MOZZART ANALIZZA: Drugi imaju papir, Pep Gvardiola papir i mastilo

Iako Arsenal Mikela Artete večeras može da se vrati na poziciju prvoplasirane ekipe engleske Premijer Lige, stvari je u svoje ruke preuzeo njegov bivši saradnik, njegov bivši glavni trener — Pep Gvardiola. Po ko zna koji put, on je uspeo da stavi stvari pod svoju kontrolu, čak i kada je delovalo da mu, posle dužeg vremena u ligaškom formatu takmičenja, to neće poći za rukom. To je uradio na najupečatljiviji način. Drugi put u sezoni Premijer Lige, Mančester Siti je slavio protiv Arsenala, ponovo rezultatski ubedljivo.

To što je Mančester Siti ponovo u pol-poziciji za osvajanje nove šampionske titule u Engleskoj nije nešto novo, možda nije ni iznenađenje, već je postala samo savršena potvrda moći simbola koji predstavlja Pep Gvardiola, čoveka koji je na globalnom nivou izvršio više revoluciju nego evoluciju igre o kojoj je učio. Do te mere je pomerio granice, da su one postale norma. Njegovih petnaest godina trenerske karijere je stalno pomeranje, unapređivanje i razvijanje filozofije koju je na vrhunskom nivou fudbala počeo da prikazuje od 2008 godine.

Istorija će vremenom definisati neke druge ljude kojima će Gvardiola predati štafetu koju on čvrsto drži već deceniju i po, ali do tada — oni koji žele da ga slede i to što on pronosi svetom shvataju vrhovno ispravinm i istinitim, moraće od njega da zapisuju. S obzirom na to da je on sada već jako dugo taj koji postavlja, a i podiže lestvicu, taj koji drugima koji uživaju da ga prate, slede i kopiraju pokazuje kako i šta se sve može raditi, ipak je na kraju krajeva jako teško ga pobediti jer je upravo on taj model opredeljenja u kojem ga većina prati definisano, barem u modernom fudbalu. Kopija teško može biti bolja od originala, barem na duže staze.

Svakako, Mikel Arteta nije kopija, Vensan Kompani, koji je napravio ogroman rezultat i ideološki zaokret sa Barnlijem, nije kopija. Barem ne u potpunom smislu te reči.

Oni su sledbenici, hodočasnici jednog uverenja i pogleda na fudbal koji u svojim domenima, koji će se izvesno vremenom i dodatno širiti, rade fantastične stvari i za koje već bivaju nagrađivani. Štafeta će jednog dana doći i u njihove ruke; ali, dok ne dođe — oni će biti učenici, a Pep Gvardiola će, zbog toga što je relativno mlad počeo da radi velike stvari, još neko vreme doživljavati da se takmiči i nadmudruje sa ljudima sa kojima je u ranijoj fazi svoje karijere sarađivao ili im je bio i trener, kao što je to slučaj sa Kompanijem, Ćavijem, a uskoro i sa još nekim (bivšim) igračima.

Papire iz kojih se znanje prenosi imaju i Arteta, Kompani, Ćavi ali i mnogi drugi, međutim, osnovna razlika između njih i Pepa Gvardiole je što Gvardiola pored papira ima i pero i mastilo, te ima i sposobnost da na drugačiji i jedinstven način koriguje i crta nove stvari koje oni koji žele da ga prate mogu tek naknadno da vide. To pero i mastilo ove godine Pep je koristio poprilično, želeći da ponovo pokaže svetu nešto novo, ali i unapredi svoju ekipu.

Više jedinstvenih i drugačijih stvari Gvardiola je prezentovao ove sezone, kada je njegov Mančester Siti ponovo pomerio lestvicu za još nekoliko stepenika. U ideološkom smislu.

Fundamente je ostavio netaknutim, ali je neke igrače dodatno unapredio, dao im neke nove uloge, određene zadatke učinio malo kompleksnijim — a ponovo ostao uspešan, ali i inovativan. Ponovo je uticao da njegov fudbal i fudbal njegovih sledbenika doživi evoluciju.

Nije nešto novo, nije pokrenu(t)o u skorije vreme, ali jedan od velikih ideoloških koraka je prelazak Gvardiole preko čuvenih stavova njegovog učitelja Johana Krojfa o korišćenju dva centralna vezna u toku poseda. Krojf je smatrao da je od esencijalnog značaja da se, kada ekipa ima loptu, “teren maksimalno raširi”, odnosno da igrači budu rašireni po čitavom terenu, te da bi dva centralna vezna na kratkoj međusobnoj udaljenosti gušila jedan drugog. Dugo vremena je taj postulat i stav prema paru centralnih veznih bio istinski aktuelan, pratio ga je naravno i Pep Gvardiola. U jednom trenutku, i on i njegovi sledbenici prešli su preko toga, uvidevši kakve sve mogućnosti može da ponudi centralni vezni tandem.

Tako smo ove sezone od konkretno Gvardioline ekipe ponajviše gledali 3–2 raspored u fazi organizacije napada — raspored koji je mahom bio formiran korišćenjem jednog od bekova kao centralnog veznog. Takođe ništa što fudbal već nije video godinama unazad. Sam Gvardiola je još u Bajernu (ponovo) pokrenuo taj trend.

Međutim, Pep je raznovrsno dodeljivao te uloge tokom ove sezone.

Tako smo ove sezone gledali Bernarda Silvu kao levog beka tokom pozicione odbrane, ali i kao jednog od dva centralna vezna u trenucima kada ekipa ima loptu, što se videlo i tokom utakmice sa Arsenalom u februaru mesecu:

Potom je naredni Gvardiolin projekat bio i Džon Stons. Njega je kao desnog beka tokom faze defanzivne organizacije počeo da koristi kao drugog centralnog veznog u trenucima kada ekipa ima loptu. Princip je isti, raspored na terenu isti. Samo su uloge drugačije, kao i način korišćenja individualnih kvaliteta pojedinaca. Nije potpuno isto kada na istoj poziciji imate dva različita igrača.

Međutim, možda najinteresantnije izvedbe Gvardiolinog Mančestera Sitija iz ove sezone su korišćenje igrača koji u defanzivi inicijalno deluje kao štoper, a u fazi organizacije napada kao jedan od dva centralna vezna igrača.

Prvi put, Gvardiola je ove sezone tako nešto isprobao na Stamford Bridžu, u utakmici protiv Čelsija, kada je Rodri nakon sasvim uspešno odigranog Svetskog prvenstva na poziciji štopera za špansku reprezentaciju i kod Pepa Gvardiole meč Premijer Lige startovao na toj poziciji, barem kada se ekipa branila. Kada je napadala, pojavljivao se u sredini terena, gde je svakako najkomforniji.

Nije funkcionisalo savršeno na toj utakmici. Gvardiola nije bio zadovoljan. Na poluvremenu je napravio određene korekcije i ekipa od drugog dela igre nije koristila ovakav model, Rodri je vraćen u sredinu terena u svim fazama igre.

Ipak, nekoliko nedelja kasnije, Gvardiola je želeo da pokuša još jednom — ovaj put sa Džonom Stonsom. Ponovo ga je koristio kao jednog od dva centralna vezna, ali sada nakon što bi prelazio sa pozicije štopera na kojoj je delovao tokom defanzivne organizacije.

Daleko je bilo uspešnije. Dovoljno uspešno da je u poslednje vreme sve češće moguće videti Mančester Siti kako pokušava nešto ovako.

Najbolji učitelji su najbolji učenici. To je uglavnom tako bilo i biće. Gvardiola je kao učitelj, što je na određeni način i Robertu De Zerbiju, italijanskom treneru koji je ove sezone preuzeo Brajton.

Ipak, od svog učenika je video neke veoma interesantne stvari i — kako stvari stoje — odlučio da ih primeni kako bi oplemenio i dodatno podigao kvalitet funkcionisanja rasporeda svoje ekipe koji od ove sezone učestalo podrazumeva dva centralna vezna. Nečega što je postalo simbol De Zerbijevih ekipa. Izuzetne saradnje, povezanost i kombinacije centralnog veznog tandema.

Mančester Siti je ove sezone postao veoma fluidan u korišćenju centralnog veznog para, česte su međusobne rotacije, aktivnost je na visokom nivou, sve kvalitetnije prave i međusobne saradnje kojima ubrzavaju igru.

Pozicionirani su uglavnom dijagonalno jedan u odnosu na drugog, tako da onaj koji inicijalno prima loptu bude dublje, kako bi mogao da dobijenu loptu iz prve odigra i odloži paru iz centralnog veznog tandema, čime pospešuju igru iz prvog dodira, vertikalnu putanju lopte kroz linije i ubrzanje kroz sredinu terena.

Promene mesta i fluidnost unutar veznog tandema je jedna od esencijalnih karakteristika na kojoj je očigledno rađeno. Igrači dejstvuju unutar dve zone (što je sasvim razumljivo i rigidno zahtevano od igrača u Gvardiolinoj ideologiji), ali su fluidniji i menjaju mesta kada smatraju da je to potrebno.

Za te stvari je Mikel Arteta pred meč sezone mogao da se sprema. Mogao je da očekuje Mančester Siti sa tandemom centralnih veznih. To se desilo. Međutim, nakon dugo vremena, Gvardiola je — znajući da mu je za ovaj meč potrebno da nadmudri jednog od najboljih učenika koje je ikada imao — odlučio da određene stvari promeni. Uvideo je da se njegova ekipa mučila kada je u februaru gostovala Arsenalu. Nije ostvarivala kontrolu koja joj je neophodna, gubila je mnogo lopti i napade češće završavala izgubljenim loptama na načine na koje to nikako ne želi. Onda je umesto ove sezone ustaljenog 3–2 rasporeda prešao na 2–4 i potpuno nadmudrio Mikela Artetu i njegov Arsenal.

Od 3–2–2–3 iz Londona do 2–4–1–3 ili 2–4–4 u Mančesteru. Velika je razlika. Mančester Siti je postao stabilniji, bio je otporniji na pritisak, ali ga je povremeno i svesno navlačio, a potom rešavao direktnijim dodavanjima. Međutim, zašto je i to bilo učinkovito?

Zato što je Mančester Siti uspevao da izvuče veliki broj igrača Arsenala visoko na svoju polovinu, a da onda ostavlja situacije manjih brojčanih odnosa na polovini Arsenala, na kojoj je Erling Holand odigrao možda i svoju najkompletniju utakmicu ove sezone, na kojoj je tehnički i fizički konstantno mučio štopere Arsenala, čuvajući lopte i odlažući ih saigračima, ponajviše Kevinu De Brujneu.

Arsenal je imao odgovore u drugom poluvremenu, ali su oni bili prekasni i nedovoljno efektni. Arteta je doveden u situaciju da je ponovo morao da reaguje u odnosu na Gvardiolu. Tako otprilike funkcioniše i svet van fudbala. Prvo se u opticaju pojavljuje originalna verzija, tek onda oni koji upijaju iz originala imaju mogućnost da reaguju.

Gvardiola je okrenuo novu stranicu knjige koju piše već petnaest godina, uzeo je mastilo i pero koje za sada, dok je štafeta kod njega, ima samo on, i počeo da crta nove stranice svog uspeha, a izvesno i istorije fudbala, barem onog fudbala koji je definisao on i njemu slični. Fudbala koji ne sme biti priznat kao isključivo tačan i ispravan, ali koji je svakako mnogo uticao na istoriju igre i njenog ideološkog razvoja, kao i razvoja strategije i taktike.

Ova stranica Gvardiolinog udžbenika možda za koju nedelju bude vredela novu, treću uzastopnu titulu Premijer Lige. Stvari su sada ponovo u Pepovim rukama. Nipošto slučajno.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener.