Mozzart Sport u Hrvatskoj: R(ij)eka fudbalske pravde traži glavu modre imperije

Grad kao da se zakotrljao sa brda ka moru i onda se prosuo duž obale. Odozdo plavetnilo, odozgo zelenilo. Isečen uzduž sa nekoliko krivudavih magistrala i bezbroj malih ulica koje popreko spajaju na stotine stepenica. Potrebna je pela kondicija da prečešljate Rijeku.

Reka Rječina se ovde uliva u Jadran. Tako je najveća hrvatska luka i dobila ime. Od pomorstva je sve krenulo i tako je ovo postao multietnički grad u koji su stigle razne kulture i običaji sa svih strana. Luka je pisala vekove riječke prošlosti, a fudbal piše godine moderne istorije grada. Rijeka nije običan hrvatski grad. Ni fudbalski klub.

Za početak, Rijeka je jedan od retkih klubova na ovim prostorima koji imaju fudbalsko ime i prezime, a da nikada nije imao petokraku u grbu. Već to ih čini posebnima za razliku od većine ex-yu klubova.

To je bilo nekad. A danas? Pa i danas ima neke posebnosti…

Da ne beše baš ove Rijeke, Dinamo iz Zagreba bi danas bio globalni fudbalski fenomen koji bi danas igrao utakmicu za 19. uzastopnu titulu prvaka države. Tog nema ni u zemljama trećeg sveta… Da ne bude tako, pobrinula se Rijeka 2017. kada je prekinula fudbalsku strahovladu Modrih iz Maksimira. Posle te duple krune, Zdravko Mamić je imao jedno od kraćih obraćanja javnosti u živopisnoj karijeri.

“Ovo ste videli sada i nikad više”, rekao je tada sa “kumovskim” osmehom na licu.

Mamića više nema u hrvatskom fudbalu, a šest godina kasnije Rijeka je opet bacila rukavicu u lice Dinamu. Danas će protiv njega igrati derbi za titulu. Četiri kola pre kraja, Dinamo ima bod više i mora da ostane neporažen u privremenom domu riječkog kluba na Rujevici. Riječabi igraju van svoje kultne Kantride već skoro 10 godina…

Rijeka je ove sezone u HNL-u najviše vremena provela na prvom mestu i neka fudbalska pravda bi bila da se čudesna sezona izabranika harizmatičnog Željka Sopića okonča titulom. Možda i duplom krunom. Ali, Rijeka je u prošlom kolu porazom od Lokomotive u Zagrebu dozvolila Dinamu da se prvi put u sezoni zasedne na lidersku pziciju i da mu na Rujevici igra i bod. A Dinamo zna kako da se ponaša u ovim situacijama bez obzira što ovo nije Mamićev Dinamo sa iskustvom i zaleđem gaženja rivala već novi Dinamo sa trenerom koji je selektirao ovaj tim Rijeka.

Kada u takvom momentu padneš sa prve pozicije, bilo bi logično da zavlada malo atmosfere straha i očaja jer je propuštena velika šansa. Pobediti Dinamo u meču “biti ili ne biti” je najgora moguća opcija u hrvatskom fudbalu. Ali u Rijeci je mentalitet takav da nikome ne pada na pamet da očajava već svi jedva čekaju sutrašnji derbi da pobede i da naprave ključni korak ka tituli.

“Nismo ih dobili nijednom ove sezone i ako hoćemo da osvojimo titulu, moraćemo to sada da uradimo. Da bi bio najbolji, moraš da pobeđuješ najbolje”, kaže nam Radomir Đalović, pomoćni trener Rijeke.

Za Riječane omiljeni Đale  i njihov lokalni heroj, a nekada velika nada Crvene zvezde, evropski viceprvak sa Pižonovom Srbijom i Crnom Gorom i na kraju A reprezentativac Crne Gore. Ali, o njegovoj priči opširnije narednih dana…

Dan pred utakmicu, riječkom korzom prolazi Franjo Ivanović, jedan od najvećih talenata Rijeke i jedno od otkrića sezone. Šeta najnormalnije centrom grada, kao da sutra ništa nije bitno. Pokazali su mi ga momci iz lokalnog paba, svi odreda veteranska ekipa navijača Rijeke sa podugačkim stažom na tribini. Neki od njih su dolazili i na gostovanja u Beogradu pre rata.

“Bio sam na Marakani ali slabo se čega sećam jer smo bili “na ljepilu”. I sutra idem na severnu tribinu sa Armadom”, priča nam jedan od iskusnijih lokalnih navijača.

I to je Rijeka. Možete nasred ulice da startujete prolaznika, navijača, koga god… Da popričate o fudbalu sa njim, da popijete “štrukani pelinkovac” i da sve prođe normalno. Rijeka je oduvek bila levičarski grad. I u Jugi, i u Hrvatskoj. Ovde HDZ ne pobeđuje. Za razliku od mnogih stadiona širom Hrvatske, ovde se tek sad počinje skandirati “Franjo, Franjo”. Ali zbog Ivanovića…

“Teško da bi ti ovako u Splitu prišao nepoznatim ljudima, predstavio se da si novinar iz Beograda i seo da popijemo piće”, kaže nam drugi momak iz paba.

Znam. Ne bih ni probao…

Baš u Splitu će se sutra najteže pratiti derbi za titulu u Hrvatskoj. Ne znaju ni oni šta im je teže. Da Dinamo nastavi dominaciju ili da im još jednom titulu uzme jadranski rival kojeg oni zapravo ne smatraju rivalom i pokušavaju da unize sve njegove uspehe. Hajduk je ove sezone imao sve na tacni ali se po običaju samoubio. Ovoga puta nema više nikakav izgovor. Nema Mamića, strane sudije su besprekorno sudile derbije, Hajduk je imao i budžet, i zvezde, i sve… Ali, čaršija i tribina su ga opet satrali.

Sve to što je Hajduk, Rijeka je suprotno. Zato Ivanović lagano šeta gradom, zato niko ne razmišlja o porazu od Lokomotive već se iskreno vesele derbiju sa Dinamom i šansu da pokažu da su bolji i da zaslužuju titulu. Kažu da je to fudbalski najpravdenije. Pobediš Dinamo i pokažeš da si šampion. Kao ona Kajina rečenica iz Nebeske udice…

Imaju pravo da veruju u pobedu i titulu. Nadaju se fešti. Ispravljaju me kad pomenuh da srpski fudbal vapi za jakim trećim klubom kao što je Rijeka u Hravtskoj.

“Mi odavno više nismo treći klub. Kad pogledate šta je ko osvajao poslednjih godina, ko je igrao evropske utakmice, ko je dao koliko reprezentativaca… To je problem ”njih dole” što žive u nekom svom imaginarnom svetu. Mada, ako ćemo pošteno više je zla nama ovde naneo Dinamo, nego Hajduk iako je rivalitet s njima veći”, kaže jedan od momaka iz paba.

Ne žele da im se pišu imena, ne žele da se fotografišu, ali kao dokaz prilažu članske i sezonske karte. Ova za severnu tribinu sa Armadom košta oko 50 evra godišnje, ova skuplja zapadna oko 450. Kažu da se i te kako isplati. Čak i ako si pomorac i ne možeš da stigneš na polovinu utakmica godišnje. Rujevica je mala danas da primi sve zainteresovane Riječane. Njih oko 6.000 sa sezonskim ulaznicama je sigurica što je oko 75 odsto kapaciteta stadiona koji prima nešto preko 8.000 gledalaca.

A nije tako bilo nekad… Bez trunke sujete to priznaju i lokalni momci.

“Takav smo grad bili pa je u razredu četvoro navijalo za Rijeku, troje za Zvezdu, četvoro za Hajduk, troje za Partzan, troje za Dinamo… Lupam brojke ali takva je bila navijačka šarolikost. Ovde i danas žive Srbi, Albanci, Bosanci, Makedonci, Crnogorci, ali se samo za Rijeku navija… Danas odrastaju deca koja vole i navijaju za svoj lokalni klub. Ima tu i dalje navijača Hajduka ali lokalpatriotizam dominira. Riječani navijaju za Rijeku”.

Iako je i u “ono vreme” Rijeka kao klub imala istoriju i tradiciju. Osvajala je Kup Jugoslavije dva puta predvođena Srbinom Milanom Radovićem (najbolji strelac u istoriji kluba) koji je ovadašnja živa legenda. A i o njemu ćete naširoko imati prilike da čitate narednih dana.

“Osvojili bismo i treći ali nas je pokrao onaj vaš sudija Petrović protiv Hajduka u Beogradu”, dobacuje nam jedan od navijača koji su tada bili na tribini.

Držala je Rijeka i slavni Real Madrid na konopcima, Dinamo nije znao za pobedu na Kantridi od 1964. do 1994. godine… Ali, Rijeka nije imala imidž velikog kluba u tim vremenima. Nije ni umela da ga napravi. Niko danas sa sigurnošću u Rijeci ne može da kaže ko je Rijekin Šekularac, Cico Kranjčar, Moca Vukotić, Bajdo Vukas, Hase, Vaha Halilhodžić, Osim… Ko je najveći. Rijeka nije znala kao drugi da uzdigne idole malo više nego što treba. Čak su je u Zagrebu smatrali Zvezdinom filijalom zbog saradnje dva kluba dok je predsednik bio Ljubo Španjol. Iako nema valjanih argumenata za to… Možda zbog te jedne utakmice koju je Rijeka odigrala pošteno. I utabala Zvezdi put ka Bariju i najvećem uspeha u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Sezonu pre evropske titule, Zvezda se borila za titulu šampiona zajedničke države sa opasnim Dinamom u kojem su bili Šuker, Boban, Ladić… To je ona sezona kada je izbila tuča na Maksimiru i kojoj se daje na većoj važnosti nego što jeste. Pitanje titule je bilo rešeno pre toga. Pet kola pre kraja, Dinamo je imao bod prednosti u odnosu na Zvezdu i gostovao na Kantridi. Rijeka je pobedila, Dinamo se raspao u nastavku sezone, a Zvezda se vinula na vrh, ostala tu do kraja i otišla u KEŠ koji je osvojila. Ključni gol u tom meču je dao Fabijan Komljenović, igrač Dinama na pozajmici u Rijeci. Kasnije je trebalo da bude pomoćnik Robertu Prosinečkom u Zvezdi ali su navijači beogradskog kluba zabranili taj angažman pa se Robi šest meseci od sramote nije javljao dugogodišnjem prijatelju.

Nakon raspada Jugoslavije, Rijeka je bila u senci Dinama i Hajduka, osvojila poneki kup ali se 1999. borila za titulu. Poslednje kolo je 25.000 ljudi na Kantridi čekalo titulu. Tuđman je već bio na samrti i moglo je da se zamisli da Dinamo ne osvoji titulu… Rijeka je “samo” trebalo da pobedi Osijek. Nije pobedila, sudija je digao ofsajd i pre nego što je lopta došla do strelca gola, pa je Dinamo uzeo i tu titulu. U Zagrebu kažu da je sudija čak pomogao Rijeci u tom meču, ali za Riječane je to oteta titula i “zlo” o kojem govore.

Prošlo je skoro 20 godina od tada, Hajduk je uzeo poneku titulu, Dinamo ostatak, Rijeka nije bila u igri za šampionski pehar. Sve dok klub nije preuzeo riječki biznismen Damir Mišković.

Dok se bavio poslovima sa naftom u Nigeriji, upoznao je Italijana Gabrijelea Volpija (Specija, Pro Reko…) i 20 godina dugo poznanstvo iskoristio da ga nagovori na ulaganje u riječki sport. Fudbal i vaterpolo. Volpi se kasnije povukao, a Mišković postao većinski vlasnik Rijeke (70 odsto on, 30 odsto grad).

Imala je Rijeka pre njega i braću Šarbini sa Grobnika, dela grada u kojem žive kršniji i opasniji ljudi od ostalih i za koji se kaže da je prva brana grada svima koji dolaze sa strane i ne navijaju za Rijeku. Anas Šarbini je bio najveći talenat riječkog fudbala u ovom veku ali glava nije pratila noge u smislu talenta. Na kraju je otišao u Hajduk, pa se vratio, ali Kvarežma sa Grobnika nikada nije dostigao pun potencijal. Kasnije je priznao da je namerno jeo živ krompir da dobije temperaturu i ne ide u reprezentaciju?! Ne treba dalje objašnjavati tu glavu…

I kad već sa braćom Šarbini nisu postali prvaci, malo ko je mogao da veruje da će to Rijeka uraditi 2017. godine Mamićevom Dinamu sa Sudanijem, Olmom, Livakovićem… Mišković je dao ključeve u ruke slovenačkom perfekcionisti Matjažu Keku i Rijeka je postala mašina za pobeđivanje. Osvojila je prvu titulu šampiona Hrvatske i pokazala da Dinamo nije nepobediv. Očekivalo se da to narednih godina uradi i Hajduk ali je on sam sebe saplitao, a Rijeka dočekala novu šansu. I to nakon što joj je trener Sergej Jakirović na početku sezone posle nekoliko mečeva pobegao u Dinamo.

On je pravio ovaj tim koji je bivši Dinamov trener Željko Sopić pretvorio od lepog potencijala u šampionski materijal. Dok je Hajduk na polusezoni proslavljao titulu, a Dinamo menjao upravu i pravio prolećno prestrojavanje, Sopić je dodao gas i od pobede na Poljudu preuzeo prvo mesto na tabeli.

I Sopić je poput Jakirovića i Keka opklada Damira Miškovića. Pogoci koji nadoknađuju finansijsku inferiornost u odnosu na rivale. Lokalci iz paba nam kažu da je Dinamov budžet oko 50.000.000 evra, Hajdukov oko 40.000.000, a Rijekin 12.000.000. U Dinamu i Hajduku bolji igrači zarađuju preko 1.000.000 evra, u Rijeci oko 150.000 – 200.000 s tim što bi neki sa bonusima za titulu poput Pjace mogli da dođu do 350.000. I to je to.

“Mi smo klub koji pre svega živi od transfera. Mišković to super kontroliše. Digao je klub 300 posto. On je davao svoj novac ranije ali gleda da klub živi sam od sebe. Koliko i kad ima. Ulazak u neku grupnu fazu evrokupova bi mnogo značio i pomogao da se zadrže neki bolji igrači”, kaže jedan od navijača.

Retko je danas čuti da običan navijač koji plaća sezonsku kartu hvali predsednika svog kluba. Miškoviću se desilo ono što naprimer Mamiću u Zagrebu nikad nije. Navijači su mu skandirali ime kada je osvojena titula 2017. Iako on tu nije po nekoliko meseci jer radi u Dubaiju kao savetnik u nekoj naftnoj kompaniji, i dalje drži sve pod kontrolom. Ne pravi euforiju i to se savršeno uklapa u ovdašnji menatlitet i stil života. Dan pred utakmicu, na ulicama Rijeke ne možete steći utisak da se sutra igra istorijski meč za grad. Ništa. Možda je to i zdravije nego luda euforija…

“Znaš li ti da su navijači Hajduka u novembru pokupovali sve karte za meč poslednjeg kola kada gostuju Lokomotivi u Zagrebu jer su planirali proslavu titule?”, kaže jedan od navijača iz paba.

Prekoputa se nalazi robna kuća. I tamo me šalju da nađem terasu na kojoj je osnovana navijačka grupa Armada 1987. godine. Kad nema ništa zanimljivije, ajde makar to… Lako ju je naći, samo što je to sada postao fensi restoran. Sa terase puca prelep pogled na jadransko plavetnilo i usidrene jahte. Tu je nekad svoju barku parkirao i Roman Abramovič. Ali, na terasi nema nikakvog znaka da je to nekad imalo bilo kakve veze sa navijačima…

I sasvim slučajno se potrefi da i danas ima veze sa fudbalom. Momak kojeg srećem je Josip Drmić. Nezvanično, kažu mi da je jedan od vlasnika tog bara. Zvanično, Josip Drmić je aktuelni fudbaler Dinama i bivši fudbaler Rijeke. Dan pred utakmicu kulira na terasi… Pristaje na slikanje, za izjave je bolje da ne priča ništa jer je i dalje pod ugovorom sa Dinamom. A ugovor, kažu, jedan od najvećih u hrvatskom fudbalu. Oko milion. I ne igra nikako. Od novembra. Iako je zvučno ime.

Bio je reprezentativac Švajcarske (31 utakmica), igrao u Leverkuzenu, Menhengladbah ga je platio 10.000.000 evra pre 10 godina, iz Nemačke je otišao u engleski Norič i tamo se fudbalski ugasio. Kada je pao u zaborav, Mišković ga je na opšte iznenađenje doveo u Rijeku za X puta manju platu. Priča se da se u pregovorima dugo nisu sporazumeli da li mu to Rijeka nudi mesečnu ili šestomesečnu platu. Tolika je bila razlika u odnosu na ono što je zarađivao na Ostrvu. Ali, igrao mu se fudbal, žrtvovao je novac i fudbalski oživeo u Rijeci za godinu i po dana na pozajmici. Kad je ona istekla, doveo ga je Dinamo i dao mu ugovor koji i danas traje. Povremeno radi i kao di-džej, onako za svoju dušu. I čeka da mu istekne ugovor sa Dinamom jer sebe ne smatra gotovim fudbalerom. Tek mu je 31.

Danas će se i jedni, i drugi moliti da im su ukaže špic Drmićevih (nekadašnjih) kvaliteta. Ni Dinamo, ni Rijeka nemaju pravu “devetku”, istanačanog golgeterskog njuha. A titula je na talonu. Za Rijeku možda i nešto više. Nisu retka mišljenja ljudi u Rijeci da bi titula bila okidač za najveći Miškovićev projekat otkako je u klubu. Nešto veće od titule.

Nova Kantrida.

Već je devet godina kako se Rijeka sa kultnog stadiona uklesanog u stene preselila na Rujevicu. Na početku je to bio trening kamp dok se ne izgradi nova Kantrida ali je u međuvremenu zapelo oko dozvola i papira pa se nova Knatrida nije ni počela graditi. Rujevica je u međuvremenu dobila tribine i postala stadion Rijeke. Uslovi su sjajni, retko ko to ih ima takve u hrvatskom fudbalu ali Rujevica ipak nije dom i stalan je osećaj da je Rijeka podstanar. Iako su izbori u Hrvatskoj prošli, priča o novoj Kantridi nije bila samo predizborna kampanja i sve je realnija.

Miškovićev plan je da to bude na staroj lokaciji, da se stene ne diraju i da se izgradi moderan stadion sa 12.000 do 15.000 sedećih mesta. Dovoljno za grad od 100.000 duša. Ali, projekat uključuje i da se oko stadiona izgrade neboderi, hoteli, poslovni prostori, tržni centri i prateći komercijalni sadržaji koji bi finansirali novu Kantridu. Investitore ima ali mu fali zeleno svetlo iz grada koje bi trebalo da stigne do kraja godine. Već je uložio novac u Rujevicu čiji je vlasnik 60 odsto, a grad 40 odsto i dao neki opipljiv dokaz da misli ozbiljno. Nova Kantrida bi bila kruna njegovog gazdovanja Rijekom i zaokružila bi priču o dve ere riječkog fudbala. Jednu do dolaska Miškovića i drugu posle njega.

Kako je rezultat majka svakog uspeha, tako bi današnji meč Rijeke i Dinama za titulu šampiona mogao da bude neka vrsta prekretnice i da se Rijeka definitivno odlepi od etikete “trećeg kluba” Hrvatske i da ovdašnji fudbal dobije “veliku trojku”. Momci poput Marka Pašalića, Tonija Fruka, Ivana Smolčića ili Franja Ivanovića koji do sada nisu uradili ništa u mladim karijerama danas mogu da postanu odrasli ljudi i da se upišu u bitne fudbalske knjige. Rijeka se nada reci fudbalske pravde na Rujevici. Za prošla, sadašnja i buduća vremena.

HRVATSKA 1 - 33. KOLO

Nedelja

17.00 (1.35) Hajduk (4.90) Varaždin (9.50)

19.30 (2.90) Rijeka (3.35) Dinamo Zagreb (2.45)