Subotić nikada nije bio samo fudbaler: Voda za piće je ljudsko pravo, nema je 700 miliona ljudi

Nekada je igrao fudbal na najvišem nivou, danas ga ne gleda. Ne zato što mu je došao preko glave od silnih treninga i pretrčanih kilometara, već zato što na život gleda iz drugačije perspektive i bitne su mu samo one stvari koje su vezane za čistu egzistenciju ljudi.

Neven Subotić je još 2012. godine, dok je sa Borusijom Dortmund osvajao Bundesligu i napadao titulu prvaka Evrope, osnovao svoju fondaciju koja se trudi da prikupi sredstva za obezbeđivanje čiste vode za ljude u Africi, sa posebnim fokusom na Etiopiju.

Kaže da mu je cilj da do 2030. godine na ovaj način dopre do milion ljudi kojima je pomogao na ovakav način.
"Oduvek sam bio neko ko posmatra, a ne sudi. Uzbudljivo mi je bilo kretati se u dva sveta. S jedne strane, fudbal, gde novac nije problem, a najvažnija pitanja su: Ko nosi koju kakvu odeću, ko vozi koji automobil, ko ima koju ocenu u časopisu „ kiker “ i koji je najukusnija italijanska hrana u gradu? S druge strane, moj svakodnevni život van terena, gde sam se pitao zašto je ovaj svet tako nepravedan i kako je moguće da toliko ljudi nema pristup čistoj vodi ili obrazovanju. Ja sam praktičan tip i pokušavam da pronađem rešenja", kaže između ostalog Subotić za sajt Bundeslige.

U vašim najboljim danima u Dortmundu, smatrali su vas jednim od najboljih defanzivaca u Evropi. Koje su vam kvaliteti kao fudbalera pomogli u radu sa fondacijom?
"Svakako moja radna etika, koja mi je pomogla da izvučem maksimum iz svog ograničenog talenta. Takođe i sposobnost, ne samo da se nosim sa izolacijom i usamljenošću, već i da ih iskoristim. Kao profesionalac, mnogo radite u timu, ali takođe provodite mnogo vremena sami i morate da se motivišete. Bilo da ste na treningu snage, tokom rehabilitacije ili u hotelu pre sledeće gostujuće utakmice. Ovih dana provodim mnogo vremena radeći od kuće. Možete iskoristiti ovo vreme ili ne. Ono što me je fasciniralo kao fudbalera je stalno takmičenja. Prevazilaženje prepreka, način razmišljanja o stalnom usavršavanju. Ovo je takođe veoma korisno u poslu koji se bavi time da se nešto uradi po pitanju ogromne potrebe u svetu. Mnogi ljudi žele da pričaju o ovom poslu i da ga podrže, ali postaje iscrpljujuće tek kada zaista nešto uradite. Kao fudbaler, naučio sam da se nosim sa teretom i da izdržim pritisak. Sa svakim novim projektom očekujem da bude iscrpljujuće. Bio bih prilično iznenađen da nije tako".

Niste pomenuli doprinos timskog rada na fudbalskom terenu.
"Uvek sam pomalo oprezan prema ovom poređenju. Svaka kompanija bi želela da se poistoveti sa fudbalskim timom, ali ako bi onda atmosfera u kancelariji bila kao na stadionu, imali bismo uslove kao u filmu „Vuk sa Vol Strita“. Gde drugde 80.000 ljudi navija kada radite svoj posao, gde vam šef viče u lice sa metar udaljenosti tokom pauze. O timskom radu van fudbala sam učio iz knjiga. To je imalo više smisla".

Nevenova fondacija se od 2023. godine zove „well:fair fondacija“. Kada bi vas učenik osnovne škole pitao čime se zapravo bavite, koji bi bio vaš odgovor?
"Pomažemo ljudima da dobiju pristup vodi za piće i toalete. Čista voda je ljudsko pravo, a pristup njoj je osnova za zdrav i dostojanstven život. Takođe pomažemo deci da ne moraju da provode šest sati dnevno putujući po vodu. Nažalost, ovo je i dalje gorka realnost za više od 700 miliona ljudi širom sveta".

Foto: Reuters

Zaradili ste milione evra, osvojili titule sa Borusijom, stigli do finala Lige šampiona - a danas se stalno suočavate sa velikim društvenim katastrofama i teškoćama, redovno se susrećete sa ljudima koji su sve izgubili. Kako se nosite sa tim?
"To sam naučio od izuzetnih ljudi. Caka je da se ne stavite u centar sve patnje. Naravno, morate da zaštitite sebe, ali ono što osećam u trenutku kada shvatim da su ljudi umrli, gladovali ili umrli od žeđi nije relevantno u ovom slučaju. Moja osećanja ne menjaju stvarnost. Radi se o fokusiranju na ono što mogu da promenim, gde mogu konkretno da pomognem. Prošlog novembra sastao sam se sa zaposlenima u našoj fondaciji u Tigraju, na severu Etiopije, gde od 2020. godine besni strašan građanski rat, čije su posledice već ubile desetinu stanovništva koje tamo živi - najveći broj žrtava u 21. veku. Sedeli smo u sobi sa 10 ljudi, od kojih su mnogi izgubili sestre, braću, roditelje, prijatelje ili rođake. I ovi ljudi su ipak uspeli da se ne fokusiraju na sopstvene emocije, već da razviju mentalitet koji se otprilike može sažeti na sledeći način: 'Mi smo srećnici koji su još živi, šta sada možemo da uradimo? - kakav teret možemo da ponesemo?' Učim od ovih ljud".

Kako izgledaju ovakvi projekti?
"Pre svega, radi se o prikupljanju sredstava, koje neko mora da donira. Kada se novac obezbedi, počinjemo da planiramo sa našim lokalnim partnerima. Gde je šta moguće i kako? Zatim organizujemo potrebne materijale i mobilišemo ljude. Uspostavljaju se kontakti sa relevantnom zajednicom i partnerima. Kada se sve pripreme izvrše, buše se bunari. To traje oko dva do tri dana, a bunari se buše do dubine od 200 metara. Odatle se postavljaju pumpe i cevi, a na kraju i mesta za ekstrakciju, koja bi trebalo da budu dostupna svima u zajednici u roku od 15 minuta. Takođe se trudimo da kvalitet vode bude dobar - želimo da promovišemo zdravlje, a ne da ga ugrožavamo. Pored toga, u školama postoje sanitarni čvorovi za devojčice i dečake, a takođe moramo da obezbedimo održavanje, upravljanje objektima i stručnost na licu mesta".

Povukli ste se iz fudbala 2022. godine. Šta vam fudbal danas znači?
"Ljudi se uvek iznenade kada im kažem da više ne gledam Bundesligu. Ni Ligu šampiona, ni Svetsko klupsko prvenstvo. Ono što me i dalje fascinira kod fudbala je njegov ujedinjujući karakter. Kada mi ljudi priđu i kažu kako su navijali na proslavama titula 2011. i 2012. godine i šta je to značilo za njih, to me čini srećnim. To su značajne vrednosti, mnogo važnije od obaranja, golova, titula i bonusa. Isto važi i za mnoge moje saigrače iz tada, sa kojima sam i danas u kontaktu. Oni su moja braća i uvek ću se osećati povezano sa njima. Pa ipak, više ne idem na stadion niti igram za ol-star timove".

Bili ste jedan od temelja tima pod Jirgenom Klopom. Da li vam ovi sportski uspesi sada ništa ne znače?
"Divno je da sam mogao da imam ova iskustva. Ali u globalu: šta znače golovi i pobede na fudbalskom terenu? Ova iskustva su deo mene i uvek će biti, ali sebe više definišem po svom doprinosu društvu. Želim da napravim razliku, to mi je važnije od bilo kog prvenstva ili evropske utakmice. Pada mi na pamet jedna priča: Pre nekoliko godina, video sam jednog od svojih kolega kako gleda snimak svojih najboljih golova i driblinga na mobilnom telefonu u svlačionici pre treninga. Nisam rekao ko je to bio, ali je bio izvanredan igrač. Taj prizor me je rastužio."

Pretpostavljamo da ne gledate video snimke sa naslovima poput „Najbolji startovi Nevena Subotića“?
"Imam osmogodišnjeg nećaka ludog za fudbalom, koji voli to da gleda. Kažem mu da je to poput video igre, samo lepše. Ali ja lično ne gledam.."

Imali ste 23 godine kada ste osnovali svoju fondaciju. Koji su vaši planovi za budućnost?
"Fondacija ostaje srž svega. Želimo da našim radom dopremo do milion ljudi do 2030. godine. Takođe uživam u činjenici da sam tek nedavno naučio šta znači skrasiti se. Selio sam se 27 puta u životu, a već godinu dana živim u svom stanu u Dortmundu. Porodice sa kojima sam prijatelj žive ispod i iznad mene. Volim da živim u Dortmundu, volim svoj kraj. I uživam u približavanju novim ljudima i razgovoru sa njima. Kao profesionalac, ranije sam se nervirao kada bi mi ljudi prilazili. Sve je ovo ogromna lična prekretnica za mene", kaže Neven Subotić.