MOZZART Fanatik: Razlika između simpatizera i ultrasa

Protivljenje najvatrenijih pristalica Crvene zvezde povodom angažovanja Miloša Bosančića izazvalo je veliku polemiku u javnosti, ali i među samim navijačima beogradskog kluba.

Mnogi i posle skoro mesec dana od dolaska dvadesetšestogodišnjeg veziste na Marakanu ne mogu da shvate stav Delija, a upravo u njemu nalazi se razlika između toga da li je neko simpatizer određenog kluba ili ultras (aktivni navijač, „hard-core“ navijač).

Delije ne mogu da se pomire s činjenicom da je Bosančić igrao za večitog rivala Partizan, iako tada nije krio da je zvezdaš. Smatraju to neprofesionalnim i, pre svega, licemernim.
"Profesionalac navija za svoj klub i igra u drugom, al' ćuti. Veće poštovanje za njega, nego za onog ko peva naše pesme na komšijskoj klupi", suština je poruke koju su Delije nedavno uputile novom igraču svog kluba, poniklom u Partizanu i, kratko vreme, prvotimcu crno-belih.

Za razliku od njih, simpatizere zanima isključivo da li Bosančić kao igrač može da doprinese boljim partijama tima na terenu. U njegovom slučaju maksimalno se nadaju da može i baš zato su „zagrizli“ da on dođe.

Sličan problem crveno-bela porodica ima i kada je u pitanju košarka. Delije odavno bojkotuju mečeve Jadranske lige, dok običnim navijačima, takozvanim simpatizerima, već godinama nije potpuno jasno zašto da se ne dolazi na utakmice regionalnog takmičenja.

Ti tvrdokorni stavovi, zapravo pridržavanje istih među organizovanim navijačima i njihovim grupama pokreću temu na pitanje: „Da li navijate za klub ili za navijačku grupu?“

Takvo, pomalo apsurdno, pitanje nastalo je prvenstveno zbog lošeg kvaliteta domaćeg sporta. Da nije tako, vatreni navijači bi ispunjavali tribine iza golova ili koševa, a oni umereniji i manje temperamentni, utrkivali bi se za mesta na bočnim pozicijama stadiona ili hale.

Pošto, ipak, jeste tako kako je (loše), onda su ultrasi ti koji u najvećem broju posećuju sportske događaje. Oni za sebe često kažu da žive za klub sedam dana nedeljno, a pod time se misli i na animaciju ljudi da dolaze na stadion redovno, a ne samo kada se igraju velike utakmice.

Ultrasi umeju često da preteraju i odu u drugu, ružniju krajnost, ali njima koliko znači uspeh kluba, toliko im znači i reputacija grupe. A svi znamo da se ona, ma koliko mi želeli da nije tako i da presuđuju pesma, koreografija, brojnost... određuje i na neke druge načine.

Zbog toga, nije strano čuti u navijačkim krugovima da bi bilo bolje igrati drugorazredno evropsko takmičenje, Ligu Evrope, nego elitnu Ligu šampiona, jer je navijački atraktivnija. Taj stav običan navijač, simpatizer, nikada neće moći da „proguta“ i zato će uvek tvrditi da ultrasi nisu tu iz ljubavi, već iz nekog, svog interesa. Nije netačno da ima takvih primera, ali ne samo u Srbiji, kao što mnogi misle.Pa i u Italiji je bilo skidanja dresova igračima, i u Španiji se upadalo na treninge prvotimaca, i u Nemačkoj se ćutalo iz protesta zbog pooštrenih mera zakona, i u Engleskoj su se bojkotovale utakmice zbog visokih cena ulaznica...

Upravo oni koji su učestvovali u takvim i sličnim akcijama mogu se nazvati ultrasima, jer su pokušali da se izbore za određene stavove grupe. Nisu oni uvek ispravni, kao što nisu bili kada su navijači Lacija ili Zenita zahtevali od svojih uprava da ne dovode tamnopute igrače ili kao što je skidanje dresova. Treba, ipak, imati u vidu da i „hard core“ navijači žele dobro klubu i trude se da svojim mešanjem ukažu na ispravan put, jer smatraju da zbog redovnog dolaska na utakmice, uprkos lošoj formi ekipe ili lošim vremenskim uslovima ili miljama dalekim gostovanjima, oni imaju pravo da budu pitani.

Na klubu je „samo“ da ne pretera sa pitanjima i dozvoli tim ekstremnijim navijačima da se previše umešaju u politiku rukovođenja.

Na klubu je i, jednako bitna stvar, da animira što veći broj simpatizera koji će dolaziti na stadion i kada to nije „u modi“.