugi svet. Škola me je držala podalje od pritiska koji je donosio fudbal. Druga sjajna stvar bila je to što sam svoju gospođu upoznao u studentskim prostorijama, studirala je za doktora. Da vam kažem – uopšte nije marila za moj ‘fudbalski pritisak‘ ha-ha-ha. Nije uopšte želela da sluša o remiju protiv Selte u Vigu.

Uvek me je držala na zemlji.

"Hej, smiri se, ha? Smiri se. To je fudbal."

A u očima mojih nastavnika bio sam samo ‘još jedan‘. U Španiji fakultet je fakultet. Vi ste tu da radite. Dakle, kada sam bio u svojoj sobici za laptopom, toliko bih se fokusirao na ono što radim da bih bukvalno zaboravljao sve ostalo. Jednog dana, učio sam za ispit ili tako nešto, a telefon mi je bio utišan. Napravio sam pauzu i shvatio da imam otprilike 20 tekstualnih poruka, 50 poruka na Whatsapp-u, 10 propuštenih poziva. Razmišljam:"Bože, da li je neko umro? Šta se desilo?".

Zove me saigrač. Javljam se.

“Rodri, gde si?"

“Gde sam? Tu sam. Na fakultetu.“

“Trener te traži. Svi te traže.“

“O čemu pričaš?“

“Igramo protiv Valensije. Svi smo u autobusu.“

Mislio sam da se šale sa mnom.

Rekao sam mu:“Ma, čoveče, utakmica je sut…“

O, moj Bože! Ne. Znate kada imate noćnu moru da ste se vratili u školu i zaboravili ste da imate test sutra? E, pa to mi se dogodilo, samo što je ovo bilo stvaro. I nije bila škola, nego La Liga.

Rekao sam mu:“U redu, reci vozaču da krene. Videćemo se u hotelu.“

Obukao sam se najbrže što sam mogao i otrčao do svog automobila, bio sam poput Džejms Bonda u mom Opelu na ulicama. Hotel u Valensiji je bio na sat vremena odatle. Kada sam stigao timski sastanak je već počeo i kada sam ušao izledao sam kao da mi je 'pas pojeo domaći zadatak'.

Ha-ha-ha. Da vam kažem, to ni u fudbalu ne prolazi tako.

'Uništili' su me tog dana, ali sam zaslužio. Bilo je to veliko iskustvo iz kojeg sam mnogo naučio, jer sam shvatio da sam imao zadatak da uskladim svoja dva sveta.

Svaki korak koji sam napravio, učio sam kroz svoje neuspehe i dodavao nešto novo. Novi deo slagalice. U Viljarealu sam shvatio šta znači biti profesionalac. Ne samo fudbaler, već profesionalac.

Kada sam se vratio u Atletiko na jednu sezonu, naučio šta je zapravo takmičarski naboj. Kada sam bio u Viljarealu, bio sam vrlo dobar sa loptom u nogama, ali sam ipak bio pomalo mekan. Pod Dijegom Simeoneom sam naučio šta znači biti loš momak. Da pomalo budem ‘đubre‘ na terenu. Da uklizavam. Da učinim drugi tim mizernim tokom svih 90 minuta. To je bio još jedan važan deo mog puta.

Diego Simeone i Rodri (©AFP)

Kada sam dobio priliku da pređem u Siti sledećeg leta bio je to san za mene. Pričao sam sa Serhiom Busketsom pre nego što sam dogovorio transfer i on mi je rekao:"Pep? Učiniće te boljim igračem. Ali on nikada, nikada, nikada neće prestati da te gura. Nikada nećeš biti gotov proizvod.“

Serhio je imao istu ulogu kod Pepa i postigao je mnogo velikih stvari, tako da sam uložio mnogo poverenja u njegove reči. I bio je potpuno u pravu. Za mene, jedinstvena stvar u vezi sa Pepom je to što je uvek jedan korak ispred. Uvek se razvije pre nego što se razvije sama igra oko njega. Nikada nije zadovoljan time što smo mi igrali prošle sezone, jer će vaša konkurencija uvek da analizira prošlu sezonu. Ne osvajate četiri titule u Premijer ligi zaredom ako stojite mirno. Ili se ponovo razviješ ili umireš.

Znate, kada govorim o Pepu, uvek moram da pričam rukama. Moram da pronađem sto, ili tablu ili nešto drugo i moram da počnem da pomeram šolje za kafu kao figure na šahovskoj tabli, kao što on to radi.

“On će otići tamo, onda će otići tamo, a onda beng – ti se pomeriš ovde. U prostor. Beng!“

Konkretno meni on je doneo taj poslednji deo mentalnog mozaika. Da gledam utakmicu na drugačiji način. Da je ‘osećam‘, kada da uđem u prostor, kada da se suzdržim i ostanem u mestu. Kada da izvršim pritisak, kada da popustim. Njegovo samopouzdanje mi je bilo toliko važno, jer morate da se setite, kada sam došao ovde 2019. godine ušao sam u svlačionicu sa Fernandinjom, Aguerom, Davidom Silvom , Kevinom de Brujneom… Legende. Kada sam imao 12 godina, išao sam da gledam Aguera na treningu dok je bio u Atletiku. Bio je jedan od mojih heroja. Sad sedim pored njega u svlačionici? Bilo je neverovatno…

Aguero i Otamendi su se zapravo stalno šalili sa mnom – ne samo zbog mog načina oblačenja, već zbog toga što bih posle svake utakmice ušao u autobus i na FaceTime-u razgovarao sa svojom gospođom. Budući da sam fudbaler, a ona doktor, morali smo da se naviknemo na vezu na daljinu tokom godina. A, šta radite kada ste u vezi na daljinu? Pričate na video pozivu. Zvao bih je posle svake utakmice, pobedili ili izgubili. Kada bismo pobedili nije bilo problema, jer momci bi bili glasni proslavljajući i ne bi ni primetili. Ali kada bismo izgubili ja bih i dalje bio isti. Bez ‘filtera‘. Kada pričam sa suprugom moj mozak kao da se vrati na period sa fakulteta. Ponovo bih postao Rodrigo. Tako da bi tada bila mrtva tišina u autobusu, svima bi glave bile pognute, bili bi depresivni, a ja bih pričao glasno, govoreći:"Da, bili smo sra**e danas, da budem iskren. Da, da, remizirali smo. Da, nervozan sam… Nego, kakav je bio tvoj dan?"

Prvi put Aguero i Otamendi su me povukli u stranu i rekli:“Čoveče, ne možeš tako da pričaš u autobusu. Pep te čuje! Svi te čuju!

Ali svaki put posle utakmice ja bih je pozvao.

“Da, bilo je okej danas. Dobili smo, ali sam igrao sra**e. Gledaš Netfliks? Šta jedeš?“

Ha-ha-ha. Bili smo kao dva tinejdžera. Svi su bili iznervirani. Pokušavali su da mi oduzmu telefon:“Pozvaćete kasnije! Rodri, prekini! Mora da ide! Baj-baj!“

Hteli su da me ubiju, ali nije me bilo briga. Kada napustim teren moj cilj je da uvek ostanem prizeman. Ponekad pomislim da ljudi ne shvataju taj deo mene. Očigledno, u fudbalskom svetu, toliko je marketinga i medija da vi praktično postajete ličnost. Za mene to je ‘štreber‘. Sećam se da je trebalo da idem na slikanje jednom i rekli su mi:“Hej, znaš šta bi bilo kul? Da staviš ove knjige pod ruku. Pretvaraj se da ideš u biblioteku.“

Kada su slike izašle, prijatelji sa fakulteta su mi pisali:“Ma daaaaaj, čoveče… Da li si ozbiljan? Kakvo je ovo sra**e? Ti čak ni ne voliš da čitaš? Nisi pravi štreber!“

Ne verujte svemu što vidite na društvenim mrežama. Realnost je mnogo komplikovanija.

Bili smo veoma blagosloveni poslednjih nekoliko godina u Sitiju, ali to nije pravi život. U dobrim trenucima ne učiš, samo uživaš. U lošim trenucima, kada zaista patite, tada zaista i rastete. Sećam se posle finala Lige šampiona 2021. godine protiv Čelsija, vratio sam se u mali porodični kraj, i kada sam video svoje roditelje i braću, bukvalno nisam mogao da govorim. Kao da sam ponovo imao 10 godina i sedeo za kuhinjskim stolom. Nisam mogao da kažem ni reč. Samo sam pomislio:“Ne želim više nikada da osetim ovako nešto. Moram više da radim. Moram da nađem način da budem bolji.“

Sada kada smo šampioni, i na vrhu smo sveta, niko me ni ne pita za taj trenutak iz 2021. Ali bio je to verovatno jedan od najvažnijih trenutaka u mom životu. Iza svakog dobrog trenutka stoje velike životne borbe i iskustva.

Čak i kada sam postigao gol u finalu Lige šampiona 2023. godine, nije to bio proračun. Bio je to osećaj, posle 20 godina u fudbalu, otkako sam igrao u dvorištu. Sekund pre nego što je Bernardo poslao centaršut bio sam daleko od igre. Na ponovljenom snimku ne možete ni da me vidite. Zaista nije bilo šanse da lopta dođe do mene. Trebalo je da ostanem gde sam. Ali sam napravio korak napred, ka šesnaestercu. Ne znam zašto. Nisam ni razmišljao o tome. Jer u devet od deset slučajeva, možda i 99 od 100, kada je Bernardo centrirao, lopta ne bi otišla u tom pravcu.

Rodri protiv Intera u finalu Lige šampiona (©Reuters)

Ali neki glas mi je rekao:“Ovo će biti taj jedan put.“

Napravio sam korak napred. Lopta se odbila. Da nisam napravio taj jedan korak, već bi bilo prekasno.

Video sam kako lopta skakuće ka meni.

I mogu da vam kažem da mi je sve prošlo kroz glavu.

Evo je. Šta da radim?

Udari je jako – bomba!

Okej, ali čekaj. Verovatno ćeš imati jednu priliku za čitavu utakmicu.

Samo pogodi okvir.

Tu si, na terenu.

Samo je pošalji u mrežu.

Tu je. Samo je pošalji.

Dogodilo se tek tako, munjevito. Kada je lopta ušla, pobegao sam i proklizao na kolenima ispred naših navijača, a onda se sećam da je moja prva misao bila: “Dvadeset minuta. Još 20 minuta. Je**ni pakao. Dug put.“

Tako razmišlja 'šestica'.

Patili smo u tih 20 minuta, a onda se začula pištaljka. Bio je to osećaj koji sam ‘jurio‘ čitavog života. Radost koju sam osetio nije bila zbog postignutog gola. Bilo je to zbog toga što smo kao tim patili 90 minuta i na kraju pobedili. Bilo je to jer smo obezbedili tripletu našim navijačima, koji su me podržavali od prvog dana kada sam došao ovde. Zbog osmeha koje sam video na licima dece sa Sitijevim šalovima. Grlio sam svoju porodicu govoreći:“Je**no smo to uradili.“

To je droga. To je ono zbog čega igraš fudbal.

Na Evropskom prvenstvu bilo je isto. Za mene je to na neki način bilo poetično, jer sam drugo poluvreme finala morao da posmatram sa strane. Po prvi put nisam imao kontrolu. Pre nego što je turnir počeo, izazvao sam sebe da više budem lider. Nisam najstariji momak u svlačionici, ali imamo neke mlade (Vrlo mlade! Strašno mlade!) momke iz nove generacije, i osećao sam da mogu da im pomognem da se izbore sa pritiskom u tako velikim trenucima. Kada pomislim šta su Lamin i Niko uradili ovog leta vrlo sam srećan. Iskočiti u takvom trenutku dok vas cela zemlja gleda – sa 17 i 22 godine – neverovatno je. Da znaju kako sam živeo u njegovim godinama verovatno bi im um eksplodirao.

Dok sam stajao kraj aut-linije tokom drugog poluvremena finala, jedino sa čim mogu da uporedim to je sa vožnjom automobila brzinom od 200 kilometara na čas. Kada su vam ruke na volanu i imate kontrolu, ne osećate ništa. Dok ste na mestu suvozača imate osećaj je kao da ste na rolerkosteru.

Kada smo postigli gol u 85. minutu mislim da sam brže otrčao do Mikela Ojarsabala nego što sam trčao dok sam bio na terenu u prvom poluvremenu.

Osvojiti nešto za svoju zemlju drugačija je vrsta emocije. To me vratilo mojim korenima, dok sam se igrao u bazenu, zatim se igrao u dvorištu, a onda ponovo u bazenu. Kada sam ubacivao svoj bicikl u tramvaj da bih otišao na trening. Kada sam trčao po šumi u Konektikatu plakajući od radosti što smo osvojili Svetsko prvenstvo…

Shvatite da niste usrećili samo grad, već čitavu državu. Toliko različitih ljudi. Toliko različitih generacija. Potpuno novu generaciju, koja po prvi put proživljava tako nešto. Koliko je klinaca trčalo okolo one noći kad je Lamin postigao gol protiv Francuske? Ili kada je Mikel postigao gol protiv Engleske? Hiljade. Milioni…

“¡¡¡¡¡jajajajajajajaja!!!! ¡Živela Španija!”

Znam taj osećaj. Čista radost!

Uz sve poštovanje knjigama, ekonomiji i računovodstvu… samo jedna stvar tako dirne u srce. Samo fudbal može da uradi tako nešto.

Hvala Bogu što su nas roditelji naterali da učimo, ha?

Hvala Bogu na fudbalu što nas je naveo da sanjamo.

Rodri (©Reuters)