Montevideo ovo nije video! Srce veće od planine i noć čekana deceniju (VIDEO)

U doba sterilnih atmosfera sa evropskih stadiona, navikli smo na drugačije slike iz Južne Amerike i spektakularne ambijente sa Monumentala, Bombonjere, Cilindra, Marakane, Morumbija… U samom vrhu hramova južnaomeričkog fudbala je i Sentenario u Montevideu. Mesto gde se prvi put zakotrljala lopta na svetskim prvenstvima, u našoj kinematografiji poznat i zbog filma ‘Montevideo, Bog te video’.

Sentenario je skoro ceo vek dom reprezentacije Urugvaja i preko osam decenija je bio kuća tamošnjeg velikana Penjarola. Čak je i ljuti rival Nasional povremeno igrao bitne mečeve na Sentenariju iako je imao svoj stadion. Sentenario je neraskidiv deo istorije urugvajskog fudbala, tamo su igrani kultni mečevi i stvarane su legende.

Ali, od pre osam godina i Penjarol ima svoj novi stadion čije ime u prevodu glasi “Stadion šampiona veka”. Zato što je Penjarol proglašen za najveći klub Južne Amerike u 20. veku. I sve do sinoć je živeo u toj prošlosti i istoriji. Sa setom se osvrtao na slavne dane i tužno gutao gorku istinu da će se ta vremena teško ponoviti…

Već godinama urugvajski klubovi ne mogu finansijski, pa onda ni fudbalski da pariraju argentinskim i pogotovo brazilskim. Mala je to zemlja čije fudbalsko srce je kroz istoriju znalo da nadvlada mnogo veće i jače. “Gara Čarua” je nešto posebno, nešto samo njima razumljivo i svojstveno. Zato i veruju u fudbalska čuda, a sinoć je Penjarolov novi dom doživeo prvo takvo i ispisao stranicu istorije.

Jutros se makar 40.000 ljudi u Montevideu probudilo bez glasa. A nisu bili na koncertu.

Na “Kampeon del siglo” je sinoć stigao najbogatiji klub Južne Amerike. Flamengo sa svojim Drim timom, Titeom na klupi i budžetom od skoro 200.000.000 dolara. Primera radi, Penjarolov budžet je sedam puta manji, a samo devetorica igrača u timu zarađuju preko 150.000 dolara godišnje. Najplaćeniji je Leo Fernandez koji sa 550.000 dolara po sezoni ima najveći ugovor u istoriji kluba. Penjarol je u pojačanja za ovu sezonu uložio nešto više od 2.000.000 evra, a mesečno za plate prvog tima izdvaja 800.000 evra. Sa tim budžetom bi u Flamengu pokrio mesečnu platu Titea i njegovog golemog stručnog štaba.

Zato ni minimalna pobeda Penjarola na Marakani u prvom meču četvrtfinala Kopa Libertadores nije mnogo menjala perspektivu i status favorita. Većina je i dalje očekivala da Flamengo prođe u polufinale.

Ali, Montevideo je svedočio jednoj od onih noći zbog kojih se fudbal voli. Nijedan gol, tek poneka šansa, minimalno fudbalske lepote i mnogo borbe do poslednjeg atoma snage. Na kraju ogromnih 0:0 koji su Penjarol odveli u polufinale Kopa Libertadores. Prvo nakon 13 godina, drugo nakon čak 37 i poslednje titule prvaka Južne Amerike. Mnogo je to čekanja za takav klub.

Ali, vremena su se promenila…

Penjarol nije slučajno proglašen najvećim klubom Južne Amerike u 20. veku. U konkurenciji Peleovog Santosa, Bokinijevog Independijentea, Veronovog Estudijantesa, Zikovog Flamenga, Garinčinog Botafoga, Riverove “Makine”, Bjankijeve Boke…

Penjarol je bio gospodar Južne Amerike otkako je počeo da se igra Kopa Libertadores 1960. godine. U prvih 10 izdanja najjačeg južnoameričkog takmičenja je tri puta bio šampion, tri puta finalista i još šest puta polufinalista! Nikada nije ispao pre polufinala. Bile su to zlatne godine za zlatno-crne dresove.

Penjarol je postao i prvi prvak sveta sa tla Južne Amerike. U finalu 1961. je u dva meča bio bolji od Euzebijeve Benfike, a godinu pre toga u prvom izdanju Interkontinentalnog kupa je poražen od Di Stefanovog Reala. Tukli su Real u finalu 1966. i uz Peleov Santos dugo bili jedini južnaomerički klub sa dve titule prvaka sveta. Postali su i prvi sa tri planetarne krune kada su 1982. pobedili Aston Vilu u Tokiju. Uz Boku i Sao Paulo su i danas jedini klub sa tri titule prvaka sveta s one strane Atlantika.

Petu i poslednju titulu šampiona Južne Amerike su osvojili sada već daleke 1987. godine i od tada je krenuo pad. Samo su još 2011. igrali u finalu kada ih je pobedio Nejmarov Santos. U poslednjih devet godina, Penjarol nije uspevao da prođe ni grupnu fazu Kopa Libertadoresa. Čak ni u drugorazrednoj Kopa Sudamerikani nisu uspevali da zabeleže neki uspeh. Domaći trofeji su gubili na vrednosti… Zato se nekom ozbiljnijem uspehu niko nije nadao ni ove sezone.

Međutim, kada su u grupi pobedili favorizovani Atletiko Mineiro i lako prošli pored Rosarija i Karakasa, nešto je počelo da treperi. Za početak, zabeležen je rezultat čekan deceniju - prolaz u nokaut rundu. Pogledao ih je i žreb pa su u osmini finala rasturili bolivijski Strongest. Već je to bilo mnogo više nego što je bilo ko očekivao. Kada im se put ukrstio sa moćnim Flamengom, tu su prežaljeni.

Penjarol nema zvezde. Nema skupe igrače. Jedino iole zvučno ime je bivši majstor i veteran Gaston Ramirez koji se u Evropi nikada nije potvrdio kao što se očekivalo. Ali on ni u Penjarolu više ne igra bitnu ulog i kao kapiten više je psihološka podrška. Najbolji igrač je povremeni je bivši mladi reprezentativac Leo Fernandez sa iskustvom igranja u Meksiku i Fluminenseu. Doveli su ga početkom godine na šestomesečnu pozajmicu i jedva letos uspeli da je produže do kraja godine jer su verovatno očekivali da će do jeseni da ispadnu iz Kopa Libertadores. Tu je još nekoliko igrača sa nekim evropskim iskustvom poput Maksija Olivere, Haimea Baesa i Havijera Kabrere, prosečni lokalci Eduardo Darijas, Guzman Rodriges, Havijer Mendes, dete kluba Damjan Garsija… Prosek na prosek.

A na drugoj strani: Bivši Bokin golman Rosi, u odbrani bivši igrači Mančester Junajteda i Juventusa (Varela i Aleks Sandro), urugvajski reprezentativci De la Kruz i De Araskaeta, bivši brazilski reprezentativac Žerson, Kolumbijac Plata, Čileanac Pulgar, pa Bruno Enrike, sa klupe Gabigol, David Luiz, talentovani Vesli… I uprkos svemu, na Marakani je bilo šokantnih 0:1!

Penjarol je na najpozantijem južnaoameričkom stadionu odškrinuo vrata raja, a Flamengo je sedam dana kasnije u Montevideo širom otvorio vrata pakla. Kapacitet na "Kampeon del Siglo" od 40.000 bio je premali da primi sve koji su želeli da prisustvuju meču za istoriju. Već oko podne je počela fešta oko stadiona. Roštilj, pivo, pesma… Kapije stadiona su se otvorile u 15.30 časova i hiljade su pohrile da zauzmu mesta. Dva sata pred utakmicu je stadion bio pun.

A atmosfera na njemu – karnevalska! Iz vazduha, sa tribina, sa terena… Odakle god se pogleda, žuto-crni vulkan je ključao. Navikli su i Flamengovi igrači na spektakularne ambijente, ali ovo je bilo nešto zaista posebno. Ulilo je snagu domaćim autsajderima. Generacija Penjarolovih svetskih šampiona iz 1982. je pozirala pre meča na centru i dodatno zapalila masu. Eksplodirala je energetska bomba.

Na terenu su momci u žuto-crnim dresovima ostavili srce i dušu. Prednjačilo je dete kluba Damijan Garsija koji je preorao travnjak, golman Agere je odbranio sve, neumorni Eduardo Darijas je davao kiseonik ostatku tima kada je umor stizao, Maksi Silvera u napadu pretio i kvario Flamengovu organizaciju napada iz poslednje linije… Titeov tim je u prvih 10 minuta imao 74 odsto posed lopte, držao inicijativu do kraja, napadao, ali nije stvorio velike šanse i urugvajsko srce je izdržalo. Pre ravno 70 godina, preko 200.000 Brazilaca na Marakani sanjalo je san nacije i otišlo u suzama (neki su izvršili i samoubistva) posle jednog od najvećih iznenađenja u istoriji fudbala, priređenog od strane 11 otpisanih Urusa. Sinoć nije baš bila takva situacija, ali kao da je duh slavnih predaka bio u nogama 11 srčanih Urugvajaca (svi starteri su bili domaći igrač, kod Flamenga je bilo više stranaca nego Brazilaca) da izdrže do kraja. Penjarolovi momci su prevazišli sopstvene mogućnosti.

Kada se u 96. minutu začuo poslednji sudijski zvižduk, krenula je fešta kakvu “CDC” u Montevideu nije doživeo. Nešto čekano punu deceniju. Bivši Penjarolov igrač i trener u trećem mandatu, Dijego Agire, čvrsto je stegao pesnice, pogledao u nebo i onda je iz njega izašao urlik olakšanja. Bakljada ja obasjala stadion, igrači poleteli na gomilu, u svakom kadru kamere na tribinama su se negde tekle suze. Staro i maldo, muško i žensko. Dugo je posrnuli velikan čekao na ovakvo parče sreće.

##GALERIJA##

Ništa nije osvojeno, nigde u istorijskim knjigama neće stajati da je polufinale veliki uspeh, ali neke granice su probijene i ispisane nove stranice istorije Penajrola na novom stadionu. U polufinalu ga čeka još jedan bogati Brazilac i posrnuli velikan – Botafogo. Da Amerikanci nisu ušli u klub, Botafogo bi danas bio verovatno u goroj situaciji od Penjarola. I poput njega bi živeo u slavnim vremenima. Ali, kako je preko noći u klub ušao novac Džona Tekstora, “Usamljena zvezda” je postala novokomponovana sila južnoameričkog fudbala. Pred Penjarolom će stajati još jedna planina. Srce nekad bude veće i od nje. Flamengo je to osetio.