MOZZART ANALIZZA: Iscrpljujuća šahovska bitka Ten Haga i De Zerbija

Zaustaviti Brajton Roberta De Zerbija znači dozvoliti im što je manje moguće. To uglavnom podrazumeva da nešto morate da rizikujete, stvar je procene od čega želite ili smatrate da je najbezbolnije da patite. A verovatno ćete od nečega morati.

Ten Hagov Mančester Junajted je dobro procenio šta su prednosti i karakteristike ekipe sa juga Engleske, pa je, u dve njihove utakmice odigrane u kratkom vremenskom razmaku, svoj defanzivni pristup prilagođavao tome, na taj način, u polufinalnoj utakmici FA Kupa dobrano smanjivši napadačke mogućnosti koje Brajton i želi da stvori, a koje su veoma raznovrsne, ali i kompleksne za branjenje, a naročito sprečavanje. Junajted je na Vembliju u tome u nemaloj meri uspeo, što potvrđuje i podatak da je Ten Hagov tim zabeležio 10 oduzetih lopti u radijusu od 40 metara od Brajtonovog gola — najveći broj oduzetih lopti u tom prostoru neke ekipe protiv Brajtona ove sezone. To se ne dešava slučajno.

Ako želite da zaustavite Brajton da rade ono po čemu su najprepoznatljiviji, glavni fokus biće vam na tome da ne dozvolite njihovim centralnim veznim igračima da međusobno razmenjuju dodavanja, kao i da nemaju jasnu slobodnu opciju koju bi mogli da pronalaze iz prvog dodira i tako ubrzavaju igru kroz sredinu terena. Oni su esencija.

Metod koji je nazvan De Zerbijevo “S”, s obzirom da putanja kojom veoma često pomeraju loptu praveći ovakav tip saradnje podseća na latinično slovo “S”.

Takav način progresije lopte ka napred postao je gotovo zaštitini znak ovosezonskog Brajtona.

Daleko od toga da je jedini — Brajton je u svojim procesima nalaženja slobodnih igrača veoma raznovrstan, kao i sve prethodne De Zerbijeve ekipe (naročito Sasuolo i Šahtjor), što ga čini jako kompleksnim protivnikom. Stavljanje centralnih veznih pod kontrolu redukuje komfor Brajtona da radi ono u čemu je izuzetno dobar. Za sve ekipe koje se ovim Brajtonom susreću, upravo je to postao jedan od najvažnijih zadataka u pripremi utakmice.

Ten Hag je možda i ponajbolje taj zadatak uradio. Za šta je bio nagrađen u njihovoj međusobnoj utakmici koja je kao ulog imala finale najstarijeg klupskog takmičenja na svetu, FA Kupa.

Od 18. oktobra 2022. godine, samo se dva puta desilo da De Zerbijev Brajton ne postigne gol na jednoj utakmici; to je bio slučaj protiv Čarltona u Liga kupu, ali i 18. februara, protiv Fulama u Premijer Ligi, što je poslednji takav slučaj. To je bilo pre više od dva meseca. Takve stvari su zaista rariret. Junajted se potrudio da se tako nešto desi još jednom, na Vembliju, a desetak sekundi i neopreznost u sopstvenom kaznenom prostoru delila ga je vrednog boda i prilike da još jednom Brajton ostavi bez postignutog gola. Na koji to način?

Za početak, oduzimajući Brajtonu veliko oružje, golmana — Roberta Sančeza. To je bila Ten Hagova namera u obe utakmice.

De Zerbijevi timovi su i ranije bile poznati po korišćenju golmana kao dodatnog igrača protiv srednje-visokog i visokog pritiska. Koristeći golmana, De Zerbijeve ekipe u polju protiv rivala igraju 11 na 10, umesto 10 na 10. Taj jedan slobodan igrač u raznim momentima igre je od esencijalnog značaja za Roberta De Zerbija. Upravo je to jedan od razloga zašto Brajton učestalo insistira na navlačenju protivničkog pritiska. Što više protivnika približe svom golu, time više uključuju golmana kao dodatnog igrača.

Dok su svi ostali igrači branjeni 1 na 1 po terenu, golman je taj slobodan fudbaler koji nije pritisnut, koji ima prostor i vreme na lopti i tako pravi višak. Ako njega neko pritisne, jedan od igrača u polju će ostati sam. To De Zerbijevim ekipama omogućava kontinuitet u oslobađanju jednog igrača od pritiska i markacije.

Junajted ni u jednoj od prethodne dve utakmice protiv Brajtona nije želeo da sebe izlaže potencijalnom problemu, pa je inicijalno izbegavao izlazak u visoki pritisak, barem u prvim poluvremenima.

Ten Hagov tim je želeo da čeka štopere Brajtona da iznesu loptu do dela terena gde golman neće biti involviran, što De Zerbijevoj ekipi oduzima garantovanog slobodnog igrača.

Inicijalno, Junajted je bio bez tendencije visokog pritiska, ali je i te kako bio agresivan i intenzivan u srednjoj zoni terena, gde su čekali momente u kojima je odnos u polju 10 na 10. A tamo… primaran fokus na centralnim veznim igračima u momentima pozicione odbrane, ali i prilikom polazaka u organizovaniji pritisak u srednjoj zoni.

Tokom utakmice u okviru FA Kupa, Brajton je u prvih 40 minuta utakmice igrao u njima karakterističnom 2–4–2–2 obliku, sa dva centralna vezno usko, ali i centralnim napadačem i ofanzivnim veznim veoma blizu veznih igrača, sa jasnom tendencijom da opterete sredinu terena, kao što to i inače rade.

Od njih se to moglo i očekivati. De Zerbijev Brajton ima nekoliko različitih oblika koje koristi u toku poseda lopte, oni su veoma fluidni, ali mahom ponavljajući. Ipak, nivo utreniranosti, fleksibilnosti i prepoznavanja rešenja unutar datih situacija je na impresivnom nivou, što ih i dalje čini nepredvidivim, iako se osnovni oblici u kojima mogu da deluju manje-više unapred znaju.

Ten Hag je izvesno planirao da će na ovaj način Brajton postaviti igru u posedu, pa se na osnovu toga — Junajted za to i spremao.

Kako De Zerbi ne menja prečesto svoj ofanzivni oblik, tako Ten Hag od dolaska u Junajted svoj defanzivni oblik ne menja gotovo nikada, već samo kolektivni, grupni i individualni zadaci i instrukcije variraju od utakmice do utakmice, odnosno od protivnika do protivnika. Tako je Junajted i taj FA Kup meč započeo u 4–1–4–1 defanzivnom obliku.

Ipak, od samog osnovnog oblika, daleko su važnije instrukcije, zadaci i defanzivne funkcije. One su bile veoma specifične.

Dva ofanzivna vezna igrača imala su instrukciju da budu konstantno fokusirana na dva centralna vezna Brajtona — kako bi im maksimalno smanjili manevarski prostor, vreme i odsekli najvažnije konekcije koje traže, one međusobne ili sa desetkama.

De Zerbijevo korišćenje gotovo četiri igrača u sredini terena, Junajted je kompenzovao agresivnim izlaskom štopera, Luka Šoa, koji je striktno branio mahom Denija Velbeka, odnosno jednu od dve desetke. Za drugu je bio zadužen Kazemiro.

Specifična razlika između Ten Hagovog plana za drugu utakmicu sa Brajtonom, onu u Premijer Ligi, odnosila se na promenu zadataka i načina branjenja desetki, naročito one koja je bliža lopti.

U FA Kup utakmici, Kazemiro je uglavnom bio polu-desno, dok je Luk Šo kao levi štoper iskakao sa svoje pozicije, braneći Danija Velbeka polu-levo, kao na primeru iznad.

U premijerligaškoj utakmici, Kazemiro je bio taj koji je primarno branio pas kroz sredinu, a potom se pomerao i naslanjao prema strani na kojoj je lopta, dok bi drugu desetku Brajtona branio suprotni štoper, uglavnom Viktor Lindelef.

Zbog čega je ovo bila odluka? Između ostalog, zbog ugla iz kojeg Kazemiro može da pritisne desetku Brajtona. Kada štoper iskače sa svoje pozicije, on to radi pravolinijski prema napred. Na taj način, on pritiska sa leđa, čime protivnik i dalje ima prednost po kojoj može da odloži loptu ispred ili oko sebe i tako neutrališe pritisak. Kada se Kazemiro kao vezni igrač iz sredine terena naslanja polu-bočno, on onemogućava odlaganje lopte prema sredini, a Brajton je, ako uđe u sredinu i tamo nađe slobodnog igrača — najopasniji.

Upravo faktor zatvaranja sredine je bio esencijalan za Mančester Junajted u obe utakmice. Ten Hagova ekipa insistirala je da sve opcije kroz sredinu budu zatvorene, da budu izuzetno agresivni na tom delu terena, a da svesno puštaju Brajton da koristi bočne prostore. Kako su u FA Kup utakmici formirali pritisak u srednjoj zoni?

Inicijalno su iz svog 4–1–4–1 oblika čekali dodavanje Brajtona i dovođenje lopte do slobodnog štopera.

Pas prema slobodnom štoperu bio je signal ofanzivnom veznom (u ovom slučaju Fernandešu) za izlazak u pritisak prema štoperu koji je dobio loptu, tako da svojim telom (iliti “senkom”) ne dozvoljava direktan pravolinijski pas prema centralnom veznom igraču kog je upravo Fernandeš napustio i koji više nije striktno markiran.

Iz ranije priče o De Zerbijevom slovu “S”, Brajton ovakve situacije želi da rešava tako što će centralnog veznog koji je ostao nemarkiran pronaći koristeći drugog veznog igrača koji bi mogao da mu doda i prenese loptu.

Junajted je to znao. Za to se i spremio. Izlazak ofanzivnog veznog u pritisak bio je signal za spuštanje centralnog napadača, u ovom slučaju Marsijala, na liniju dodavanja kojom bi Brajtonu bio onemogućen pas na drugog centralnog veznog koji može da pronađe onog nemarkiranog.

Na taj način bi štoper sa loptom ostao bez opcije za igru unapred; pravolinijsko dodavanje je onemogućeno zbog agresivnosti i položaja tela Bruna Fernandeša, postavka Marsijala onemogućava da Brajton pronađe drugog centralnog veznog igrača, Eriksen kontroliše oba vezna igrača jer je između njih i na kratkoj distanci, a Rašford…

Rašford istovremeno izlazi u pritisak na jedinu slobodnu opciju (ne računajući golmana) — suprotnog štopera.

Sve opcije za pomeranje lopte unapred kroz sredinu su zatvorene — to je bio Junajtedov cilj. Jedini izlaz za Brajton, što su oni više puta i koristili, bio je pas na bok. Međutim, Junajted je i želeo da Brajton dođe na bok. Tada su manje opasni, barem u ovakvim okolnostima — bekovi kojima su inicijalno, zbog načina branjenja, dozvoljavali nešto više prostora i vremena na lopti, primali bi loptu prenisko, još na svojoj polovini, što je Junajtedu davalo dovoljno vremena da se kolektivno pomeri i vrati u kompaktno defanzivno stanje iz kojeg mogu dalje da deluju, braneći situacije iz kojih je Brajton manje produktivan.

Nešto slično Junajted je koristio i u premijerligaškoj utakmici na Brajtonovom stadionu na jugu Engleske:

Ipak, problem za Junajted u takvom načinu branjenja bile su (ruku na srce retke) situacije kada centralni napadač, Marsijal, ne bi, po izlasku ofanzivnog veznog u pritisak na jednog štopera, zatvorio liniju dodavanja prema centralnom veznom. Ta instrukcija za Junajtedovog špica bila je jedna od esencijalnih, s obzirom da je onemogućavala Brajtonu izlazak iz pritiska na način koji treniraju i koji im odgovara.

Jedna pogrešno izvedena instrukcija — problem za Junajted. Brajton greške ne prašta i sve mogućnosti da kazni uglavnom i koristi. Naročito kada je iznošenje lopte u pitanju.

Druga opcija Mančester Junajteda pri branjenju bila je slična. U pitanju je samo varijacija. Na poprečni pas ka slobodnom štoperu, povremeno je u pritisak izlazio i krilni napadač, ali je koncept i generalna ideja bila identična. Zatvoriti opcije kroz sredinu terena i naterati Brajton da češće i pod manje povoljnim uglovima za nastavak napada dodaje loptu ka bekovima, odnosno na bok.

Na taj način, korišćenjem i jednog od krilnih igrača pri formiranju pritiska u srednjoj zoni terena, Junajted je u sredini pravio brojčani odnos 7 na 6 u svoju korist.

Sve opcije su striktno markirane i svima je onemogućen prostor, vreme i konekcije na kojima inače insistiraju. Kako je grafički izgledao taj defanzivni raspored Junajteda?

Identičan brojčani odnos u sredini terena, Junajted je želeo da postigne i u utakmici pod okriljem Premijer Lige:

Šta je to još Junajted znao u pripremi utakmica? Kako Brajton insistira da pronalazi slobodnog štopera. Korišćenjem jednog od veznih igrača koji bi kao martinela odlagao loptu za slobodnog, nepritisnutog štopera.

Ten Hag je mogao da zna da će ovakvih situacija biti. Verovatno i veoma često. Znao je da na te momente Junajted može da odreaguje i da tada bude agresivan u nastojanju i da potencijalno oduzme loptu, ali i da spreči naredni pas štopera koji dobija loptu, a koji je uglavnom veoma efektan.

Naravno, takvih situacija je bilo. Brajton je sebi odnosno De Zerbiju karakterističan način za pronalaženje slobodnog štopera koristio i na Vembliju u FA Kup utakmici.

A Junajted je i te momente povremeno koristio za polazak u pritisak u srednjoj zoni, kako bi sprečio potencijalno ubrzanje igre iz narednog pasa, odnosno od štopera koji dobija loptu.

Izlazak ofanzivnog veznog u pritisak na štopera kojem ide lopta, pomeranje špica prema jednom od centralnih veznih koje Brajton u najvećem broju ovakvih situacija želi da pronađe, kao i uloga drugog ofanzivnog veznog (u ovom slučaju Bruna Fernandeša), koji je imao zadatak da bude između dva vezna ili kontroliše najbližeg.

Ovakve stvari su, iako je Brajton uglavnom čuvao posed i pored pritiska Junajteda, značajno remetile De Zerbijevu ekipu. Ten Hagov tim ih je terao da rade stvari koje su im sekundarne, koje ne žele primarno i u kojima su manje produktivni, kao i da ne mogu da ubrzaju igru kako i kada žele.

Bilo je i lošijih Junajtedovih sekvenci, pogotovo u početku utakmice na Vembliju. One su uglavnom bile posledica loših individualnih defanzivnih odluka, lošijih tajminga ili prepoznavanja kada da se određena stvar uradi. U ranijoj fazi tog meča, sa takvim defanzivnim greškama prednjačio je Bruno Fernandeš.

Pomenuli smo kako Brajton koristi jednog od centralnih veznih kako bi igrom iz jednog dodira pronašao slobodnog štopera na drugoj strani. Bruno je u par navrata grešio sa procenom kada da napusti centralnog veznog i odvoji se od njega, što je dovodilo do prilika za Brajton da ubrza igru na način na koji to uglavnom i želi — pasom kroz sredinu, prema centralnom veznom igraču.

Polazak u pritisak prema štoperu dok lopta još uvek nije krenula da putuje ka njemu, već je još uvek na nozi igraču koji je ima u posedu. To otvara liniju dodavanja i slobodnu opciju koju Brajton retko kada neće kazniti i iskoristiti.

MOĆ ADAPTACIJA

Junajtedov defanzivni raspored u međsubnom FA Kup meču je onemogućavao ekipi sa juga Engleske da dolazi u česte situacije 1 na 1 ili momente manjih brojčanih odnosa u završnoj trećini (1 na 1, 2 na 2, 3 na 3).

Zašto? Zato što Brajton nije imao brojčanu prednost u odnosu na poslednju liniju Junajteda. Čak su bili i inferiorni u tom smislu.

Brajton nije imao igrača centralno pozicioniranog u visini Junajtedove defanzivne linije. To je Lindelefa kao drugog štopera ostavljalo neopterećenog, te je on bio slobodan. Tako je Junajted imao brojčanu prednost u odnosu na napadačku liniju Brajtona (3 na 2), što je italijanski trener, Roberto De Zerbi, želeo da promeni.

Drugi razlog za adaptaciju bila je i brojčana inferiornost u sredini terena, gde je, kao što je pomenuto, Junajted inicijalno uspevao da kontroliše protok lopte Brajtona i da ima igrača više (7 na 6).

Očigledno je bilo da je De Zerbi pokušao da vidi kako će do poluvremena funkcionisati adaptacija, te je otprilike u 41. minutu Brajton iz svojih 2–4–2–2 prešao u 2–3–2–3 oblik, koji je Brajtonu omogućio nešto drugačije brojčane odnose na terenu.

Ovo je moglo značajno da promeni tok meča. Brajton je od ekipe koja je imala igrača manje u odnosu na protivničku defanzivnu liniju, kao i igrača manje u sredini terena, jednom adaptacijom italijanskog trenera postala ekipa sa većim brojem igrača u sredini terena (8 na 7) i numeričkim paritetom u poslednjoj liniji (3 na 3).

De Zerbijeva promena je pored pomeranja jednog veznog igrača u sledeću liniju podrazumevala i povlačenje bekova prilično usko. De Zerbi je po svaku cenu želeo da preovlada sredinom terena, što mu je Junajted kao retko ko oduzeo. Tražio je alternativu po kojoj će koncentrisati još veći broj igrača prema sredini terena, jer je njegova ekipa premalo dobijala od toga što je bila terana da igra na bok, ka bekovima koji su inicijalno bili postavljeni široko.

U prvoj rundi ove šahovske partije, naredni potez bio je na Ten Hagu. Pitanje je bilo kako da se prilagodi da njegova ekipa ne bi počela da pati više nego što želi.

Prva stvar je bila instrukcija za krila da stanu uže, da kontrolišu bekove, da sada usamljeni centralni vezni ostane striktno i agresivno markiran od strane jednog ofanzivnog veznog, dok bi drugi ostajao nešto niže, sprečavajući pravolinijska dodavanja Brajtona između defanzivne i vezne linije Junajteda.

Šta je time Junajted dobijao? Kontrolu najbližih opcija preko ofanzivnih igrača — krila koja brane bekove Brajtona, ofanzivni vezni koji kontroliše centralnog veznog, ali i brojčanu prednost protiv igrača Brajtona koji su dejstvovali između dve linije — 4 na 3.

Ako je svojom adaptacijom De Zerbi želeo da za svoju ekipu napravi prednost u sredini terena (8 na 7), Ten Hag je ovom promenom taj odnos izjednačio (8 na 8), pa je Junajted ponovo kontrolisao sredinu terena.

Okršaj u Premijer Ligi počeo je i odvijao se u nekim aspektima slično kao onaj na nacionalnom engleskom stadionu, osim što je Brajton pred utakmicu očigledno uz kvalitetnu analizu napravio i plan kako da potencijalno naudi Junajtedu i bude opasniji na bokovima, kada su već mogli da pretpostave da će im sredina ponovo često biti zatvorena.

De Zerbi je dao instrukciju desnom krilu, Fakundu Buanonoteu, da ulazi u sredinu i time za sobom povlači Junajtedovog beka, Dioga Daloa, koji se, prema principu Erika Ten Haga brani veoma agresivno i orijentisano prema najbližem igraču, kog će striktno pratiti u većini slučajeva. Kada bi se Buanonote uvukao u sredinu, to bi ostavljalo više prostora za beka Brajtona da se pojavi široko.

Uspešnost je bila oscilirajuća, ali je plan bio jasan. Iako je Brajton znao da će i bek sa druge strane da reaguje na sličan način kao i Dalo, De Zerbi je želeo da njegov tim napada upravo ovu stranu Junajtedove odbrane zbog toga što na njoj obično deluje Markus Rašford, čiji defanzivni doprinos varira, ali ga svakako defanzivna opterećenost fizički umara i smanjuje mu nivo svežine za napadačko dejstvo i igru u tranziciji, u kojima je dominantan.

Ten Hag je prepoznao da ovime Rašford pati, ali da posledično pati i Junajted. Na poluvremenu je, barem u defanzivnoj fazi, zarotirao Marsijala i Rašforda, što je bila promena koja nije trajala dugo, ali je Junajted pokušao da, barem na kratko, sačuva svog najboljeg strelca.

Gledajući međusobne utakmice Roberta De Zerbija i Erika ten Haga, stičete utisak kao da gledate šahiste koji oprezno vuku poteze i nadmudruju se kako bi ostvarili prednost. Njihova taktička bitka bila je toliko ujednačena da ni 218 minuta fudbala nije dalo pobednika, s obzirom da su uspeli da se međusobno u potpunosti ponište na više načina. Oba duela su odlučili jedanaesterci, ovaj drugi, premijerligaški okršaj doduše samo jedan penal, ali pobede vredan, u devetom minutu nadoknade.

U onoj prvoj utakmici, čitava serija penala odvela je Junajted na megdan Mančester Sitiju i u borbu za drugi kup trofej u sezoni. Moglo je vrlo lako da u oba slučaja situacija bude drugačija. Po jedna pobeda za oba trenera, možda je tako i najpravednije u ovoj iscrpljujućoj trenerskoj borbi.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener