Blagojević pod najvećim pritiskom otkako je u Humskoj... Isto važi i za Mijatovića i Lazovića

Na društvenim mrežama sve deluje drugačije u odnosu na stvarnost. Tamo navijači Partizana danima pozivaju jedni druge da ispune stadion, nadajući se da će u četvrtak veče da se ponove scene – možda i rezultat – iz utakmice sa Čukaričkim iz oktobra prošle godine. Samo što taj virtuelni svet nema previše dodirnhih tačaka sa zbivanjima u realnosti i veliko je pitanje na kakvu podršku mogu da računaju crno-beli posle razočaravajuće igre i negativnog rezultata u Larnaki.

Srpskom predstavniku u kvalifikacijama za Ligu Evrope  potreban je idealan ambijent i idealan meč, u kome će na tribinama svi disati kao jedan, a na terenu svi igrati kao jedan, u nameri da (pre)stignu gol zaostatka sa Kipra.

Jedini je problem što idealno i crno-beli odavno ne idu u istu rečenicu.

Zato je atmosfera u Humskoj napeta i to se može primetiti na svakom koraku. Veliki broj ljudi u klubu uveren je da će Partizan izbaciti AEK, međutim, isti su zabrinuti za nastavak evropskom puta na osnovu onoga što je ekipa prikazala – ili nije – prošle sedmice. Prvi utisak je bio baš loš, zbog čega se u sve klupske pore uselila strepnja kako će se okončati projektovana misija „evropska jesen“. A to dalje znači da se pojačava pritisak na nosioce glavnih funkcija, jer ako Parni valjak ne uspe da se domogne makar Lige konferencije onda nikakvog pomaka u rezultatskom smislu nema u odnosu na prethodne dve sušne godine i Grobari bi s pravom mogli da se zapitaju šta ljudi koji su trenutno odgovorni za stanje u Partizanu rade.

Posledično tome, najveći pritisak je trenutno na plećima Srđana Blagojevića. Šef stručnog štaba sprema, sva je prilika, najbitniju utakmicu otkako je seo na klupu Partizana. Tačno, bila su dva večita derbija u kojima je tim izgledao dobro, pre svega na defanzivnom planu, posebno se to odnosi na premijerni duel na stadionu „Rajko Mitić“. Bile su i zahteve utakmice sa TSC-om u razmaku od samo četiri dana, međutim, drugi susret sa Topolčanima, u okviru četvrtfinala Kupa Srbije predstavljao je prvi znak čelnicima da nešto ne štima kako su zamislili sa novim trenerom. Tad crno-beli nisu napali rivala na svom stadionu, nego se činilo kao da čekaju penale, koji su im na kraju i presudili.

Partizan daje bar dva gola AEK-u, kvota 3,10

Bilo je manjkavosti i u plej-ofu, posebno protiv OFK Beograda i TSC-a kod kuće, pa i Novog Pazara na strani, a najveća zamerka sa vrha ka stručnom štabu jeste što na tim mečevima Partizan nije igrao napadački kako je to ukorenjeno u njegov DNK. Drugo je pitanje da li je to izvodljivo sa igračima koji su mu (bili) na raspolaganju.

Blagojević je ostao na klupi, između ostalog i zato što niko drugi na nju nije želeo da sedne i sad se verovatno suočava sa najvećim zahtevom ne samo otkako je u Partizanu, nego možda i od početka trenerske karijere. Njemu bi trebalo zaista čestitati što je popravljao zatečena stanja u prethodnim sredinama, što su mu ekipe izgledale bolje nego u trenucima kad ih je preuzimao, ali Kaspi, Astana i Debrecin u inostranstvu nemaju snagu kakvu emituje Partizan. Nigde nije tako istovremeno lepo i teško raditi kao u Humskoj. Lepo je kad su povoljni rezultati, ali kad su loši, poput ovog na Kipru, onda se od trenera i njegovih saradnika zahteva da preokrenu situaciju u korist Partizana.

Opet, da li je to moguće? I da li je samo Srđan Blagojević odgovoran što se Partizan već na početnom koraku sapleo? Ne, ne i – ne!