Nasledna stvar

Ovaj tekst prekriven je konfetama i plavo-belim tračicama koje se u talasima spuštaju sa betonskih tribina. Ovaj tekst miriše na poslednji dim cigarete uvučen na izlasku iz svlačionice u poluvremenu. Ovaj tekst pisale su vojne hunte i kraljevske porodice. Ovaj tekst ima i siledžije i umetnike, zagrljene i uplakane. Ovaj tekst ulazi s desne strane kao Roben i s leve kao Mesi. Ovaj tekst je centaršut De Bura i udarac glavom (ali ne na loptu) Arijela Ortege. Ovaj tekst okreće se poput Krojfa i dribla poput Maradone.

Dobro, to poslednje lažemo. Ovaj tekst nije dostojan Krojfa i Maradone, nije dostojan Argentine i Holandije, ali nije kriv za to – pa ko bi ikada mogao da bude dostojan Argentine i Holandije?

Na prvu loptu, to nije rivalstvo koje toliko upada u oči. Svako od njih ima svoje, mnogo veće brige, onoga po kojem se ravna i onoga od kojeg zazire, onoga nad kim je trijumf mnogo slađi, a svaki poraz predstavlja ranu koju će, poput lošeg srca ili sklonosti ka porocima, nasleđivati naredne generacije.

Svako od njih u prvom komšiluku ima veću zemlju, s kojom ih veže istorija, od kojih ih razdvajaju politika, ideologija, i jezik, dovoljno dalek i prilično blizak, u isto vreme.

A ta veća zemlja ume – samo zato što je veća, dobacili bi sada, a ne zato što više voli fudbal ili ga bolje zna – da igra i da osvaja. Svakako više od njih.

Holandija i Nemačka, Argentina i Brazil, to su rivalstva koja će vam prva pasti na pamet; ne samo vama, nego i Holanđanima i Argentincima.

A opet...

Čitava jedna povest ove igre može da se napravi i bez Nemačke i Brazila, čitava jedna knjiga, ma sabrana dela, da se spakuje samo od sudara svetloplavog i narandžastog dresa, samo od sraza koji će nanovo odigrati, ovog puta u Kataru.

I biće tu ceo defile likova, onih koji više nisu sa nama, onih koji će zauvek biti. Čečerave ili duge plave kose, prepoznaćemo ih već.

I biće tu jedna “Zlatna boginja”, Jedna, toliko će vas, u amsterdamskim kolačarnicima i roterdamskim lučkim pajzlima i vetrenjačama u malim mestima niskih zemalja, ubeđivati da je osvojila Argentina.

Samo jednu, onu Dijegovu, onu 1986, daće im Holanđani i uoči ovog meča; jer ona prva, ona od koje je sve počelo, ima na sebi toliku senu, i toliko nefudbalskih krikova, da je u isto vreme izgubljeno holandsko finale koje najmanje i koje najviše boli.

Te 1978. vojna hunta je morala da dobije svoju potvrdu na Mundijalu koji su sami organizovali; Argentina nije smela da ne pobedi, što su na svojoj koži osetili i Francuzi i Peruanci, i na koncu Holanđani. I samo su oni koji su se borili protiv režima navijali kontra svoje zemlje, u uzvišenom aktu patriotizma i ludosti; bilo je majki i sestara čiji su sinovi i muževi patili u zatvorima ili već bili “nestali”, i samo su one imale hrabrosti da izađu na ulice i da pevaju o Holandiji i za Holandiju.

Bilo bi lepo reći da im Holanđani nikada to nisu zaboravili, ali zapravo se, makar dinastički i formalno, dogodilo nešto drugo, što daje dopunski začin večerašnjem susretu.

Mario Kempes 1978. godine (©AFP)

Aktuelna kraljica Holandije je Maksima Zoregijeta Čeruti, ne samo rođena Argentinka, nego i ćerka jednog od ljudi koji su vršili vlast tokom vojne hunte. Onih istih, dakle, koji su Neskensa, Arija Hana, braću Van de Kerkhof, Repa i Rensenbrinka ostavili bez (zaslužene) krune.

Šta fudbal ume da zakuva, to ne ume niko, pa ni kraljevske familije...

Tih sedamdesetih, ako za trenutak zaboravimo nesportske igre oko mundijalskog finala 1978, susret Argentine i Holandije bio je uistinu sudar dve tektonske ploče po kojima je poskakivala ona klasična “bubamara”. Jedni su slavili individualizam musavih dečaka iz bariosa, kakve ni fudbal ni ovozemaljsko postojanje više očigledno ne trpe, drugi su verovali u sistem, jer “totalni fudbal” nije mogao bez organizacije, čak i ako je organizacija delovala spektakularno uhodano.

Prokleta '78. bila je samo druga runda; četiri godine ranije, Holandija je demolirala Argentinu s 4:0 i naterala je da se zapita kuda je pošla i kako je to najevropskija od svih latinoameričkih nacija dozvolila sebi da se toliko odvoji od matičnog kontinenta i njegove fudbalske filozofije.

Naša generacija za sve to je samo čula, o svemu tome smo samo mogli da čitamo, zatekli smo Maradonu, ali već kao debelog Elvisa u Las Vegasu, i zatekli smo Krojfa, ali već kao Katalonca.

Sve do 1998.

Denis Berkamp slavi gol iz 1998. (©Reuters)

Tada je otvoreno novo poglavlje skrivenog rivalstva od čijeg je sitnog veza satkano fudbalsko pamćenje čovečanstva; tada su Holanđani dobili svoju osvetu.

Malo i preko naših leđa, doduše, jer ne bi do Marselja ni stigli da ne beše one jugoslovenske prečke i jugoslovenskog straha, i obrnuto; ali svakako je ta generacija Ajaksa, potpomognuta nekim još jačim štihovima, zaslužila da igra samu završnicu.

Možda i nekima nije bilo jasno kakva predistorija postoji pre nego što je sve počelo, ali brzo smo shvatili da su ulozi veći čak i od polufinala Mundijala. Holanđani i Argentinci delovali su kao superteškaši, izmenjivali udarce – ne samo metaforičke, naprotiv – od prvog minuta, a imena koja su izašla na vrelinu juga Francuske danas se čitaju kao “Best of” album devedesetih godina prošlog veka...

Van der Sar i braća De Bur, Ajala i Havijer Zaneti. Dijego Simeone i Huan Sebastijan Veron, Filip Koku i Edgar Davids. Mark Overmars i Patrik Klajvert, Pjoho Lopez i Gabrijel Batistuta.

I naravno njih dvojica, svako u svom elementu, junak i tragičar, heroj i antiheroj, Denis Bergkamp i Arijel Ortega.

Potonji je, pri rezultatu 1:1 i nakon crvenog kartona za Artura Numana, pao u kaznenom prostoru pokušavajući da izmisli penal za svoj tim – kako bi tek to vratilo grozna sećanja na 1978! – a onda se sukobio sa Van der Sarom i dobio crveni karton. (I odnekud se Dejvid Bekam gorko smejao...)

Tri minuta kasnije, sve je bilo gotovo.

Ovaj tekst, upozorili smo vas, nije dostojan celog rivalstva, a najmanje je dostojan da opiše gol koji je postigao Denis Bergkamp. Bio je to dodir genija, dokaz da umetnost postoji, slika vrednija od svih renesansnih majstora kičice.

Ne treba oduzeti ništa Franku de Buru i njegovoj lopti, trenutku kada ugleda svog drugara i shvati šta treba da uradi, ali onda kreće magija, samo tri poteza (eh, samo! Neki provedu ceo život ne napravivši ni jedan takav, a Bergkamp je u manje od dve sekunde spakovao prijem, dribling i šut desnom) koja moraju biti u svakom razgovoru o najboljem, najlepšem golu ikada postignutom na svetskim prvenstvima.

Bilo je posle još susreta, i posebno značajan beše onaj u Brazilu, i bilo je posle još izgubljenih finala, jednih i drugih, još dokaza da ovo rivalstvo nikada neće umreti, mada nikad gola kao tog.

I svi oni, svi ti junaci, svi ti beli prahovi i čudne cigarete, svi ti okreti i pokreti i kratke noge i plave kose i suze i kraljevske porodice, vojna hunta i Mario Kempes, i Maradona i Van Basten, i Mesi i Roben, i Maskerano i De Jong, sve to će biti na talonu u petak, u nefudbalskom Lusailu, na stadionu koji u imenu ima reč “ikoničan”, iako se ona ne kupuje, baš kao što se ne kupuje ni prošlost.

Ona se, znamo to već, samo živi i nasleđuje.

Posle penala 2014. godine (©Reuters)

MUNDIJAL, ČETVRTFINALE

Petak

16.00: (9,00) Hrvatska (4,90) Brazil (1,43)

20.00: (3,80) Holandija (3,15) Argentina (2,30)

Subota

16.00: (6,00) Maroko (3,15) Portugalija (1,70)

20.00: (3,10) Engleska (3,20) Francuska (2,55)