Saša Obradović o košarci nekad i sad, najsrećnijim i najtužnijim momentima karijere, Evroligi, planovima za NBA...

Tri zlata i bronza na kontinentalnim prvenstvima, zlato na Mundobasketu u Grčkoj, srebro na OI u Atlanti. Saša Obradović je u igračkoj karijeri uglavnom znao za uspehe, što je po penzionisanju preneo i na trenerski posao titulom sa Kelnom 2005. godine. Naš proslavljeni košarkaš, trenutno na klubi Monaka, osvrnuo se u intervjuu za Eurobasket.com na pojedine momente karijere, košarku nekad i sad, učinak i planove svog trenutno tima, ali i na mnoge druge teme.

Suština košarke se tokom godina nije menjala, međutim radne metode na terenu i van njega jesu. Drugačiji način na koji trenersko osoblje priprema meč zahvaljujućo pomoći tehnologije, drugačiji način rada sa igračima zbog promene genetskih osobina sportista što uslovljava precizne fizičke pripreme kojih nije bilo ranije. Možda su temelji malo ostali po strani. Šta mislite o tome?
“U potpunosti se slažem sa tim. Ušli smo u novu eru, gde ako ne posedujete određenu građu, ne možete da igrate, iako ste tehnički dobri. Nekada je igrač koji ima dobre osnove mogao da ima uticaj na igru i bez obzira na to što nije fizički sjajan igrač. Sada, još u mladom dobu, momci bi trebalo da istovremeno rade na fizičkoj i tehničkoj pripremi. Da, osnove su potcenjene, ali postoje zemlje poput Srbije i Litvanije, koje se i dalje posvećuju ovom delu igre i prirodno dolaze do izvanrednih benefita. Mislim da su se vremena promenila po svim standardima. Dosta ljudi dolazi u arenu čekajući spektakularne predstave pojedinaca, zakucavanja, ali prava lepota ovog sporta se sastoji u kolektivu, tom esktra-pasu, dodavanjima. Uloga trenera je takođe postala drugačija. Pre je on kontrolisao čitav radni program, birao igrače koji se uklapaju u projekat, razvijao mlade igrače. Sada ima nekoliko trenera koji stvarno imaju veliki uticaj na klub i navijači zauzimaju značajan deo. Ali, razumem to“, počinje Obradović.

Srbija broji otprilike 7.000.000 stanovnika. Koja je snaga srpske košarke?
“Znate, popularnost košarke u Srbiji je neverovatna. Nije teško motivisati decu da se igraju, podstaknuti ih da napreduju i da vežbaju stalno. Omladinski timovi pripremaju ozbiljne aktivnosti, slične onima u seniorskom timu. Doći do mesta u omladinskom timu je dosta teško, a do toga je došlo kako bi se izgradio čvrst takmičarski mentalitet koji im pomaže da se brže razvijaju. Intenzivno regrutovanje je takođe od suštinske važnosti za rad sa velikim brojem igrača i zato reprodukcija nije problem. Međutim, ozbiljnost i profesionalizam “učitelja“ su prvi sastojci kojima se do postiže. Ako ima ljudi koji vole košarku i ulažu posvećenost i strpljenje, prvi veliki korak je načinjen. I verujem da se ovaj mehanizam nikada neće završiti“, ističe Obradović.

Kako bismo mogli da nateramo klubove da promovišu mlade igrače? Kakva je situacija sa vašim Espoirs timom?
“Sada je pravi trenutak za tako nešto. Zbog pandemije, mnogi klubovi neće moći da troše toliko novca na plaćanje stranih igrača. Zbog toga bi mladi igrači lakše mogli da dobiju šansu da pokažu svoju vrednost, ali klubovi moraju da slede pravi primer da bi to postigli. Rezultati jesu važni, ciljevi takođe, ali bez stvaranja igrača moraćemo da platimo cenu. Što se tiče Espoirs-a, moramo da budemo bolji. Započeli smo detaljan program, podižemo se i verujem da ćemo narednih godina da rastemo i da pokažemo velika poboljšanja“.

Do NBA je stigao veliki broj evropskih igrača, ali je samo Igor Kokoškov radio kao glavni trener. Možemo tu da uvrstimo i Dejvida Blata, iako je rođen u Americi. Mi Evropljani imamo veliki broj trenera tamo, ali tek dvojica su bili glavni do sada. Koji je razlog za to? Da li biste voleli da preuzmete tim tamo? Da li je to Vaš cilj?
“Pre svega, ne treba potceniti američke trenere. Poznaju mentalitet, kulturu i na koji način ljudi dišu i žive za košarku tamo. Pomoćni treneri iz Evrope daju veliki doprinos, dok glavni treneri, Amerikanci, njima daju prostor, savetujući ih i stvarajući saradnju sa njima. Po mom skromnom mišljenju, ima dosta evropskih trenera koji bi tamo mogli da budu glavni treneri, ali biti to u NBA ne znači samo trenirati tim. Morate da razumete njihov mentalitet, način na koji procenjuju težinu igre“, objašnjava trener Monaka, pa dodaje: “Ovde u Evropi se svake večeri radi o “pobedi ili umri“ utakmicama, mnogo smo strastveniji i dajemo veliki značaj mečevima od početka sezone. U Americi, potpuno se drugačije pristupa u aprilu, počinje potpuno drugi sport. Ako želite da trenirate tamo, onda morate da odete i ostanete, bez povratka. Ako ostanete tamo i prihvatite njihov način tumačenja stvari, možda ćete da dobijete priliku, ukoliko ne bude tako, mogućnosti su vam male. Što se mene tiče, trenirao sam tamo dve uzastopne godine tokom Letnje lige. Ne znam šta bi sutra moglo da se dogodi u karijeri, ali trenutno sam srećan ovde.“     

Monako napreduje iz godine u godinu. Pored pokušaja da osvojite prvenstvo, koji su naredni ciljevi kluba? Da li ste spremni za mesto u Evroligi?
“Još uvek smo mladi, ali verujem da ćemo ostvariti cilj pre ili kasnije, jer je ovo veliki, ambiciozan klub. Možda imamo šanse ove odine zbog činjenice da bi finalisti Evrokupa dobili mesto u Evroligi, a mi smo imali prednost domaćeg terena u četvrtfinalu protiv Virtusa, s obzirom da dominiramo u takmičenju. Ali sve mora da se radi korak po korak. Prvi cilj je ostvarivanje posebnog programa sa Espoirs-om kako bismo “pogurali“ naše mlade momke. Ponavljam, naš predsednik, Sergej Dijadečko, vrlo je ambiciozan i želi da klub igra na najboljem mogućem nivou, tako da čvrsto verujem da ćemo pre ili kasnije igrati Evroligu.“   

Šta mislite o formatu Evrolige?
“Danas morate da dokažete ne samo tehničke vrednosti, već morate da budete i finansijski spremni da igrate. Slažem se sa novom vizijom Evrolige, jer morate da imate neke zahteve, izvan igrane košarke.“

Najsrećniji i najtužniji momenat Vaše igračke i trenerske karijere?
“Što se tiče najsrećnijeg trenutka igračke karijere, prilično sam siguran da, ukoliko postavite isto pitanje ostalim članovima reprezentacije Jugoslavije, mnogi igrači će odgovoriti isto – 1995. godina, kada smo osvojili zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Grčkoj, pobedivši Litvaniju u finalu. Bilo je dosta velikih trenutaka, ali taj je bio nezaboravan, a istovremeno je bilo napeto i emotivno. Verovatno najtužniji je vezan za 1998. godinu, kada sam pokidao Ahilovu tetivu, što je uticalo na moju karijeru. Bilo je glasina da bi Barselona mogla da me dovede, ali morao sam da prihvatim to, jer su povrede deo sporta. Kao trener, izabrao bih osvajanje prvenstva Nemačke sa Kelnom. Povukao sam se 2005. godine i svi znaju koliko je teško ponoviti igračke uspehe i u trenerskom poslu. Uradio sam to odmah, tek što sam se penzionisao, a mi smo već osvojili titulu. Neverovatno. Konačno, najteži trenutak u trenerskoj karijeri, vezan je za poraz sa Lokomotivom iz Kubanja u Evrokupu 2018. godine, kada smo u finalu izgubili od Darušafake. I dalje se sećam te kontre u prvoj utakmici kada je lopta bila van terena, koja nas je koštala šuta za tri poena i odvela nas u produžetke, koji su se završili teškim porazom. Do tada smo pobedili na svakom meču do finala. Taj trenutak je bio tako gorak!“, priseća se Obradović.

FOTO: MN Press