MOZZART ANALIZZA: Misija usporavanja Mančester Sitija

Sasvim uspešna. Mančester Siti je na prvoj utakmici polufinala Lige Šampiona protiv Real Madrida, prema naprednoj statistici, zabeležio broj očekivanih golova (xG) od svega 0,59, što je njihov treći najniži broj u toj kategoriji ove sezone. Jedino su Arsenal i Mančester Junajted dozvolili Gvardiolinoj ekipi manji broj generisanih kvalitetnih šansi. To je jedan od osnovnih preduslova za pobedu protiv Mančester Sitija, ali opet i najtežih za izvedbu, jer je to ekipa koja na nivou sezone, prema toj statistici, beleži 2,22 očekivanih golova po utakmici. A to je fenomenalan broj.

Za to je zaslužna jako dobra defanzivna priprema utakmice Real Madrida, ali i sposobnost igrača da na tom nivou kvaliteta u takvim okolnostima jako komforno funkcionišu. Madridski tim očekivano, a to je izvesno znao i pre utakmici, nije imao više poseda u nogama, ali je u neku ruku u utakmicama protiv ekipa Sitijevog ranga na to i navikao poslednjih sezona. Naučio je i spreman je da koristi maksimalni volumen svojih poseda, da čeka prave prilike da bude opasan, bez obzira na to da li će se okolnosti za tako nešto desiti jednom ili mnogo više puta.

Kada se Real Madrid u prethodnim fazama Lige Šampiona, osmini i četvrtini finala, susretao sa engleskim klubovima — Liverpulom pa Čelsijem — pokazao je kako jednostavnim prilagođavanjima u defanzivnom aspektu može da promeni tok utakmice ili smanji sopstvene probleme. Protiv Mančester Sitija nisu smeli da dozvole sebi da imaju mnogo stvari koje bi morali da menjaju u toku utakmice, jer bi to značilo da su već imali više očiglednih problema — njih bi Gvardiolin tim verovatno iskoristio.

Kada je protiv Liverpula i Čelsija Luka Modrić startovao kao levi centralni vezni u defanzivnom 4–1–4–1/4–5–1 sistemu, Real je pokazivao manjkavosti. S obzirom na Modrićeve godine, potrebu da zbog napadačkog uticaja, radijusa kretanja i trkačke potrošnje defanzivno u sve češćim navratima bude manje intenzivan ili pokretljiv, kao i s obzirom na činjenicu da na istoj toj levoj defanzivnoj strani Real Madrid ima i Vinisijusa Žuniora, čiji defanzivni zadaci nisu preterano rigidni i fiksni, protivnici uglavnom biraju da po toj strani napadnu Ančelotijev tim. Čelsi je najbolje prilike na Stamford Bridžu stvarao pre svega napadajući tu stranu, dolazeći u situacije u kojima levi bek, tada Eduardo Kamavinga, biva nezaštićen i bez adekvatne defanzivne podrške.

U tom aspektu, u situacijama kada je Modrićeva strana češće napadana, problem uglavnom nastaje zbog nedovoljno intenzivnog pritiska na lopti, kao i Modrićeve nemogućnosti da, nakon što bude eliminisan, u dovoljnom intenzitetu (a na većem broju ponavljanja) nadoknadi propust i trkački isprati potrebno. Druga slika sa kolaža iznad jasno pokazuje veliku distancu u odnosu na igrača na lopti, odnosno nedovoljan pritisak na lopti, usled kojeg igrač Čelsija, Enco Fernandes, ima dovoljno vremena i prostora da odigra loptu gde želi. Tu Real ulazi u problem.

Tada nastaju problemi za bočnog defanzivca koji mora da brani 1 na 2 situacije, da bude u dilemi kako da se ponaša i koga da primarno brani, kao i da protivnik ima jednog nezaštićenog igrača. Real u tim momentima, kada je Modrić polu-levo, često biva prinuđen da bude u nešto nižem bloku, kako bi bio što kompaktniji na kolektivnom planu, čime bi se određene mane mogle lakše sakriti. Nekada ni to ne pomaže previše:

Čelsi je verovatno postao svestan mogućnosti da na ovaj način napadne Real Madrid kada je još u osmini finala gledao kako je to Liverpul uspevao, po manje-više sličnom konceptu.

Kada dodavaču kakav je Trent Aleksander-Arnold ostavite višak vremena i prostora na lopti — to će uglavnom dovesti do problema po ekipu koja se brani.

Ipak, Karlo Ančeloti je tokom navedenih utakmica veoma brzo shvatao gde su problemi nastajali, pa je kao jedno od važnijih i optimalnijih rešenja na obe pomenute utakmice nalazio u zameni strana Federiku Valverdeu i Luki Modriću. Tako je pomerao urugvajskog veznog igrača na levu defanzivnu stranu, bliže Vinisijusu i njegovoj strani, a koja je daleko češće ranjiva po Real Madrid. Valverdeovi defanzivni, a na posletku i fizički kapaciteti su izuzetni. Sposoban je da se brani u visokom intenzitetu, agresivan je, veoma odgovoran i inteligentan u branjenju nepokrivenih prostora koje brzo prepoznaje. Kao takav, može mnogo više da doprinese na individualnom planu. Realove defanzivne koncepcije kolektivno nisu loše, dobro su osmišljene bile i na tim utakmicama gde je bilo i problema, ali postoje određeni igrači koji, iz raznoraznih razloga, neke defanzivne funkcije mogu slabije da obavljaju. Kvalitet Karla Ančelotija je da brzo prepoznaje problem i da bira efektna rešenja i prilagođavanja koja ne remete igrače preterano, s obzirom da se ne odlučuje za radikalne defanzivne promene (u smislu defanzivnog oblika, načina branjenja), a koje u toku utakmice mogu čak i da naruše ekipu, njenu stabilnost i sigurnost u to što radi, a što je odjednom drastično promenjeno u odnosu na planirano.

Ovakve promene su zato od velike važnosti za Real Madrid. I u oba slučaja je pomeranje Valverdea sa desne na levu stranu imalo veliki uticaj na utakmicu, kao i na rešavanje istaknutih problema.

Protiv Mančester Sitija, naročito ti problemi nisu smeli da se pojave niti u jednom trenutku. Gvardiolin tim je, od dolaska katalonskog trenera na klupu, poznat po tome što kao mašina, izuzetno sinhronizovano i po automatizmu napada upravo prostore između beka i štopera. Ančeloti nije smeo da dozvoli da taj prostor ostane ranjiv i nebranjen.

Opet, nije smeo ni da preterano angažuje štopere u pokrivanju tog prostora smanjivanjem distance između beka i štopera. Nije smeo pre svega zbog Erlinga Halanda, u ovom trenutku verovatno najdominantnijeg centarfora na svetu. Ančeloti je zato pronašao alternativno rešenje. Odlučio je da striktno, “1 na 1”, sa preuzimanjem, ali veoma striktno brani ofanzivne vezne igrače Mančester Sitija koji bi potencijalno utrčavali u pomenuti prostor između beka i štopera, dok je Halanda konstantno branio sa dva veoma agresivna i to veoma usko postavljena dva štopera (David Alaba i Antonio Ridiger)— praveći tako “2 na 1” situacije u odnosu na norveškog napadača.

Kako bi smanjio defanzivnu potrošnju Luke Modrića u kontekstu koji mu ne bi preterano odgovarao — da konstantno vodi računa i motorički parira Kevinu De Brujneu koji je izuzetno dominantan u trčanju bez lopte i napadanju prostora između beka i štopera, Ančeloti je hrvatskom veznom igraču dodelio drugu ulogu. U fleksibilnom 4–2–3–1 Real Madrida, on je uglavnom bio ispred Valverdea i Tonija Krosa, kao “desetka” koja je pritiskala jednog od dva centralna vezna Mančester Sitija, češće Rodrija.

Ančeloti nije smeo da preterano optereti Modrića, s obzirom da je znao da će situacije u kojima će ključni zadatak za Realove vezne igrače biti pravovremenost, intenzitet i motoričko pariranje veznim igračima Mančester Sitija biti veoma česte i ponavljajuće. Ovakav način branjenja je prirodno ostavljao veću distancu između štopera i beka sa obe strane, ali je u tom kontekstu velika odgovornost bila upravo na Toniju Krosu i Federiku Valverdeu.

Vezni sa strane lopte konstantno je bio agresivan i veoma blizu ofanzivnom veznom Mančester Sitija, s obzirom da nipošto nisu želeli da dozvole da neko od njih napravi separaciju i početnu prednost koju bi u trčanju mogao da iskoristi. To se naročito odnosilo na situacije kada je lopta na boku, a kada su bekovi sa obe strane imali zadatak da izlaze u pritisak na krilnog igrača Mančester Sitija koji je u tom trenutku u posedu lopte.

Kroz sve primere se provlači i jako kratka distanca između dva štopera, Alabe i Ridigera. Ančeloti nije želeo da se oni razdvajaju i time udaljuju od Halanda, već da on konstantno bude branjen i pokriven, tako da ne dolazi u “1 na 1” situacije gde bi i zbog svog fizičkog i motoričkog kapaciteta, ali i izvanrednih napadačkih kretnji mogao da lakše ostvari prednost.

Čak je i Vinisijus imao nešto više defanzivnih odgovornosti i zadataka. Ančeloti je dosta pričao o tome kroz karijeru, a naročito tokom boravka u Madridu. Napominjao je kako smatra da najtalentovanijim i najboljim napadačima nekada i ne treba davati preterana defanzivna opterećenja, već im omogućavati da budu prvi napadači čak i dok se ekipa brani. Benzema generalno retko ima defanzivna zaduženja, često je odsečen od ostatka defanzivnog oblika, a kod Vinisijusa to oscilira — slobodnije se ponaša u defanzivi, ali ima utakmica na kojima je i u tom aspektu važan. Na ovoj je bio važniji nego inače, ili barem nešto češće nego inače:

Zbog uskog oblika Mančester Sitija u prve dve linije (3–2 oblik, tri štopera i dva centralna vezna), kao i Gvardioline tendencije da optereti sredinu terena, Vinisijus je neretko pritiskao jednog od slobodnih veznih igrača (Džona Stounsa koji je kao štoper ulazio u vezni red). Radio je to na mahove, ali nije bio odsečen ili zadužen da se brani preterano široko.

Naravno, Gvardiolin tim je pretežno i napadao Vinisijusovu stranu, želeći da iskoristi njegove promenljive defanzivne funkcije, ali i još promenljiviju defanzivnu angažovanost. Na njegovoj strani je Mančester Siti povremeno postavljao veći broj igrača, pravio opterećenja, a u par navrata se pojavljivao čak i Kajl Voker koji je nominalno bio treći, desni štoper. Njegova podizanja u poslednju trećinu dešavala su se samo kada bi Mančester Siti uspevao da spusti Vinisijusa nisko, odnosno, daleko od Edersonovog gola, čime je manja direktna pretnja po oduzetoj lopti Real Madrida.

Zašto je važno istaći da je podizanjem Vokera, u situacijama kada je Vinisijus daleko od Sitijevog gola, Siti imao osam igrača na protivničkoj polivini, a dvojicu iza lopte?

Sitijev veliki fokus na ovoj utakmici bila je opreznost. Kontrola, stabilnost, čuvanje lopte, umereni ritam kako bi smanjili broj izgubljenih lopti koje Real fantastično koristi u tranziciji iz odbrane u napad — za koje ima podobne igrače. Real Madrid se često, kada je defanzivni doprinos Benzeme i Vinisijusa manji, aktivno brani sa osam igrača, uglavnom u 4–4 obliku, dok se Vinisijus i Benzema ponašaju slobodnije i čekaju oduzetu loptu da budu pretnja po protivnika u tranziciji ili brzom napadu. Takvi momenti indirektno teraju protivnika da, zbog njih dvojice, ostavlja veći broj igrača iza lopte, kako bi bili zaštićeniji ako izgube loptu. Kako je uvreženi princip prilikom pozicioniranja igrača ispod nivoa lopte, u zaštiti od kontra-napada, da se ima jedan igrač više u odnosu na broj protivničkih napadača koji ne učestvuju u aktivnoj odbrani (+1 pravilo), kada su Vinisijus i Benzema isključeni iz branjenja, protivnici uglavnom moraju da ostavljaju tri igrača iza lopte, tako napadajući sa sedam. Real i tada prilikom branjenja ima prednost, čak i brojčano — osam na sedam, dok Vinisijus i Benzema čekaju oduzetu loptu. Upravo zato, Mančester Siti je Vokera kao osmog igrača na protivničkoj polovini mogao da uključi tek kada je Vinisijus bio udaljen od Edersonovog gola. Tada su mogli da ostave samo dva igrača iza lopte.

Činjenično, Mančester Siti je uspeo u tome da smanji Vinisijusov uticaj u ofanzivnoj tranziciji, kao i da generalno smanji broj izgubljenih lopti, što im je bio jedan od primarnih ciljeva. Ipak, iz poseda koji su očekivano imali — nisu stvorili dovoljno, čak su stvorili i malo, barem onih kvalitetnih prilika koje An.elotijev tim nije kontrolisao. Real Madrid je definitivno dobrano uticao na to.

Ovaj meč u Madridu, njegov rezultatski ishod kao i performans dveju ekipa su zaista izuzetan uvod u revanš. Revanš koji će zasigurno ponuditi mnogo. Ali i revanš koji će nam reći ko je finalista Lige šampiona.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener