Moj fudbalski stariji brat Srđan Blagojević: Od video analiza u Posavcu do klupe Partizana
pet. 03.01.25. | 17:49
“Vidim da se u delu javnosti ovo tretira kao negativno. Nažalost, mi smo takav narod. Uopšte ne znamo da prepoznamo šta su vrednosti. Hvatamo se za stvari koje su sporedne", kaže Nebojša Jandrić
Pravo niotkuda, kao grom iz vedra neba je odjeknula vest prvog dana u godini da je Partizan imenovao Srđana Blagojevića za novog šefa stručnog štaba. Niti se gde pominjao kao kandidat, niti je ranije dovođen u vezu sa crno-belima, pa je početna reakcija kod većine ljubitelja fudbala bila šok.
Kada su se emocije slegle, ko zna koliko puta se na Guglu pojačala pretraga u kojoj bilo upisano ime i prezime Srđana Blagojevića. Za šire navijačke mase je relativno nepoznat, ali za ljude koji se ozbiljnije bave srpskim klupskom fudbalom njegovo ime i te kako je poznato i cenjeno. Oni koji su pratili njegov rad će vam u neformalnim razgovorima reći da je reč o jako pedantnom, ekstremno posvećenom i treneru modernih fudbalskih shvatanja.
Blagojević nije zvučno ime poput Jokanovića, Ivića, Ilića ili Paunovića, kakvima se nadao deo Partizanovih navijača. Njegov trenerski put je bio drugačiji jer je krenuo od samog početka i nije mogao da računa na kredit velikog igračkog imena. Morao je da ga stvara od samog dna fudbalske piramide i da strpljivo ide korak po korak. Prošao je sve razrede i godinama čekao šansu karijere kakva je ova u Partizanu.
Čak ni Gugl nije tačan kada su u pitanju počeci Blagojevićeve karijere koji datiraju iz 2009. godine. Ali, zato postoje svedoci koji su to izbliza sve pratili. Jedan od najrelevantnijih je bivši IMT-ov trener i Blagojevićev bivši saradnik Nebojša Jandrić.
“Sa Srđanom se znam od igračkih dana u Sinđeliću. Bili smo cimeri, tu se upoznali i od tada smo prijatelji. Kada je završio igračku karijeru, odmah je znao da želi da se bavi trenerskim pozivom i krenuo je od petlića Radničkog sa Novog Beograda, koliko ja pamtim. uvidevši tada da mog igranja fudbala neće biti daljeg prosperiteta, odlučio sam da krenem njegovim stopama. Zamolio sam ga da mu pomažem, gledam i učim potpuno volonterski. Proveli smo godinu i po zajedno, ja sam otišao u školicu fudbala Viner iz Beograda, a on nastavio i došao do kadeta, ako se ne varam. Nakon tog staža u omladinskom fudbalu krenuo je u Posavcu sa seniorima”.
Posavac je pre njegovog dolaska ispao iz Srpske lige i Blagojeviću je prvi posao u seniorskom fudbalu bila Beogradska zona, odnosno četvrti rang takmičenja.
“Uporedo sa treniranjem dece, krenuo sam ponovo da volonterski pomažem Srđanu u Posavcu. Nisam bio zvanični deo, koliko se sećam, nije ni bilo uslova za tako nešto, znam da smo neretko imali obaveze oko opreme,papirologije, ali je to bilo iskustvo obostrano korisno, tako da sam mu oko pola godine asistirao, išao na treninge i utakmice osetivši izazove seniorskog fudbala uz njegovu, i u tim, takvim uslovima, neverovatnu posvećenpst poslu, detaljima u igri, jednom rečju - strast.”.
Pričali smo sa nekim igračima iz tadašnje generacije Posavca kojima je dolazak Blagojevića bio potpuni šok jer su se prvi put susreli u tom rangu fudbala sa trenerom koji radi video analize, otkriva im kako da napadaju prostor, loptu, kako da sužavaju, šta su im slabosti, šta vrline, skauting protivnika… Kažu da ste vi tada telefonom snimali neke detalje koje je Blagojević koristio u video prezentacijama igračima.
“Ne sećam se baš svih detalja, to su sami počeci novih video tehnologija, pa i u samom fudbalu, a Srđan je pratio sve i težio inovacijama. Već tada je počao sa primenom novih trendova, ja sam , naravno, prihvatao, pratio i podržavao”.
Koliko je to bilo čudno za taj rang takmičenja?
“Meni nije bilo čudno jer sam ga već tada dobro poznavao. Kad sam kretao sa njim na svaki trening Radničkog,mogao sam da zaključim koliko on ide ispred drugih i koliko moderno razmišlja, da prati šta se dešava u fudbalu na najvišem nivou i koliko bi to moglo za mene da bude od koristi. Njegova posvećenost, fanatizam i vizionarski pristup još tada su bili nešto impozantno za to vreme. Ne znam kako su tada igrači u Posavcu razmišljali, ali znam da danas vidimo konkretan plod tog rada. Njegov najbliži saradnik u Partizanu danas je Dejan Fijala, tadašnji kapiten Posavca. On se tada kao igrač zainteresovao za Srđanove metode rada i počeo je sebe da vidi u trenerskim vodama. Postalo mu je interesantno, ulazio je u najsitnije detalje treninga, znao je da sedne i zapiše neke stvari…. Tu smo u njemu osetili trenerski potencijal. Ubrzo je završio igračku karijeru i otišao sa mnom u školu fudbala Viner, pa sam ga kasnije povukao sa sobom u Brodarac… Srđan ga nije zaboravio, pratio je njegov razvoj, jer je Deki nakon omladinskog staža imao iskustva u seniorskom fudbalu kroz saradnju sa Milošem Kruščićem, kako u Srbiji, tako u inostranstvu, što ga je dodatno preporučilo da mu Srđan u jednom trenutku poveri ulogu asistenta kazahstanskom Kaspiju”.
Ipak, od Posavca do Kazahstana je prošlo dosta vremena, stepenika i klubova. Blagojević je od četvrte lige išao preko Sremčice, Kovačevca, Žarkova, Srema, IMT-a do treće lige, a onda i do drugog ranga takmičenja.
“Ja sam u Posavcu sa njim bio “part-time” varijanta jer klub nije bio u mogućnosti da plaća stručni štab. Pratio sam ga volonterski, znao da mogu da naučim dosta. Mene je put dalje odveo kod Lešnjaka u Čukarički. Kada se ta epizoda završila, Srđan je isto bio bez posla posle rada u Bežaniji. Obojica smo bili nezaposleni i dogovorili se da mu budem pomoćnik u prvom narednom klubu. Tako smo otišli u Inđiju i tamo proveli nepunu polusezonu. Napravili smo neke lepe stvari, rezultate i igre i pozvao ga je tadašnji superligaš Javor”.
Nakon skoro decenije rada u nižim ligama, poziv iz Ivanjice je bio kruna tog ciklusa.
“Lepo nam je bilo u Inđiji, baš smo se dobro namestili, bili lepo prihvaćeni i pojavio se Javor. Bili smo u dilemi i odlučili smo da iskoristimo šansu i izađemo na superligašku scenu. Nažalost, potrajalo je kratko kao što to biva kod nas u fudbalu jer Srđan i njegovo poimanje fudbala i trenerskog posla se nisu uklapali sa fudbalskom filozofijom ljudi u Ivanjici i kako oni vide neke stvari. Nije dugo trajalo, ali je i to bilo vredno iskustvo za njega kao takvog da vidi da te stvari postoje, da ih oseti na svojoj koži i da izvuče najbolje za nešto što je sledilo”.
I tu vam se putevi razilaze…
“Mene pozvao IMT. Imali smo dogovor da nastavim samostalno ako stigne neka ponuda jer sam se 100 odsto opredelio za trenerski poziv, a znate da je tada u pitanju i egzistencija. IMT je tada bio srpskoligaš i prihvatio sam. On je još čekao ponude, pa opet preuzeo Bežaniju dok nije stigao novi poziv iz Inđije”.
Redak je slučaj, čak i ekstreman u našem fudbalu, da trener u nekom drugoligašu veže dve godine na klupi kao što je on u tom drugom mandatu u Inđiji.
“To je plus za Inđiju kao klub i ljude koji su je vodili. To su isti ljudi koji su bili kada smo mi prvi put radili u Inđiji i očigledno da im je Srđan ostao u lepom sećanju pa su ga opet zvali. Upoznali su Srđana odlično i znali šta od njega mogu da očekuju i dobiju. On je kao i u prvom mandatu pravio ozbiljne stvari, totalno atipične za naš fudbalski ambijent i način kako ovde funkcionišu treneri, klubovi, rukovodioci… Primera radi, afirmisao je maldog Mihajla Banjca iz omladinaca”.
Po čemu se on to razlikovao od prosečnog trenera u Prvoj ligi Srbije koje klubovi menjaju kad požele.
“Pre svega, jako je posvećen i strastven prema fudbalu kao igri i poslu koji je izabrao. Neverovatan je način na koji ulazi u detalje i kako pristupa svim obavezama. Na terenu i van njega. Koliko uzima u obzir sve ono bitno za stvaranje dobrog ambijenta koji će biti podrška za rezultate koji su u našem poslu najvažniji. Ali, njemu nikada rezultat nije bio na prvom mestu u tom smislu. Kada kažem rezultat, mislim na onaj uži smisao ili značenje te reči, a to je ono što piše na semaforu kad se završi utakmica. Srđan je rezultat gledao kroz neku zaostavštinu koju može da ostavi iza sebe. A to su rezultati samog rada, generalnog unapređenja celog kluba i svih faktora koji su relevantni i utiču na krajnji rezultat ili ciljeve koji su postavljeni. Način na koji je podizao igrače na viši nivo pristupom i radom je bio atipičan za tadašnje prilike. To ga je krasilo kroz celu karijeru i dovelo ga do ovoga da danas bude trener Partizana. Svaki od igrača koji ima određeni kvalitet, a profesionalac je koji ume da sagleda širu sliku, maksimalno može da iskoristi Srđanov način rada i pristup. Za sebe i svoju karijeru”.
Koja mu je fudbalska filozofija?
“On je trener koji hoće da kontroliše sve što se tiče terena, to jest igre. Imamo trenere koji žele da kontrolišu utakmice bez lopte, on je suprotonost i želi kontrolu nad loptom. Ne želim da ljudi sada ovo pogrešno ili laički shvate kao neki Gvardiolin pristup i da prave takva poređenja. Jednostavno, Srđan je proaktivan trener koji želi da stvari kontroliše sa loptom i da napadačkim stilom proba da bude dominantan”.
Možemo li ga možda uporediti sa ovom generacijom novih trenera modernijih shvatanja gde su sada Jovan Damjanović ili Marko Savić?
“To je taj neki pristup. Ja se tu poistovećujem sa njim. Moj dosadašnji rad je vrlo sličan, možda malo više izbalansiran. Ne znam koliko mogu da budem objektivan jer smo prijatelji, ali trudim se. Ne mogu da kažem da mi je fudbalski otac, obzirom da smo smo sličnih godina, ali mi je sigurno fudbalski stariji brat u smislu kako sam ja neke stvari u razgovorima i radu sa njim procesuirao u svojoj glavi i pravio svoju filozofiju”.
Kad već pominješ taj bratski odnos, da li si znao da će da preuzeme Partizan ili je i tebe iznenadila vest?
“I ja sam pročitao vest kao većina. Čuli smo se u prepodnevnim časovima, dogovarali se da se vidimo posle Nove godine, da oni svrate do nas ili mi do njih, jer se i porodično družimo, ali mi je rekao da ima mnogo obaveza i da će se javiti. Sat vremena kasnije je izašla vest i sve mi je bilo jasno. Onda mi je obajsnio da se vrlo brzo odigralo, u roku od tri dana. Iskreno, i ja bih isto razmišljao jer u Srbiji je bolje u tajnosti držati takve stavri”.
Šta ti je prvo prošlo kroz glavu?
“Ma ja to stalno provlačim kroz glavu. Njegov put i moj put su vrlo slični. Mi nemamo igračke karijere iza sebe, nemamo veliko ime i morali smo da izaberemo put maksimalne posvećenosti i strasti prema poslu. Srećan sam što sam ga upoznao i imao priliku da učim od njega. I eto, on je sada došao do Partizana, a krenuo je odakle je krenuo. I ja sam iz potpune anonimnosti došao do Superlige da budem prvi trener i drago mi je kada vidim da postoji neko ko će da se odvaži i da takvog trenera izanalizira i angažuje zato što on ima kvalitet, a ne samo ime”.
Da li će Blagojević kao neko ko je prošao sve što je prošao, više ceniti ukazanu šansu od nekog zvučnog imena koje zna da će na to isto ime opet negde da nađe posao?
“Ma tu nemam nikakvu dilemu. Pritom, to kod Srđana apsolutno nema veze sa imenom i veličinom kluba. Jer, on je u svakom klubu radio kao da je to najveći klub na svetu. Tamo gde se nađeš u datom trenutku, to je klub koji je za tebe najveći i najbitniji, ne postoji ništa drugo važnije i bolje. Siguran da će dati svoj maksimum u ovom trenutku i u skladu sa svojim mogućnostima koje su velike. Proći sve ovo što je on prošao...”.
Jasno ti je da postoji dobar deo navijača Partizana koji su skeptični jer su navikli na zvučna imena.
“Vidim da se u delu javnosti ovo tretira kao negativno. Nažalost, mi smo takav narod. Uopšte ne znamo da prepoznamo šta su vrednosti. Hvatamo se za stvari koje su sporedne. Shvatam ja da su Zvezdi i Partizanu bitna imena i njihova uska povezanost iz nekih igračkih dana, ali u ovom trenutku i ovoj situaciji, Partizan je verovatno morao da malo odstupi od toga. Zato mi je fenomenlano što su se odvažili i odlučili se za trenera kao što je Srđan. Njega niko nikad u karijeri nije gurao ili ne znam šta… Zato je ovo za mene najpozitivniji mogući potez Partizana. Bukvalno je bez bilo čije podrške ili zaleđine, poštenim radom došao dovde i izgradio sebi ime i trenerski put. To su stvari koje treba vrednovati, a koje su se ovde izgubile”.
Ko od igrača bi mogao najviše da profitira sa Blagojevićem i njegovim stilom?
“Parizan je u trenutku u kojem jeste i to je to. Videli smo da je u ovom poslednjem periodu kod Marka Jovanovića krenulo sa promocijom određenih mladih igrača. Partizan želi da vidi ima li u tim mladim igračima stvarnog potencijala i kvaliteta da postanu nosioci igre u narednom periodu. A da se možda rastereti budžet smanjivanjem broja stranaca koji su bili tu u poslednje vreme. To nije loše za Srđana jer su to mladi i ambiciozni momci koji će mnogo lakše da prihvate njegov način rada koji nije nimalo jednostavan za vrhunske profesionalce. On je izuzetno zahtevan i veliki je detaljista. Svako ko to shvati na vreme i kako treba, taj ozbiljno profitira i tu nemam nikakvu dilemu. Verujem da mladi igrači ovo vide kao jedinstvenu šansu da uskoče u prvi tim Partizana. Ako budu znali da cene i da prihvate Srđanov stil na pravi način, može mnogo da im pomogne”.
A kakva će korist biti za klub?
“Ako klub prepozna u njemu to što on ima, ako uspe da ga zaštiti od svih mogućih pritisaka koji će se pojavljivati i koje nosi Partizan, mislim da mogu svi da profitiraju. Mada, ne sumnjam da će on sa tim umeti da se sam izbori jer je vrlo, vrlo inteligentan i mudar čovek. Mnogo mi je drago da se pojavila neka nova opcija i da se ne priča samo o imenima. Srđan je po pristupu i znanju apsolutno rame uz rame sa svim ovim trenerima koji imaju mnogo veći CV nego što ga on ima. Sve je izgradio sam, posvećenošću i fanatizmom prema fudbalu kao igri. Zaslužio je ovo”, zaključio je Nebojša Jandrić.