MOZZART ANALIZZA: Njukasl od borbe za opstanak do Lige šampiona

Njukaslu aktuelne gotovo istorijske rezultate nisu direktno doneli novi vlasnici. U klub nisu dovedeni najskuplji i najbolji igrači, iako finansijska podloga za tako nešto postoji. U Njukasl su dovedeni, pre svega, pravi ljudi, odgovarajući stručnjaci i potom pravi igrači na potrebnim pozicijama. Postepeno, jedan po jedan, i dalje bez epohalnih transfera, iako individualnim razvojem, neki do sada urađeni mogu poprimiti tu magnitudu u budućnosti.

Ovaj tim Njukasla nije radikalno drugačiji od onog koji je u završnice sezona ulazio nesiguran i sa neizvesnim statusom u Premijer Ligi. On je samo pojačan na adekvatan način, na temelju jako kvalitetnog pojačavanja strukovnog kadra unutar kluba.

Neposredno po dolasku arapskih vlasnika i nove strukture kluba, na mesto sportskog direktora doveden je Den Ešvort, jedan od možda i najboljih ljudi u tom poslu. Čovek koji je jedan od kreatora onoga što je Brajton već nekoliko sezona — izuzetno organizovan, funkcionalan klub sa sjajnom selekcijom igrača, onih ispod radara i naročito onih mladih iz ne tako poznatih klubova i sredina.

Još je ljudi koje je Njukasl uključio u svoj projekat, koji izvesno nije bio planiran da bude ovako rapidno uspešan i produktivan, što je izjavom nakon remija protiv Lestera nakon kog je Njukasl i zvanično obezbedio učešće u Ligi Šampiona potvrdio i sam Edi Hau. A sve to što se dešava pokrenuo je niko drugi do stručni štab, na čelu sa upravo Edijem Hauom. Još je za vreme boravka u Bornmutu Hau pokazao mnoge sjajne stvari i sposobnosti, ali ga je tada okruženje i igrački kadar limitirao ka pravljenju nekog narednog koraka. Nije uz veliki uspeh otišao iz kluba, a onda je pomalo na mala vrata došao i u Njukasl, kada se, po preuzimanju kluba od strane nove vlasničke strukture, najavljivalo da bi Njukasl mogao da na klupu dovede nekog od renomiranih trenera. Od tada je Hau dokazao da je zapravo on neko ko sasvim legitimno spada u grupu tih renomiranih trenera.

Njukasl je sa Hauom izgradio identitet. Može se slobodno reći da je jednim delom intenzitet njihov identitet. Njukasl je kao ekipa veoma agresivna, osposobljena da igra u visokom tempu, sa dosta promena poseda i često na veoma fizički zahtevan način. Ekipa koja je sposobna da iz tempa kontroliše svoj ritam i ubrzava igru. Na fizičkom planu, ekipa izgleda gotovo sjajno, da li kada je reč o samoj trkačkoj mogućnosti, o spremnosti da se igra u visokom intenzitetu, ili kada govorimo o fizičkoj izdržljivosti u snazi. Apsolutno nije slučajan podatak da je Njukasl ove sezone postigao čak 15 golova nakon 80. minuta utakmice, a ne tako mali procenat njih i u završnih pet minuta ili tokom same nadoknade vremena. Neke ubedljive pobede ostvarivali su upravo u završnicama, u trenucima psihofizičkog pada i pražnjenja protivnika; oni tada uspevaju da održe dovoljno visok nivo intenziteta i češće osvajajući posed dolaze u priliku da budu direktni i postižu golove koji prelamaju utakmice. Upravo je ona nedavno odigrana protiv Brajtona odličan pokazatelj toga. Dva pogotka u dva minuta i dolazak od neizvesne završnice pri rezultatu 2:1 do komforne i ubedljive pobede od 4:1.

Sent Džejms Park čeka mušemu (©Reuters)

Njukaslu generalno nije strano da ove sezone postiže više pogodaka u serijama, ekipa su koja je koncipirana, a što ima veze i sa taktičko-strateškim planom, načinom igre, ali i psihologijom i fizičkim aspektom, da zavisi i kontroliše momentum i volumen utakmica. Nivo intenziteta u kojem igraju dobrano diktira momentum — čini ih dodatno spremnim, odlučnim, direktnim i agresivnim, a s obzirom da su ekipa koja još uvek ne može da kontinuirano dominira posedom, za njih su momenti u kojima mogu da uspostave pozitivan energetski talas veoma važni. Momentum kod agresivnih ekipa veoma često zavisi od tempa utakmice (od količine promena poseda), a Njukasl ga jako dobro kontroliše. Konstantno pokušavaju da budu u kontaktu, u duelu, da oduzmu loptu, da teraju protivnika na izgubljene lopte i promene poseda. Trenutno su, pri ulasku u poslednje kolo Premijer Lige, drugi u kategoriji koja pokazuje broj izvršenih duela, klizećih startova ili ukradenih lopti po minutu poseda protivničke ekipe. Njukasl u toku jednog minuta protivničkog poseda pokuša da izvrši 6,5 duela ili startova kojima iniciraju oduzimanje lopte. Jedino Liverpul, kao nadaleko identitetski poznata agresivna ekipa, u toj kategoriji ima nešto bolju brojku — i to za jednu decimalu (6,6).

U skladu sa tim, Hauov tim i ne dopušta protivnicima da ostvare kontinuitet igre u posedu, stalno ih pritiskajući, neretko u različitim formama pritiska; o čemu svedoči podatak da Njukasl ove sezone prosečno dozvoljava tek 9,79 dodavanja protivniku po minutu poseda. Još jedan podatak po kojem su u samom vrhu Premijer Lige.

Može se definisati koje defanzivne modele i oblike koristi Njukasl, ali je možda najbolje reći da su oni raznovrsni, da je ekipa trenirana tako da bude bude vrlo fleksibilna i da brzo prepoznaje, razume i upija zadatke. Edi Hau je ekstremno podigao taktičku obučenost i pripremljenost svoje ekipe, za razliku od ranijeg perioda, kada je ekipa predvođena nekim drugim trenerima bila više monotona i destruktivna, ali na jedan manje proaktivan način. Njukasl pod Hauom neretko adaptira svoj defanzivni oblik, što im samo dodatno pomaže da u kontinuitetu ostvaruje dobre rezultate protiv velikih timova, što je uvek jedna od prelomnih tačaka pri napadanju samog vrha tabele.

Pečat Edija Haua i njegovog stručnog štaba, u kojem podjednaku važnost kao Hau ima njegov dugogodišnji saradnik Džejson Tindal, najbolje se vidi u tome koliko su određeni igrači napredovali, kao i koliko je izvučeno kvaliteta od onih koji su dovedeni. Činjenično, neka sada jako važna imena, poput Kirana Tripijea, Dena Brna, Aleksandra Isaka, Svena Botmana ili Bruna Gimaraesa su dovedena u skorijem periodu. Ipak, niko od njih nije doveden kao fudbaler najviše klase, ali neki od njih su to u ovom Njukaslu postali, ili su barem na dobrom putu da postanu.

Bruno Gimaraes (©Reuters)

Selekcija igrača, profilisanje igrača i potreba ekipe, a potom i rad sa individuama koji bi maksimizirao njihove kvalitete. Njukasl je u tome uspeo. Igračima su date fleksibilne role, nekima su preporođene karijere time što im je omogućeno da rade ono u čemu su najbolji (Džo Vilok, Kalum Vilson, Migel Almiron), a nekima su date potpuno nove uloge — Žoelinton na primer. Brazilac je došao kao izuzetno skupo pojačanje još u eri prethodnog vlasnika, Majka Ešlija. Navijači su bili frustrirani njegovim učinkom, pre svega na golgeterskom planu. U polju, on je igrao sasvim dobro, ali nije uspeo da ostvari značajniji uticaj. Dolaskom Edija Haua, on je prebačen na mesto bočnog veznog igrača (u 4–3–3), gde je do izražaja došla njegova fantastična radna etika, izuzetan fizički i motorički kapacitet, defanzivna odgovornost, svest o prostoru i kombinacijama sa saigračima i učestvovanje u igri. Od jednog učinkom skromnog napadača, Hau je napravio fenomenalnog dinamičnog veznog igrača. Može li mnogo boljih potvrda kvalitetnog rada i prepoznavanja potreba i profila fudbalera sa kojim ekipa raspolaže?

Sam način igre je potom profilisan prema potrebama igrača, a u napadačkom smislu, Njukasl je veoma organizovan. Principi su jasni, ali jako teško odbranjivi, s obzirom da je ekipa fleksibilna i veoma fluidna, čak se može reći i veoma intenzivna u posedu, s obzirom na ritam igre. U svetu i momentu kada mnogi prate trend dominacije terenom kroz opterećivanje sredine terena što većim brojem igrača, Njukasl sredinu terena koristi da bude što direktniji, što fluidniji, ali ga prvenstveno interesuje da dominira po bokovima. U ovom trenutku nema mnogo ekipa koje imaju uigranije i fluidnije modele za igru po bokovima, kao što to ima Njukasl. Nije preterano slučajno zašto baš na bokovima, kao i zašto baš ponajviše i najaktivnije na desnom boku. Tamo su Kiran Tripije, kao možda i jedan od najvažnijih igrača ekipe, u ovom trenutku i glavni izvor distribucije završnih pasova, a tamo su i dinamični ofanzivni vezni igrači, ali i neka veoma polivalentna krila — Migel Almiron, Džejkob Marfi, sa druge, leve strane, Sen-Maksiman.

Jedna od glavnih ideja Njukasla je kako da obezbedi povoljnu situaciju za završni pas iz prostora između peterca i ivice 16m, ili kako da obezbedi dovoljno prostora Kiranu Tripijeu da uputi centaršut, van ili u visini 16m. Do toga dolaze na krajnje interesantne, a za protivnike i dalje za branjenje komplikovane načine.

Sve počinje rasporedom igrača. Primarna je ideja da lopta često bude na boku, a oko bočnog igrača sa loptom ideja je imati tri fudbalera u neposrednoj blizini, ali u određenom rasporedu. Ofanzivni vezni da bude visoko, da napada prostor između beka i štopera, krilo/bek da bude široko i visoko pozicioniran, i vezni igrač da se pridodaje i nudi kao dodatna opcija za saradnju iz sredine terena. Istovremeno, centralni napadač se pozicionira suprotno od strane lopte, tako da bude dalje od nje. On inicijalno stoji dijagonalno u odnosu na nju, uzimajući poziciju između daljeg štopera i daljeg beka protivničke defanzivne linije.

Gotovo da je za ekipu esencijalno da se centralni napadač inicijalno postavlja dalje od lopte:

Zašto?

Pre svega zato što tako već u ranoj fazi poseda vezuje štopere i suprotnog beka, tera ih da se spuste, stalno ih opterećuje dajući im do znanja da imaju barem tog jednog protivnika o kojem moraju da vode računa prilikom eventualnog (ranog) centaršuta. Odvlači protivničke defanzivce i odaljava ih od toga da pomažu na strani lopte — otvara više prostora za kombinacije saigrača na boku. Međutim, Hau smatra da jedan igrač za tako nešto nije dovoljan. Njukasl insistira na tome da se veoma često još jedan igrač pojavljuje između protivničkih defanzivaca, kako bi se u potpunosti vezali štoperi protivnika, čime bi bili potpuno onemogućeni da pomažu saigračima u branjenju boka. Idealan primer tako nečega je ova situacija neposredno pre pobedničkog gola protiv Fulama:

Isak je mogao da bira da li će napasti ispred protivničkog štopera ili iza njega. Odlučio je da krene dublje u 16 metara, čime povlači i štopera Fulama za sobom, a to samo otvara više prostora za Njukasl da pravi kombinacije i višak na boku, s obzirom da jedan defanzivac Fulama više ne sme da izlazi prema lopti, već mora da bude uvučen u šesnaesterac, kako bi branio potencijalnu ubačenu loptu. Takva situacija omogućava Njukaslu da pravi višak, što su oni u konkrentnoj situaciji i uradili, napravivši 3 na 2 brojčani odnos, čime je centaršut olakšan. Sličan primer i na slikama ispod:

Mnogo jasnih principa koje Njukasl primenjuje u igri — obavezno napadanje prostora između beka i štopera, na čemu konstantno rade. Međutim, ponovo je kretnja drugog ofanzivnog veznog igrača, u ovom slučaju Žoelintona, veoma važna, s obzirom da je on ulaskom u 16 metara povukao igrača Lidsa sa sobom i omogućio da ova crvena linija koja obeležava razmak između defanzivaca Lidsa bude tako široka. Što širi taj razmak između protivnika, to više prostora za Njukasl da napadne, ali i da stvori višak na boku, što su oni i u narednoj situaciji uspeli.

Jako je često da Njukasl kreira prikazane 4 na 3 situacije na boku. To je njihov cilj, žele da imaju te brojčane odnose na boku, ali i sa ovakvim rasporedom, gde su različiti igrači opcije za različiti tip dodavanja, gde su svi stalno u pokretu i gde se igra fluidno i dinamično. Dosta nepredvidivo za protivnika.

Slike iznad pokazuju i jednu jako važnu stvar. Zbog čega Njukasl tako dobro kontroliše tempo i zašto toliko često uspeva da brzo oduzima loptu ili da tako često ulazi u duele? Jer se dobro spremaju za momenat gubitka lopte, čak i dok je lopta još uvek u njihovom posedu. S obzirom da se na prvoj slici vezni igrač Bruno Gimaraeš pomerio na bok kako bi sarađivao sa saigračima, sredina prirodno ostaje manje zaštićena — međutim, to se ne dozvoljava, pa zato štoper, Fabijan Šer, izlazi veoma visoko i agresivno markira protivničkog napadača koji bi mogao da primi loptu ako protivnik oduzme istu. Slično je i sa Denom Brnom, suprotnim bekom, onim koji je dalji od lopte. On je takođe jako blizu protivnika, kako bi mogao da ekspresno reaguje i pritisne ga ako Njukasl izgubi loptu. Tako se Njukasl i dok napada sprema za branjenje, što značajno povećava kvalitet njihovih reakcija po gubitku lopte.

Još jedan primer toga kako Njukasl uspeva da ostvari prednost na boku:

Ponovo, sama priprema tog napada u kojem mogu da naprave višak na boku ne počinje na boku, već počinje u sredini, odakle bi protivnik mogao da pomaže saigračima na boku i spreči Njukasl da tamo napravi proboj. Zato su na primeru iznad i Vilson i Isak direktno u 16 metara, uz defanzivnu liniju protivnika, i to tako da i jedan i drugi stoje između dva igrača protivnika, čime ih vezuju i teraju da budu koncentrisani na njih, bez da smeju da pomažu saigračima na boku. To je automatski višak za Njukasl tamo gde višak i žele.

Prethodno prikazana situacija gotovo je idealna za Njukasl. Napravljen višak na boku iz kojeg igrač sa loptom ima više rešenja i opcija koje može da pronađe. Uglavnom su dve ključne opcije:

1.           Igrač koji može da direktno centrira sa boka, što je uglavnom Kiran Tripije, jedan od igrača sa najboljim centaršutem u engleskom fudbalu, a sasvim moguće i evropskom. Omogućavanje viška prostora i vremena za njegov centaršut je veliko oružje Njukasla.

Da je Njukasl efikasan u sprovođenju te svoje ideje govori i podatak da su drugi u celoj ligi po broju centaršuteva sa desne strane — strane na kojoj deluje Kiran Tripije, što znači da timski uspevaju da mu veoma često stvore povoljne situacije za direktan centaršut. Sam podatak da je Tripije igrač sa trećim najvećim brojem centaršuteva u ligi ove sezone to verovatno potvrđuje.

2. Igrač koji može da napadne prostor između peterca i ivice 16 metara, zonu koju Njukasl konstantno želi da popunjava i agresivno napada:

Sam uticaj ofanzivnih veznih igrača i u tom smislu izuzetno je velik, kao i u direktnom uticaju na pogotke, u čemu su gotovo svi vezni igrači Njukasla veoma napredovali od Hauovog dolaska. Golove veoma često postižu i Bruno Gimaraeš (4 gola) s obzirom na fleksibilnu ulogu i slobodu da bude uključen u završnice napada, strelac je bio i Šon Longstaf (1), kao i Džo Vilok (3), kome je jedan od većih kvaliteta igra iz drugog plana i učešće u završnici napada, a naravno, najčešće u odnosu na sve pomenute, strelac je bio i Brazilac Žoelinton, čak šest puta.

Svi oni su često u završnicama napada, a naročito se insistira na tome da se suprotni ofanzivni vezni pojavljuje u 16 metara, napadajući povratnu loptu ili centaršut kroz peterac. To su prostori u kojima Hau želi da vidi svoje ofanzivne vezne igrače pri ulasku u samu završnicu napada.

Generalno, Njukasl je raznovrsna ekipa po pitanju načina na koji napada i na koji može da bude opasna. Kada je trenutak da budu direktni, biće, kada žele više kontrole, biće u kontinuiranom posedu, kada žele proboj po boku, koristiće ga. Na više načina mogu da prete i to ih čini veoma neugodnom ekipom.

Karakteristike pojedinih igrača omogućavaju im i direktna dodavanja preko linija, kao i preko poslednje linije, što naročito koriste Aleksandar Isak i Žoelinton.

Sve pomenuti su faktori. Sve to su prednosti i kvaliteti, ali sve to je i posledica kvalitetnog rada po čitavoj klupskoj vertikali, od kancelarija i sportskog sektora do stručnog štaba i tima. Oni jedni bez drugih ne mogu da funkcionišu. Ovaj meteorski uspon ekipe koju je Hau zatekao u zoni ispadanja, potom na sjajan način sa njom obezbedio opstanak u ligi, a sezonu kasnije plasman u Ligu Šampiona nije slučajan. Velike stvari i velike promene ne dešavaju se stihijski. Mogu biti manje ili više spontane, ali kod Njukasla su organizovane i planirane. Da li baš već za ovu sezonu, upitno je, ali da su već ove sezone zaslužili da kolo pre kraja Premijer Lige upravo oni imaju obezbeđeno mesto među četiri najbolje ekipe — apsolutno jesu. A nije nemoguće da najbolje od njih tek sledi…

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener