Nemanja Trifunović: Nema starijih, moraš ti! A mi ne igramo za Partizan, mi živimo Partizan

Sportskoj Srbiji se ovog leta desio – Partizan. Kao da je neko prodžarao žar, razbuktao vatru emocija i ona je buknula mimo očekivanja, pa se danima priča pre svega o ambijentu kreiranom idejom Grobara da podrže nikad mlađi tim od postanka kluba.

Nije samo do kolorita na tribinama. Ima i na terenu šta da se vidi. Dečica željna fudbala, na koju se u bliskoj prošlosti baš i nije obraćala pažnja, učinili su da o crno-belima govore svi. Oni koji ih vole, oni koji ih poštuju i oni koji ne vole klub za koji igraju.

Vide da se nešto menja. Da posebna energija isijava iz tima koji u projekcijama nije trebalo da bude ovakav, ali je postao simpatičan, talentovan, zanimljiv. I što je najinteresantnije: raste zajedno, na drugarskim osnovama pobijajući teze da je savremeni sport samo profesionalizam. Jeste poželjan, ali nije presudan. Događaji na Topčiderskom brdu najmanje imaju veze sa profesionalizmom.
“Mi jedni za druge živimo. Nisam ni mogao da pretpostavim da ću ovakvu atmosferu doživeti u seniorima Partizana. Naravno da mi je bilo lepo u kadetima i omladincima, tamo sam bio sa svojim godištem, ali ovo u prvom timu je – bajka. Ne znam kako drugačije da objasnim naše odnose. Znate li da idem na trening srećan? A pre i posle treninga smo neprestano zajedno. Kao porodica. Kad je tako, spremni smo da poginemo jedni za druge kad izađemo na teren. I van njega. Još kad vidimo veliki broj navijača koji dolaze da podržavaju decu, bukvalno se naježim“, drhti dok priča za Mozzart Sport Nemanja Trifunović, jedan od dečaka u koje se publika zaljubila posle velike rekonstrukcije ekipe, rastanka sa iskusnim i neuspelih pregovora sa fudbalerima zamišljenim da kao povratnici nose igru.

(©Starsport)

Pošto je klub ostao na deci, ona uživaju. Možda se najbolje moglo primetiti tokom reakcija posle golova u revanšu sa Oleksandrijom, naročito prvog, kad je nastala klupska fotografija decenije, kao simbol zajedništva ekipe. Na njoj su – svi!
“Jovan Milošević, Ognjen Ugrešić i Vanja Dragojević su je osmislili. Ne znam ni kad, ni kako, verovatno dan ili dva ranije, nismo se kao cela ekipa dogovarali, mora da su njih trojica, ali nam govori o skladnim odnosima i koliko trenuci koje proživljavamo nama znače. Tad smo svi jurnuli jedni ka drugima kako bismo pozirali nasmejani“.

I ljudi sa strane primećuju da posebne vibracije kakve emituje ekipa Srđana Blagojevića. Na terenu i van njega.
“Naježim se kad kažem da mi živimo naše snove. Sećam se da sam sa starog juga posmatrao utakmice protiv Kelna, Nice, Sparte, Fajenorda i hteo sam da doživim atmosferu u kojoj je publika uz tim. Da možda i sam osetim ono što su Rikardo ili Dijabate, strelci na nekim od tih susreta. Da budem protagonista. Svako od nas je radio naporno da nešto slično oseti. I sad kad se to dešava mi letimo. Kako drugačije posle pesme ’Da volim crno-bele’. Još sa svojim drugarima“.

Toliko je ushićen Nemanja Trifunović i toliko mu sve prija da priča kao da je pet do deset godina stariji, a ne da ima tek 21.
“Takva smo ekipa. Sve bismo dali za drugove. Baš sve. Mi smo klinci i znaš kakav je osećaj kad maltene sami izlazimo na utakmicu. Nema starijih igrača kao pre da te posavetuju. Naravno, tu su Natho, Mare Milošević, Aranđel Stojković, Zahid, ali čoveče, mi smo u omladincima igrali pred 200 ljudi pre samo dve godine. Sad istrčavamo pred 27.000 navijača i od tebe sve zavisi. Nema starijih, moraš ti! Znaš zašto se sve ovo dešava? Zato što se mi i van terena družimo! Mi ne igramo za Partizan, mi Partizan živimo. Ima timova gde se momcima smuči da se viđaju svaki dan na treningu, a mi posećujemo jedni druge, čujemo se neprestano, imali smo slobodan petak posle revanša sa Ukrajincima i želeli smo da i tad budemo zajedno. Posle priprema, toliko putovanja, hotelskih soba, mi i dalje hoćemo da delimo osećanja. Idemo jedni za druge. U takvim okolnostima stariji igrači samo drže balans i stvarno ih poštujemo, iako nas mlađih ima više“.

PORUKA VOĐA NAVIJAČA: 30.000 LJUDI VERUJE U VAS, IZAĐITE I POGINITE

(©Starsport)

Posebno je fascinatan odnos prema Partizanu. Iako deca, dobro su upoznati sa njegovom istorijiom i zaostavštinom.
“To se, jednostavno, mora znati. Svesni smo u kom smo klubu. I kad ne igraš, nemaš razlog da se ljutiš, jer si u Partizanu. Koliko god da je u problemima, jedan je od najvećih klubova u Istočnoj Evropi, a kao Sportsko društvo Partizan možda najveće na toj teritoriji. Igraš za velikana! Plus, imaš armiju navijača uz sebe. I sad, kao, svi maštamo da odemo u Italiju ili Španiju, a Partizan je veći od bar polovine klubova iz tih zemalja. Uostalom, fudbal se promenio, ne moraš otići u inostranstvo sa 19 godina, možeš i sa 25. Ionako je dosta primera dečaka koji su rano odlazili, pa se nisu snašli preko. Dok se to ne desi, trebalo bi samo da uživamo! Mi sanjamo“.

Logično je zapitati se dokle će san da traje, jer je mlad tim sklon oscilacijama. Razumljivo je da se u nekom trenutku balon optimizma izduva...
“Ne bih voleo skorije da se probudim. Neka traje koliko traje. Mi bez publike ne bismo mogli ništa, ona je i prevagnula da ambijent oko kluba bude ovakav. Razumem da skoro 30.000 ljudi dolazi da gleda zvezde koje imaju nešto iza sebe u karijerama, ali ovaj narod dolazi zbog dece. Realno, neki nam još ne znaju ni imena. Čoveku koji je došao na tribinu moraš da ponudiš nešto, da opravdaš zašto si tu. Bukvalno nas nose Grobari. I kad smo umorni, daju nam krila. Nije floskula, stvarno je tako. Kad čuješ njihovu pesmu – trčiš. Ne razmišljaš o umoru“.

Šta vam kažu licem u lice: bili su i u “Zemunelu“, dolaze redovno na utakmice, sreću vas na ulici?
“Ostala mi je upečatljiva scena kad smo pred početak drugog poluvremena revanša sa AEK-om došli do južne tribine, obratio nam se jedan od vođa navijača rečima: ’Momci, bez obzira šta će se desiti, 30.000 ljudi veruje u vas. Izađite i poginite’. Poraz od AEK-a nas je približio jedne drugima. Desio se s razlogom, jer Bog sve režira. Tad smo shvatili da smo zajedno, da smo ekipa i da ćemo pobediti u Pančevu baš na talasu zajedništva. Sad je poenta igrati za Partizan. Kad je sve sređeno, kad se pobeđuje, onda je lako i lepo, ali kad znamo šta se dešava kod nas, velika je privilegija igrati u ovakvom Partizanu. Nama nije cilj da neko pojedinačno postigne gol. Stvarno vam kažem. Prva misao je da se pobedi i opravda ime Partizana. Ako vidimo da je neko pogrešio, neće se desi da kažemo: ’Neću da trčim’. Baš suprotno. Tad svi jurimo da ispravimo propust. Mogu slobodno da kažem da svako od nas jedva čeka karantin. Znate da to sportisti generalno ne vole, međutim, nama je ’Zemunelo’ druga kuća. Doslovce. Čak i kad imamo slobodno, ostanemo tamo da prespavamo još jednu noć. Družimo se“.

SRĐAN BLAGOJEVIĆ JE TAJ! SAŠA ILIĆ ME DOVEO U PARTIZAN

(©Starsport)

Kakva ekipa! Kakav preokret u odnosima, jer nije bilo ovako do pre samo nekoliko meseci, da ne podsećamo na prethodne godine. A i sam Nemanja Trifunović nije bio ovako uticajan na igre i rezultate Parnog valjka kao u poslednjih mesec dana.
“Iza mene su prve pripreme koje sam odradio zdrav. Prvi put osećam da mi neko veruje. Trener Srđan Blagojević je taj. Zato sam dosta opušteniji na terenu. Osim toga, radio sam i na fizičkoj spremi, pošto sam shvatio da na tom planu imam dosta prostora za napredak i da ne mogu u potpunosti telom da pariram seniorskim igračima“.

Ljudi u klubu primećuju da je rođeni Čačanin napravio najveći pomak od svih momaka kojima je data šansa u odnosu na prethodni ciklus.
“Baš sam se trudio, ali nisam ulazio u sezonu sa tim ciljem, već mi je ideja bila da budem zdrav i da se izborim da igram. Nisam preterano razmišljao ni o utakmicama, ni o Evropi, nego samo da pružim najbolju verziju sebe. Trenutno prolazim kroz najbolji period u karijeri, ali sam svestan da mogu još. Čuo sam i nekoliko komentara da sa najkonstantniji igrač ekipe od početka i te reči mi baš mi znače na planu samopouzdanja“.