Možda u Partizanu i ima igrača, ali nema poverenja

Izvrnuta istina. Čim se vratio u Humsku, našao je Ivica Iliev krivce za užasno stanje sportskog sektora. Prema oceni novog sportskog direktora glavni kočničar razvoja crno-belih je Omladinska škola Partizana, koja prvom timu ne doprinosi kao ranije. Ni u smislu stvaranja igrača, ni kasnije prodaje u velike evropske klubove.

No, da li je baš tako?

Na prvi pogled deluje poražavajuće da crno-beli odavno nisu izbacili talenta za koga bi moglo da se kaže da će postati bitan faktor na klupskom i reprezentativnom nivou, kao što su, na primer, Nikola Milenković ili Strahinja Pavlović. Na drugi, još je tragičnije što u situaciji kad je nametnuto pravilo o dva bonusa u tom statusu su se povremeno nalazili kupljeni fudbaleri Voždovca i ubskog Jedinstva, ranije Čukaričkog i Napretka. Već na treći, nekoliko primera iz bliske prošlosti pokazuju su u „Zemunelu“ stasavali daroviti fudbaleri, samo im nije data odgovarajuća šansa u prvom timu ili do njega čak nisu ni dobacili usled procena različitih klupskih struktura.

Osnovni zadatak Ivice Ilieva: Neprihvatljivo je da Partizan ne stvara igrače

Prošle godine u ovo doba, Milan Aleksić je napustio Partizan, kad je shvatio da neće dobiti šansu u prvom timu Igora Duljaja. Kad je pošao na pripreme, a čelnici Akademije rekli da je jedan od petorice talenata, povratna informacija glasila je „peti na spisku, znači nečija kombinacija“. Taj momak je sjajno igrao za kragujevački Radnički u istorijskoj sezoni šumadijskog superligaša, davao i nameštao golove, našao se na spisku Dragana Stojkovića, čak ga je Piksi pohvalio rečima da „ima prijem kao Mesi“. Dakle, kvalitet.

Posledica: transfer u Sanderlend vredan 3.500.000 evra. Najveći u istoriji kluba sa stadiona „Čika Dača“. Potvrda da se Aleksić Radničkom isplatio i u fudbalskom i u ekonomskom smislu.

Poput Aleksića, ni sekund u prvom timu nisu dobila još dva dečaka stasala na terenima „Zemunela“. Vanja Vlahović je nekoliko puta bio na pripremama, ali nikad mu treneri – uopšte nije reč o imenima – nisu dali šansu. A kad nema poverenja struke, onda deca odlaze. Uglavnom tamo gde ih cene. Vlahovića je izabrala Atalanta, za početka poslala u razvojni tim, s jasnim planom kako bi mogao da napreduje, stigli su i nagoveštaji da će potpisati novi ugovor sa klubom iz Bergama, a ne zaboravite da mu je samo 20 godina i da je bilo više mudrosti on bi bio opcija za bonusa u napadu, u sezoni kad se crno-beli muče prilikom realizacije.

Zamislite samo da Vanji Vlahoviću šanse stvara Matija Popović. Za zaboravne, to je onaj momak koji je pre godinu i po dana „razvalio“ na Kadetskom prvenstvu Evrope u Mađarskoj. Tad je video da može da igra na istom nivo kao Lamin Jamal. Umesto da dobije šansu, a Partizan se ispruži iznad mogućnosti i da mu maltene sve što poželi, sad imamo situaciju da je jedan od najtalentovanijih ofanzivaca Evrope iz „klase 2006“ u mladom timu Napolija, a Jamal prvak kontinenta sa Španijom. Niko ne garantuje da bi Popović dostigao te visine, ali mu nije omogućeno da u voljenom klubu pokaže šta zna.

Definitivno ume, jer su se za njegov potpis otimali Borusija iz Dortmunda, Mančester Siti, Milan, čak se i Barselona pominjala. I može biti da su menadžeri i(li) roditelji, kako je to predstavio Miloš Vazura, onemogućili Matiji da se probije do prvog tima, tražeći „nenormalne uslove“, ali... Ni Đoan Laporta nije baš omiljen u očima Barseloninih navijača, mada im je ponudio Jamala, tako što je uspeo da ga zadrži. Vazura Popovića nije.

Tako se došlo do situacije da u aktuelnom kadru šansu čeka Mateja Stjepanović i umesto da igra, sluša kako su ga po okončanju prethodne utakmice u Humskoj, sa Vojvodinom, razočarani navijači ispratili u svlačionicu dobronamernim savetom:

„Stjepo, idi, sine! Vidiš da ti ne daju da igraš“.

Suzdržavam se, a bljuvao bih vatru! Za dva prelazna roka bićemo konkurentni u Evropi i za titulu

Momak je takođe bonus. Počeo je derbi prošlog decembra, izgleda pristojno, crno-beli savladali Crvenu zvezdu i umesto da to bude zamajac celom klubu da 20-godišnji vezista igra redovno, Igor Duljaj ga je sporadično uvodio, a jedino Albert Nađ dao šansu da počne utakmicu (protiv kragujevačkog Radničkog). Aleksandar Stanojević ni toliko.

Da li je Kervin Arijaga toliko bolji od Stjepanovića ili je morao da dođe Stefan Kovač kako bi dodatno zakomplikovao situaciju oko deteta kluba, koje pritom nije tretirao kao „projekat“?

Nisu ni Milenković, ni Pavlović ranije. Bukvalno su slučajno počeli da igraju, jer na njih pre ulaska u prvi tim niko nije računao. Ivan Tomić je spazio Blekija u hodnicima „Zemunela“ i prebacio ga među seniore, dok je Kalaba iskoristio povredu Svetozara Markovića i uskočio među startere, posle čega ga niko nije pomerio.

Suština je da preciznog plana nema. Ide se od slučaja do slučaja, pa kako ispadne.

Uostalom, za vreme direktorovanja Ivice Ilieva nije baš da su talenti iz škole bili prepoznatljivi. Pre će biti da su razliku pravili stranci, kojih sad nema. Poslednju šampionsku titulu doneli su, najviše, Leonardo i Uroš Đurđević, kako je to lepo novi/stari direktor primetio; plasman u prolećnu fazu Lige Evrope Leandre Tavamba, Zoran Tošić i Ognjen Ožegović. U pohodu na naslov u Srbiji samo je Nikola Milenković bio izdanak škole u prvom timu, a u prezimljavanju ulogu imao Danilo Pantić.

Njima se verovalo. A, sad?