Zvezdina naivnost i ozbiljno pravo na nadu...

Kada su igrači Glazgov Rendžersa optrčali počasni krug ispred raspomamljenih navijača, Dejan Stanković je smogao hrabrosti da stane ispred tunela i pozdravi svakog fudbalera koji je u četvrtak nosio crveno-beli dres. Zagrlio ih je očinski i ljubio po glavi, valjda svestan da je jednom morala da dođe ovakva utakmica u Evropi. Kada jednostavno, što bi rekao prost narod, majmun okrene zadnjicu.

Zvezdin dres i članstvo u tom klubu retko kada priznaje lepe i slavne poraze, utisak je ograničen brojakama na semaforu, a one su u Glazgovu nedvosmisleno pokazale da je srpski šampion negde debelo zgrešio. Uostalom primio je tri gola, a na prethodna tri gostovanja u Ligi Evrope za 270 minuta takmičarskog fudbala samo dva.

Samo što niko ne može da upre prst krivice u nekog od igrača, ili kroz fakte izanalizira da je Dejan Stanković pogrešio u uvodu, razradi ili zaključku spremanja jednog duela. Dešavalo se Crvenoj zvezdi da završi meč identičnim porazom, kao na primer u Pragu 2009. godine protiv Slavije.

Ali to je bilo klasična češka škola fudbala, odučavanje od istog. Znala je Zvezda da bude nekonkurentna na gostovanjima u Ligi šampiona. Crveno-beli su identičnim rezultatom poraženi od Sasuola u Italiji leta 2016. godine, ali su, budimo realni, flertovali sa najtežim porazom u klupskoj istoriji. Jer je Sasuolo mogao da postigne i osam golova.

Ovo u Glazgovu je bilo vrlo čudno, čak i u neku ruku bizarno. Statističari bi trebalo da zagrebu po statistikama i raznim utakmicama, i iskopaju podatak kada se to desilo ( i da li je uopšte) da jednom timu budu poništena dva gola, da dobije penal posle VAR-a i "soft kontakta", promaši najstrožu kaznu, pogodi prečku projektilom sa 30 metara i uz sve to promaši tri zicera.

Upravo pozitivni fragmenti Zvezdinog izdanja iz Glazgova podgrejavaće slabašnu nadu crveno-belih da mogu do svetskog čuda i prolaza u narednu rundu. Pokazao je srpski šampion da može da igra lopte se Rendžersom, da je u nekim segmentima čak i bolji.

Osnovni problem je što je tradicionalnu lukavost i italijansku namazanost, tako tipičnu za mandat Dejana Stankovića, pretvorila u naivnost. Na stranu što Pičini nije mogao da se izbori sa Kentom, ili što je Kolumbijac Morelos legitimni kandidat za dres nekog premijerligaša (i to iz gornjeg dela tabele). Sigurni smo da je Dejan Stanković sa italijansko-srpskim stručnim štabom do tančina izanalizirao da su prekidi jedno od osnovnih oružja Đovanija van Bronhorsta, odnosno da Džejms Tavernije ima moć da ubacuje loptu u peterac kao da je navodi pomoću nevidljivog džojstika.

I desilo se ono što nikako nije smelo. Posle penala, Crvena zvezda je kao tim koji je redovno varao u Evropi (u najpozitivnijem smislu te reči), izvarana pomoćnom igrom. Posle je svaki slobodnjak ili korner predstavljao pola gola, i to na različite načine. Sve do 51. minuta kada je Balogun posle zonskog branjenja kornera crveno-belih zakucao loptu u mrežu Milana Borjana.

To su nedopustivi propusti za tim koji je na sceni Starog kontinenta prolazio mnogo puta kroz Scilu i Hardibu, neobjašnjiva pojava da se stameni momci iz štiha Đovanija van Bronhorsta zalete ka Zvezdinom golu, a da im niko barem ulaskom u telo ne poremeti balans.

Između tih crnih nijansi, dešavale su se ružičaste pojave u igri srpskog šampiona. Posle svakog gola Rendžersa Crvena zvezda je imala odgovor. Promašivala penale, davala nepriznate golove, napadala i srećom po sve na Marakani ostala neokrnjena u jedinom periodu kada nije znala ko joj nosi glavu, od trećeg pogotka do ulaska Bena i Pavkova.

Čak je bila u finišu meča toliko bezobrazna da poslednju liniju pomeri na centar, ne bi li uhvatila slamku u vidu jednog gola. Nateravši Ajbroks da ćuti. Samo što taj utisak o hrabrosti, pa i ponovo potentnoj ofanzivnoj igri ključne trojke Rodić-Katai-Ivanić ne ulaze u tabele, niti će pomoći crveno-belima u konačnom zbiru.

Zato se Dejan Stanković smejao na konferenciji za štampu koketirajući sa raznim osećanjima – ironijom, zadovoljstvom i pitanjima koje nijedan trener na svetu ne voli: Šta bi bilo da je...

"Imali smo sastanak posle utakmice, rekao sam momcima da sam preponosan na njih. Ovo je samo igra, a mi smo ovde pokazali veliko zajedništvo. Boli nas ovo, boli nas način na koji smo izgubili. Stizali smo i do šansi iz otvorenih akcija. Počeo sam da se smejem, jer nismo naplatili naše trenutke", istakao je između ostalog Dejan Stanković.

Jasno je da će u revanšu Crvena zvezda imati problema sa brzinom i sirovom snagom igrača Rendžersa. Oni, što je deo sistema, ne ulaze u duele, oni odnose… Sigurni smo da je Dejan Stanković to morao da predoči igračima, ali neposredno iskustvo je nešto što predstavlja bogatstvo u ovakvim dvomečima. Glavni voz je propušten, ali daleko od toga da je sve završeno…

Osim što je, treba javno reći, Crvena zvezda imala i ozbiljne individualne rupe u timu. Na primeru Morelosa, Ohi je video kako jedan napadač može da bude opasan i koristan za tim kada je daleko od opasne zone. Sa druge strane Pičini se plašio duela, čak i pogleda usmeren ka Basiju ga je plašio da se uputi u ofanzivnu avanturu.

Moraće da se nada i tom boljitku Dejan Stanković i pomoći nekih sila koje će odlučiti da se tas malera i nespretnih okolnosti između Zvezde i Rendžersa izjednači.

Tanka nada postoji, ali ako ona bude ugušena u Beogradu na Marakani će imati samo jedan dobar alibi. Bolje da im se desi ovakva utakmica, sa promašenim penalima i poništenim golovima, tokom proleća nego na leto. Jer tada se igra za život.