„Neverkuzen ’02“: Ukleti su krenuli sa beogradske Marakane i završili na aspirinima

Poslednji su momenti prvog poluvremena, 1:1 je... Real opet kombinuje po toj levoj strani kao u najvećem delu sezone. Roberto Karlos za Solarija, ovaj mu bocka unapred i Brazilac u svom stilu kao metak istrčava po levom krilu. Dovoljno je brz da prvi stigne do lopte i uputi sveću u kazneni prostor rivala. Graciozna figura u snežno belom dresu sa brojem pet se namešta, izvija telo i gotovo baletskom figurom spremno dočekuje loptu koja pada.

Levica ju je poklopila tako savršeno da je mogao da se oseti momenat u kojem se koža lepi na kožu. „Adidaska“ menje pravac, dobija strašno ubrzanje i završava u rašljama. Gol decenije. Sat vremena kasnije, sve je isto kao što je i bilo. Gotovo je. Real Madrid je to uradio deveti put. Kamera zumira 37-godišnjaka iznurene face u crveno-crnom dresu kako je zabio glavu u kolena. Ulf Kirsten je svestan da je kraj. Nikad više.

Ulf Kirsten nakon finala Lige šampiona (Reuters)

Ko ih je kleo, nije dangubio... Koliko je danas lepo biti navijač Bajera iz Leverkuzena, toliko je pre 22 godine bilo traumatično. Ne dao Bog nikome tih mesec dana u proleće 2002. godine i šta su ljudi preživeli. Trebalo je ostati u pameti posle toga... Najteže je bilo igračima. Bilo je tu materijala za psihologe. Imali su sve na tacni i ostali bez ičega. Šansa kakva se pruža jednom u životu. Ma, ni u tri života.

But – Sebeščen, Novotni, Lusio, Plasente – Ramelov – Balak, Šnajder, Ze Roberto, Bašturk – Nojvil, Kirsten.

„Startnih 12“. Famozni Neverkuzen 2002.

Bajer iz Leverkuzena je te sezone imao 12 nosilaca igre. Oni su se rotirali, menjali i izneli na plećima celu sezonu na tri fronta. Nemoguće je odgonetnuti koji od njih 12 nije bio važniji za startnih 11. Bilo je tu još nekoliko rezervista, ali je granica između „prvih 12“ i njih bila povučena crvenom linijom. Znalo se da sa klupe ulaze Tomas Brdarić, mladi Bugarin Dimitar Berbatov, Hrvati Boris Živković i Jurica Vranješ. I to je to. Ostalih 15 igrača u prvom timu je bilo apsolutno nebitno.

Šansa koju su oni imali tog proleća 2002. godine je možda i najveći fudbalski slom viđen u ovom veku. Da neko za mesec dana od moguća tri trofeja nadohvat ruke, ostane bez igde ičega je nešto neviđeno. I do danas...

Vratimo se skoro godinu dana unazad. Posle turbulentnih 90-ih i nadimka FK Holivud (samo dve titule od 1991. do 1998.), Bajern Minhen je opet počeo da dominira nemačkim fudbalom, vezao je tri bundesligaške titule, postao i prvak Evrope nakon 25 godine čekanja, a Borusija iz Dortmunda je povremeno delovala kao jedini klub koji može da mu parira. Bajer iz Leverkuzena je bio ona nesrećna ljubavnica zbog koje muž nikad nije ostavio ženu. Od 1996. do 2001. je dva puta završavao kao drugi, jednom treći i te 2001. kao četvrtoplasirani. Jednom je titulu izgubio za dva boda, a jednom čak na gol-razliku šokantnim porazom od Unterhehinga u poslednjem kolu. Uklet klub...

Bio je to Leverkuzen Krištofa Duma, histeričnog, ali odličnog trenera kojem su kokain i prostitutke uništili već viđenu karijeru selektora Nemačke. I oterali ga sa klupe Leverkuzena posle četiri godine pokušavanja da klubu iz grada Aspirina donese prvu titulu prvaka Nemačke. Leverkuzenov jedini domaći trofej do tada je bio Kup Nemačke osvojen sa Dragoslavom Stepanovićem na klupi. Do dana današnjeg i jedini u klupskim vitrinama, uz Kup UEFA iz ’88.

Nakon skandala sa Daumom, vatrogasnog mandata Rudija Felera i najslabijeg plasmana u poslednjih pet godina (4. mesto), Bajer je 1. jula 2001. promovisao na klupu iskusnog i neuspešnog trenera Klausa Topmelera, prepoznatljivijeg po frizuri iz veselih 70-ih nego po rezultatima. Nije imao nijedan trofej u karijeri i samo u jednom klubu je otišao svojevoljno umesto otkazom.

Klaus Topmeler proslavlja plasman u finale Lige šampiona (Reuters)

Ipak, alfa i omega Bajera, dežmekasti Rajner Kalmund je verovao da su Topmeler i njegov blag pristup ono što treba ekipi nakon euforičnog Dauma. Tog leta je stigao i omaleni turski gastarbajter Jildiraj Bašturk kojeg je Topmeler koju godinu ranije otkrio i lansirao u Bohumu. Iz Hamburga su uzeli „golmana što daje golove“ Hansa Jerga Buta, a iz Volfzburga je za ozbiljne pare (6.250.000 evra) stigao bek Zoltan Šebeščen kao jedno od najskupljih bundesligaških pojačanja tog leta. Otišla su zvučna imena poput Paula Rinka, Roberta Kovača, Andreasa Nojendorfa... Leverkuzen nije obećavao. Ustvari, bio je klasičan Leverkuzen. Ništa slabiji, ni jači nego prethodnih godina.

U anketi uoči početka sezone, najbolje prognoze im je dao legendarni Udo Latek – 7. mesto. Svi ostali su ih videli ispod. A čekale su ih i kvalifikacije za Ligu šampiona.

Sezona je krenula pobedom kući protiv Volfzburga (2:1) a oba gola je dao mladi štoper Lusio koji je šest meseci ranije stigao iz Brazila sa imidžom defanzivca koji igra fudbal?! U to vreme je nemački fudbal polako sahranjivao tradicionalni sistem sa liberom i štoperima kojima je posao pre svega da brane gol. Lusio je bio revolucija.

Lusio i Stiv Mekmanaman u duelu (Reuters)

Ima ta neka čuda spona Brazilaca i fabričkog grada sa obale Rajne koju je teško objasniti. Leverkuzen je ružnjikavo mesto nastalo spajanjem sela, dosadna sredina u kojoj je teško zamisliti Brazilce. Farmaceutski gigant Bajer je dugo bio jedini simbol. Fabrika je i napravila istoimeni fudbalski klub koji je decenijama bio niželigaš i prvi put se u Bundesligi pojavio 1980. godine. Od tada je stalni član.

Bajer Leverkuzen je bio prvi nemački klub koji se ozbiljno kladio na Brazilce kada su krajem 80-ih došli Tita i čuveni Žoržinjo koji je bio prva vrhunska klasa iz Brazila u Nemačkoj. Kasnije je grad Apsirina bio odkosčna daska velikim imenima poput Paula Serža, Ze Elijaša, Robsona Pontea, Emersona, Ze Roberta, brazilskog Nemca Paula Rinka i početkom veka Lusija. Kasnije ih je bilo još...

Lusio je promenio idenitet tima i postao stub Topmelerovog Leverkuzena. Njegova tehnika i sloboda da krene napred su doneli ekipi potpuno novu dimenziju igre. Uz njega je u paru igrao kapiten i lider tima Jens Novotni. Snažan i beskompromisan predstavnik stare škole koji je bio trener na terenu. Mnogi su bili mišljenje da bi se sve završilo drugačije da je Novotni bio tu na kraju sezone. Bili su savršen tandem, ispred njih je patrolirao „lepuškasti“ Karsten Ramelov. Za zadnjeg veznog previše defanzivan, za štopera previše ofanzivan. A oboje je igrao vrhunski. Imao je i lidersku crtu poput Novotnog, pa je sa takvim trilingom pozadi, Leverkuzen mogao sebi da dopusti ofanzivne bekove poput Dijega Plasentea levo i Zoltana Sebeščena desno.

KVOTA DA LEVERKUZEN OSVAJA LIGU EVROPE - 2,30

U drugom kolu sezone je i Sebeščen bio strelcima u gostujućoj pobedi u Roštoku pred put u Beograd. Čekao ih je ključni dvomeč za plasman u Ligu šampiona protiv Crvene zvezde koja se pre toga mučila sa Omonijom.

„Činjenica je da su oni bili, iskusniji, kvalitetniji i bolji što se kasnije i dokazalo“, kaže nam Dejan Ilić, tadašnji vezista Crvene zvezde koji je vodio bitke na sredini terena sa paklenim veznom redom Leveruzena u kojem su bili Bašturk, Balak, Šnajder, Ramelov, dok se Ze Roberto još oporavljao od povrede...

Zvezda je mogla i gore da prođe na žrebu jer su potencijalni rivali bili i Barselona, Liverpul, Lacio... Leverkuzen nije „zvučao“ tako strašno. Ali se ispostavilo da je bio najteža opcija.

„Gledajući druge moguće protivnike, naravno da smo mislili da će nam biti lakše da igramo protiv Leverkuzena. Ali, kasnije se pokazalo da su bili teži od pomenutih. Izbacivali su Mančester, Liverpul, Juventus... Dokaz kakva je to ekipa bila“.

U prvom meču na Marakani je Leverkuzen izašao sa petoricom pozadi plus Ramelov, u revnšu je treći štoper Živković ustupio mesto Mihaelu Balaku da formira dijamant na sredini terna sa Ramelovim, Bašturkom i Šnajderom. Taj prvi meč na Marakani je završen bez golova.

„Morali smo da prođemo u Ligi šampiona, a Crvena zvezda u tom momentu je zaista bila teška prepreka. Pogotovo u prvom meču kod njih gde smo igrali pred 50.000 navijača. Morali smo da ostanemo hladne glave u veoma vrućoj atomsferi. Remi bez golova je bio dobra baza za revanš“, prisetio se u razgovoru za Leverkuzenov klupski sajt tadašnji trener Klaus Topmeler.

Izlazak fudbalera Zvezde i Leverkuzena na teren Marakane (MN Press)

Remi sa Leverkuzenom (0:0) tada nije zadovoljavao ovdašnje apetite zvezdaške javnosti. Niti samih igrača.

„Spremali smo kao i svaki put kad igramo na Marakani. Ko god da je dolazio tih godina, znali smo da je Marakana naša prednost. Fudbal je to, 11 na 11, ne pobedi svaki put bolji... Šteta što u prvoj utakmici nismo ostvarili bolji rezultat. Imali smo više šansi, bili bolji i zaslužili da dobijemo tu utakmicu. Ali, isto tako mislim da bi oni nadoknadili svaku razliku tamo“, prisetio se Ilić u razgovoru za Mozzart Sport.

Pred revanš je došlo do čuvene svađe trenera Muslina i prvog strelca Pjanovića, pa je meč počeo Spalević...

„Ma dobro, to nije ni bila svađa. Nije to sad toliko poremetilo ekipu iako je Pjana bio izuzetno značajan za nas. Znamo kakav je igrač bio. Ali trener je tako odlučio i možemo samo da nagađamo šta bi bilo“.

U Leverkuzenu je sve bilo gotovo za manje od sat vremena igre – 3:0!

„Ako ti kažem da smo Lerinc i ja sa po 25 godina bili najstariji u ekipi, da nam je prosek godina bio oko 23 i da su sve bili domaći igrači, jasno je kolika je razlika bila. I ne vadim se na neiskustvo. Činjenica da ti nemaš dovoljan broj utakmica takvog intenziteta u sezoni da bi napredovao i bio spreman za taj nivo fudbala u Evropi. To je i danas problem naših timova. Da smo odigrali takvih 10 utakmica pre toga, možda bismo bili spremniji, namazaniji... Oni su prvenstvo već bili počeli, a naša liga je krenula skoro mesec dana posle naše prve utakmice u Evropi“.

Nojvil dva komada, Kirsten jedan i kraj...

„Brzo su poveli. Ne pamtim da smo u nekoj utakmici bili tako nemoćni. Brzo se igralo i mnogo smo grešili pod njihovim pritiskom. Činjenica je da su imali još nekoliko stopostotnih prilika da ubedljivije slave. Da smo u Beogradu dobili 3:0, oni bi tamo dobili 4:0. Da smo pobedili na Marakani 5:0, tamo bi bilo 6:0 za njih. Takav utisak sam imao. Jednostavno, bili su bolji“.

Kako je tebi kao zadnjem veznom bilo da vodiš bitku sa Ramelovim, Balakom, Bašturkom...

„Imaš utisak da svaki put kasniš. Čak i kad se postaviš dobro. Pokušavaš da ga fauliraš, da ga iz izbaciš iz ritma, da ih makar naljutiš... Ali ništa. Osećao sam se kao da sam u toj drugoj utakmici trčao duplo više, ali nije bili efekta... Gde si bio, šta si uradio - ništa. Balak odigra tri puta, pa se pomeri, pa priđe, pa opet odigra, pa spoji nekog s golom, pa skoči... Ja se ubio od trčanja, a on to lagano“.

Ramelov i Milenko Aćimović (MN Press)

Zvuči kao da ti je najteže bilo protiv njega? A ostali? Ramelov, Bašturk, Šnajder...

„Ramelov je bio visok, jak a dosta dobar na lopti. Nemci su uvek voleli tog jednog visokog ispred odbrane koji sve stiže i čisti. Sa koje god strane da dolazi lopta, on se ponudi kao rešenje. Uvek je bio tu. Kad gledaš Balaka u igri, to izgleda tako jednostavno da pomisliš da to može svako. Ali on je bio takvo savršenstvo jednostavnosti i elegancije. Meni je Bašturk ostao u sećanju. I u prvoj utakmici je bilo problema sa njim, ali ne toliko kao u revanšu. Hitar, nezgodan, dobar s loptom. Ja pokušavam da ga poremetim, da napravim faul ali se on tako namesti da ne smeš da praviš faul. Dok ja dođem do njega, on je već pomerio loptu, odigrao i ne smeš da ga diraš. Ne stižeš da napraviš faul kako treba. A iza njih Lusio sa onim dugim korakom... Kada krene s loptom, stigne sve i svuda. Ispred nih Nojvil. Brz kao đavo, dođe, priđe po loptu, pobegne... Ma, mnogo talentovana ekipa“.

Da li si ih pratio kasnije i osetio makar malu satisfakciju što ste odirgali 0:0 protiv finaliste Lige šampiona?

„U tom trenutku kažeš, možda smo i mogli da prođemo da nije ovog i onog... Ali na kraju, kad vidiš šta su uradili i dokle su dogurali, shvatiš da ništa nije bilo slučajno. Jeste bila neka sastifakcija što smo tako mladi imali šansu da pobedimo finalistu Lige šampiona“.

Mihael Balak i Saša Kocić (MN Press)

Između mečeva sa Zvezdom, Leverkuzen je odirgao prvenstvene remije protiv Bajerna i Šalkea gde se jedva spasao poraza i zato je delovalo da crveno-beli imaju šanse. Ali nakon pobede protiv Zvezde, Topmelerova ekipa je eksplodirala. U Bundesligi je na 10 mečeva zabeležila devet pobeda i remi u Dortmundu! U četiri je dala po četiri gola. Rešetali su Balak, Kirsten, Nojvil, Šnajder...

Leverkuzen nakon 14 kola nije imao poraz i bio je prvi sa četiri boda prednosti u odnosu na Bajern. U Ligi šampiona je prvu grupnu fazu otvorio pobedama u Lionu, nad Barselonom i Fenerbahčeom. Na kraju je prošao kao drugi iza Barse, a od 10 postignutih golova, čak devet je bilo delo različitih strelaca. Bajer je pucao iz svih oružja. Od Lusija do Kirstena. U drugoj grupnoj fazi su ih čekali Juventus, Arsenal i Deportivo. Doživeli su debakl u Torinu na startu, pobedili Deportivo i uzeli bod u dva meča sa Arsenalom. Bili su na ivici eliminacije, ali su slomili Juve na Baj areni uz gol golmana Buta (tresao mrežu Stare Dame i ranije kao član Hamburga) i potom iznenađujuće lako slavili u La Korunji (3:1).

U međruvmenu su u Bundesligi počeli da padaju i da pokazuju defanzivne mane. Prvo ih je pobedio Verder u Bremenu, pa Bajern u Minhenu, a onda i Šalke kući. Tri poraza u četiri kola. Pali su na treće mesto, a Borusija iskočila na prvo sa četiri boda prednost i u idealnom trenutku je stizala na Bajarenu da izbaci Leverkuzen iz trke za titulu. Utakmica bila ’biti ili ne biti’. Kada je Brazilac Everton na asistenciju zemljaka Amorosa pogodio na startu utakmice za vođstvo gostiju, Borusija je virtuelno bila na sedam bodova prednosti, ali je pomoćni sudija pogrešnom odlukom poništio gol i vratio Leverkuzen u igru. Pola sata je trebalo Bajeru da dođe sebi, a onda je usledila kanonada. Mihael Balak je pokazao da je vezista sa najboljim osećajem za gol u Evropi u tom trenutku i pogodio za 1:0. Leman je poklonio gol Ramelovu za 2:0, Jan Koler dobio crveni karton, a Nojvil i Berbatov su stavili tačku – 4:0.

Leverkuzen je opet ušao u seriju i osvojio 17 od mogućeg 21 boda u narednih sedam kola. Paralelno je gazio i u Kupu Nemačke, nanizao pobede nad Bohumom, Hanoverom, Minhenom i Kelnom za plasman u finale. Došao je i momenat za četvrtfinale Lige šampiona protiv Liverpula. Sami Hipija je doneo Redsima minimalnu prednost na Enfildu, a sa pravilom gola u gostima, bio je to dobar rezutat pred revanš.

Balakov gol za vođstvo je brzo neutralisao Abel Šavijer i Liverpul je imao 1:1 na poluvremenu. Leverkuzenu su falila dva gola i Topmeler je drugo poluvreme zaigrao sa trojicom napadača ulascima Berbatova i Nojvila. Opet Balak i bugarski Endi Garsija su istopili prednost gostiju, ali je Jari Litmanen u 79. minutu doneo Liverpulu aktivan rezultat za prolaz. Topmeler je zapalio cigaru (tada se još pušilo na klupama), minuti su brzo prolazili, a onda se u špicu ukazao Lusio i dao gol za polufinale!

Lusio nakon gola za polufinale LŠ (Reuters)

Leverkuzen je skinuo veliki skalp, a sledio je još veći. Za razliku od tog Liverpula, Mančester Junajted Aleksa Fergusona je bio dinastija i jedan od tri najmoćnija tri kluba u Evropi. Ali Leverkuzen se dva puta golovima Balaka i Nojvila vraćao iz minusa na Old Trafrdu i odneo u Nemačku zasluženih 2:2. Čak i sa tim rezultatom, opet je Junajted bio favorit za prolaz u Nemačkoj. Pogotovo kada je Roj Kin zaobišao Buta i pogodio za vođstvo. Tri puta su domaći izbijali loptu sa gol-linije, da bi Oliver Nojvil zakucao pod prečku gol karijere i odveo Bajer Leverkuzen u senzacionalno finale.

Ali, uspesi u Ligi šampiona su poremetili glave Farmaceuta na domaćoj sceni. Četiri kola pre kraja Bundeslige, Bajer je bio lider i imao četiri boda više. Čak ni remi sa Hamburgom ga nije poremetio jer je Borusija izgubila od Kajzerslauterna. Tri kola pre kraja je Topmelerov tim imao čak pet bodova prednosti. I opet taj Verder... Tim koji im je naneo prvi poraz u sezoni ih je savladao i na Bajareni. Voda je počela da ulazi u uši. Ne samo da je Bajer zbog Lige šampiona izgubio fokus na domaćem frontu već je izgubio i Jensa Novotnog. Van Nistelroj mu je tako sredio koleno da je sezona bila završena za kapitena i lidera Farmaceuta. Otpao je i iz priče za Mundijal.

Od 26. aprila do 15. maja, Bajer je imao četiri utakmice do kraja sezone od kojih su tri bile za trofeje. Nirnberg u gostima i Herta kući, finale Kupa Nemačke protiv Šalkea i finale Lige šampiona protiv Real Madrida.

I krenuo je slom...

Bajern je u pretposlednjem kolu minimalcem izgubio u Nirnbergu, a Borusija je pobedila 4:3 u Hamburgu i preuzela čelo tabele uoči poslednjih 90 minuta sezone. Pobeda u poslednjem kolu nad Hertom nije ništa značila jer Verder u Dortmundu nije izdržao iako je vodio. Titula je otišla na Vestfalen.

Sedam dana kasnije se igralo finale Kupa u Berlinu. Bajer je poveo golom Berbatova, ali je Jerg Beme uradio ono što najbolje zna i pogodio iz slobodnjaka, a Viktor Agali postigao gol karijere za preokret. Šalke je pobedio 4:2 i osvojio Kup. Dva od tri moguća trofeja za Leverkuzen su otpala, ali je ostala borba za onaj najveći koji bi zacelio sve rane.

But prima gol od Šalkea u finalu kupa (Reuters)

U Glazgovu je Farmaceute čekao najskuplji priojekat svetskog fudbala. Realovi Galaktikosi sa Zidanom, Figom, Raulom, Karlosom, Jerom... Na Galaktikosima je bio pritisak jer se Florentino Perez smučio dobrom delu fudbalske planete silovanjem tržišta i kupovinama najboljih. Real je u polufinalu prethodno eliminisao Barsu u dvomeču koji se pamti po golčini Stiva Mekamanana i pucao je od samopouzdanja.

Real je u Glazgovu 42 godine ranije osvojio evropsku krunu protiv Ajntrahta. Sada su opet Nemci bili poslednja prepreka. Leverkuzen je opet naivno pao. Roberto Karlos je na brzinu izveo aut, a Raul pobegao Lusiju. Za napadača poput Raula je to bio poklon koji se ne propušta. Uspeo je Lusio da se iskupi izjednačujućim golom ali je volej Zinedina Zidana bacio Nemce ne kolena i zadao im završni udarac. Na kolenima su i dočekali kraj meča.

Pobedonosni volej Zidana u finalu LŠ protiv Leverkuzena (Reuters)

Nadigali su Real, bili bolji, zaslužili da pobede ali se na golu Madriđana ukazao 20-godišnji Iker Kasiljas. Mladi golman je sredinom meča zamenio povređenog Cezara Sančeza, stao na gol Kraljevskog kluba i ostao na njemu narednih desetak godina.

„Kasiljas je mogao sa stoji i iza gola. Svejedno bi ga naši šutevi pogađali“, ironično je rekao posle meča povređeni Jens Novotni koji se na tribinama jeo od muke gledajući totalni raspad nečega što je izgledalo kao fudbalska bajka.

Čak ni tu nije bio kraj. Novotni nije mogao na Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji ali jesu petorica njegovih zemljaka: But, Ramelov, Balak, Šnajder i Nojvil. I tamo su stigli do finala (malerozni Balak ga je čak propustio zbog kartona) ali su opet poraženi. Sreća je od svih Farmaceuta pogledala samo Lusija koji se okitio svetskom titulom.

I tako je nastala legendu o Neverkuzenu. Ukletom klubu koji nikada ništa neće osvojiti.

Malo su bile sve količine aspirina u gradu da zaleče glavobolju Leverkuzenovih navijača. Posledice su bile evidentne i na igračima. Ekipu su na leto napustili Balak i Ze Roberto koje je oteo Bajern, a Leverkuzen se survao i sezonu završio na 15. mestu! Topmeler je smenjen sredinom sezone i nikada više ništa nije uradio u fudbalu. Jedan po jedan su narednih godina odlazili članovi „12 ukletih“. But i Lusio su takođe otišli u Bajern, izraubovana kolena su završila karijere Jensa Novotnog, Karstena Ramelova i Zoltana Sebeščena, a leđa su poslala u penziju „Nemačkog Brazilca“ Bernda Šnajdera. Dijego Plasente i Jildiraj Bašturk nikada više nisu ponovili partije kao te sezone, Ulf Kirsten je godinu kasnije završio karijeru, Oliver Nojvil je još nekoliko sezona igrao na ozbiljnom nivou i završio karijeru u Cvajti... Najbolje karijere su kasnije napravili Lusio, Balak i Berbatov.

(1,22) Bajer Leverkuzen (6,50) Verder Bremen (12,0)

Prilično šokantan zajednička poveznica za sve pobrojane je da niko od njih postao profesionalni trener. Štaviše, samo su trojica i pokušala. Kirsten i Sebeščen na amaterskom nivou i Plasente sa decom u Argentini.

Vreme je prolazilo i polako su padali u zaborav. Neke od njih su pogađale i životne tragedije poput Mihaela Balaka kojem je poginuo 16-godišnji sin. Nema ih u fudbalu, ostali su sami sa svojim sećanjima i traumama. Ko zna koliko puta su premotali film na proleće 2002. Iz ove perspektive se ipak na kraju pokazuje da je rezultat majka svakog sećanja. Da su pobedili tri utakmice, postali bi besmrtni. Ovako, slabo ko se seća paklene ekipe sa Bajarene koja je igrala strašan fudbal i došla tako blizu podviga kakav je retko koja generacija u istoriji fudbala napravila.

Leverkuzen posle toga nikada više nije prišao tituli. Sve dok se na klupi nije pojavio Španac Ćabi Alonso koji će danas rasterati sve zle duhove i prokletstva koja su se decenijama nadvijala nad gradom na Rajni. Ako su neke nebeske sile rešile pre 22 godine da Leverkuzen ne uzme nijedan, možda će mu sada podariti sva tri. Od njih ga deli nekoliko utakmica. Danas će osvojiti prvi i kucnuće čas da poteku reke piva umesto reka suza i šaka aspirina.

Ali tok istorije i priču o Neverkuzenu nikada i ništa neće moći da izmeni.