Neka bude faktor Marakana, rođaci, ali od Škota mora da se uči

(od izveštača Mozzart Sporta iz Glazgova)

Savršeno je Glazgov Rendžers iskoristio prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu i uspeo da u prtljag za Beograd već stavi (ne)nadoknadiv kapital. Trijumf Policajaca bio je pravi timski rad u sadejstvu sa 50.000 ljudi na tribinama. Uvek možete da slušate priče i mitove o atmosferi na Enfildu, ljubavi i mržnji na grčkim i turskim derbijima, ratu svetova kada se sastanu Crvena zvezda i Partizan. Ali ako jednom posetite Ajbroks Park, shvatićete ne šta je 12. nego 13. igrač domaćeg tima. To nije vetar, to je uragan u leđa. Govorimo o svemu: odanosti prema klubu, ljubavi prema jednoj ideji, tradiciji, kulturi gledanja fudbala, o poštovanju prema protivniku i prepoznavanju situacija.

To što osetite na Ajbroksu je iskonski fudbal. I tačka. Nije bilo prijatno malobrojnim Srbima u Glazgovu da slušaju pucanje lima iznad njihove glave u trenucima kada su igrači Đovanija van Bronhorsta postigli drugi i treći gol. Osećali su se kao novinar Politike i jedan od članova srpskog saveza u kultnom ostvarenju Dragana Bjelogrlića „Montevideo, vidimo se“. Osećate da i vazduh i zemlja vibriraju, da dolazi zemljotres, ali opasnosti po život nema.

Zajapurena lica navijača Glazgov Rendžersa od sedam do 77 godina, zakrvavljene oči koje nisu posledica velike količine viskija već sreće što njihov tim vodi. Moraće tom škotskom izazovu da odgovore igrači Dejana Stankovića, ali i oni koji se odluče da narednog četvrtka pohrle put Topčiderskog brda, uvereni da će gledati čudo.

Kop, ili tribina sa najvernijim navijačima na stadionu Glazgov Rendžersa ne postoji. Ima tu kolovođa iza gola koji je u prvom poluvremenu čuvao Milan Borjan. Ali pripadnici mlađe garde navijača Rendžersa samo su pokretači vulkana koji je progutao i mnogo bolje timove od Crvene zvezde. Centralni deo zapadne tribine namenjen je dugogodišnjim članovima kluba, oni koje vrlo verovatno pamte i golove Alija Mekojsta, ali i osvajanje Kupa pobednika kupova početkom sedamdesetih.

Detalji sa Ajbroksa (©Mozzart Sport)

Kako oni izgledaju? Pa zamislite penzionere koji igraju šah i kibicuju na beogradskom Kalemegdanu. Samo što imaju negovanu i štucovanu bradu poput Šona Konerija. Ali im volje i glasnih žica ne fali. Sa unucima pre početka utakmice na meniju je hot dog ili škotska pita, ostalo je već standardni navijački kolorit. Da ga se ne postide ni tvrdokorni ostrvski huligani iz sredine osamdesetih. Mahanje šalom, dranje na sudiju, negodovanje i savršeni osećaj za ono najbitnije. Kada voljeni tim prolazi kroz patnju, a kada kroz euforiju.

Zvezdina naivnost i ozbiljno pravo na nadu...

OCENE - ZVEZDA: Kataijeva frustracija, Pičini namirisan kao slaba karika

Taj osećaj za igru, poznavanje situacija i fudbala, definitivno je nešto po čemu se dom fudbalera Rendžersa pretvara u unikatno zdanje. Najvažnije: svaki od 48.513 navijača Policajaca na utakmici sa Crvenom zvezdom je pratio igru. Ne govorimo samo o proizvedenim decibelima kod postignutih golova. Svaka promena strane nagrađuje se aplauzom, svaki dobijeni duel podiže temperaturu, svaki pokušaj prodora Tavernijea je prema količini buke jednak postignutom golu... Znaju kada da spuste, kada da podignu. I to nije sve: kada igrač Rendžersa na leđima ima rivala, čuje se gotovo horski poklič i to istovremeno:

„Paziiiii“.

Ima i one klasične ironije posle svakog neuspešnog poteza igrača Crvene zvezde. Ali gotovo da ne postoji negativna emocija prema rivalu. Verovatno je drugačije kada na Ajbroks Parku gostuje Seltik.

Dejan Stanković: Verujem u prolaz, hoću punu Marakanu

Ali i ono što možemo posle svega viđenog u Glazgovu da kažemo, a da ne povredimo sujetu i ponos tvrdokornih i mekših navijača Crvene zvezde. Od Škota može, treba i mora da se uči. Jer tamo ima svega. I buke, zastava i šalova, i opet moramo da ponovimo – savršenog poznavanja situacije.

Marakana će morati da odgovori zahtevu… Da posle brutalne atmosfere na Ajbroksu, narednog četvrtka bude ono: „Marakana, rođaci...“