INTERVJU – Strahinja Tanasijević: Tuča sa Insinjeom, muka sa Suarezom, ali mi Mesi nije dao gol

Rođen u Mladenovcu, fudbalski prohodao u Radu, živeo u Veroni, Parizu, sada Njujorku, a najviše voli – Suboticu. U dresu Mladosti GAT vodio bitku za opstanak u Mozzart Bet Superligi, pa dočekao da stane na crtu Lionelu Mesiju i Luisu Suarezu.

Mnogi bi rado menjali svoje karijere sa Strahinjom Tanasijevićem, koji je živeo i igrao u nekim od najlepših gradova sveta, a pre godinu dana je direktno iz subotičkog Spartaka otišao u MLS - u Njujork siti. I tamo u 27. godini nije bio tek da popuni broj, već je sa 19 odigranih utakmica nadmašio sva očekivanja srpske fudbalske javnosti.

Dok čeka povratak u SAD, početak priprema za novu sezonu u MLS-u, Tanasijević je pričao za Mozzart Sport kako je, pre svega, izgledala ta prva godina “preko bare”, kako je trenirati “po aplikaciji”, pokazati zube Insinjeu, čuvati Suareza, Joveljića, a sačuvati Lea Mesija, koji mu nije dao gol, ali i kako se nositi sa nostalgijom prema – Subotici.

Strahinja, kakav je život u Njujorku? Kako ste se navikli na Veliku Jabuku, jedan od najlepših gradova na svetu?
“Ako život negde prija mojoj porodici, onda prija i meni, tako da tu nema problema. U početku mi je bilo sve čudno, sve veliko, da ne pričam o klubu, kakva je to organizacija. Igrao sam pre toga i u Seriji A, igrao u Francuskoj, ali takvu organizaciju kao u Njujork Sitiju nisam video u životu. Evo i sad kad uzmem telefon, imam deset klupskih aplikacija u njemu, vezanih za razne obaveze, finansije, porez, čak za fotografije sa utakmica. Sve je to za mene bilo mali šok u početku, jer se provede dosta vremena dnevno na telefonu samo da bi se sve te informacije pogledale. Mada, meni je bilo možda malo lakše da se adaptiram, jer sam otišao sa 27 godina i imao sam nekog životnog i fudbalskog iskustva, u odnosu na, na primer, Jovana Mijatovića, koji još mlad, pa mu nije bilo lako da promeni kontinent, ligu...  Baš iskustvo koje treba doživeti, teško ga je preneti i objasniti”.

U NJUJORK SITIJU SVE U MINUT – PO APLIKACIJI

Ali, morate malo da se potrudite da nam to dočarate. Pogotovo tu klupsku organizaciju o kojoj govorite.
“Zna sa da je Njujork Siti klub Mančester Sitija i to nosi još veću težinu, a sigurno i bolju organizaciju. Mada, mislim da su svi klubovi u MLS-u izuzetno organizovani. Evo, opisaću vam jedan dan u klubu. Prvo, imate aplikaciju na telefonu u kojoj sve piše kako će se odvijati dan. Do detalja. I to je tako u minut! Poslednji dolazak u trening centar je do devet. Prvo ide doručak, onda dolaze vežbe koje služe za prevenciju povreda. Nakon toga ide timski sastanak, a posle njega “pri aktiv”: vežbe za izlazak na trening. Da aktiviramo mišiće. Potom ide uobičajen trening, nakon kojeg imamo teretanu. Red onda ide na oporavak: hladna, topla sauna, sve... Imamo sobu gde se nalazi sva moguća suplementacija. Tu je tarapeut kojem možeš da se obratiš ako ti je potrebna masaža. Posle toga je ručak. I tako bukvalno svaki dan. Sve kako piše na aplikaciji – u minut”.

Kako izgledaju putovanja, pošto su SAD ogromna zemlja?
“Iako se mnogo putuje i meni teško sve to pada, jer si stalno u avionu i dolaziš kasno kući, poremeti se spavanje - i to su nam maksimalno olakšali. Dođeš na aerodrom, ostaviš ključ od automobila vozaču koji ga parkira blizu piste i kad sletiš, on te pokupi. Kontrole za nas su minimalne. Bukvalno šta god pomisliš, imaš tamo. Ali, ja sam naviknut da me uvek nešto malo žulja, da mi nešto smeta, jer me to podseti gde sam. A, tamo nema toga da te žulja. I to ume da razmazi igrača. Taj sistem razmazi, jer imaš bukvalno sve što pomisliš. Sad, znam da će zvučati glupo, ali meni to nekad malo smeta”.

Sigurno je bilo “najteže” navići se na terene posle ovih u Srbiji…
“E, to ste u pravu (smeh). Hteo sam i na to da se osvrnem. Lopta ide onako kako je udariš i tebi dolazi onako kako ti je neko pošalje. A, kod nas često nije tako, nego moraš da se prilagodiš svakom terenu, svaki je drugačiji. Pogotovo sad u ovo vreme kad su kiše, kad se zaledi podloga, skače ti lopta, ne znaš gde će otići. I sad zamislite koja je to razlika u brzini donošenje odluka, brzini dolaska lopte. Recimo, ovde kada neko ide s loptom na tebe, ti znaš da će mu zbog terena u jednom momentu pobeći i ti ćeš mu je uzeti, pa zato čekaš pravi trenutak. Tamo znaš da mu lopta neće pobeći. Zato sve zavisi od toga kako ga usmeriš i gledaš da ti što manju štetu napravi”.

ZNAČILA MI JE “PRIPREMA” KOD LALATOVIĆA

Ipak, deluje po tome što ste odigrali 19 utakmica da ste se dosta dobro i brzo navikli na sve to.
“Navikao sam se odlično, jer mi je dosta značilo to što mi je Nenad Lalatović bio trener u Mladosti GAT. On te svede na to da zavisiš sam od sebe na terenu. Ako imaš svog igrača i taj napravi šansu ili da gol, tebe će da okrivi. Zato što je to igrač za kojeg si ti bio zadužen. Ne igra Lalatović “igrač igrača” po celom terenu, kao što ljudi pričaju. On to igra kada dođeš na svoju polovinu, gde stvarno moraš da vodiš računa o “svom” fudbaleru. Tu već nema preuzimanja, moraš da ga ispratiš. Dosta mi je pomoglo što sam to tamo preneo. Iako Njujork ne igra taj sistem, nego držimo visoko zadnju liniju, da bismo smanjili prostor unutar terena, da visokim presingom oduzmemo loptu na protivničkoj polovini”.

Kada ste odlazili u Njujork, bili ste u senci visokog transfera Jovana Mijatovića. Ipak, desilo se da ste vi odigrali dosta više utakmica, što govori da niste tamo završili slučajno.
“To je bio sticaj okolnosti da smo Jovan i ja otišli u isto vreme. Možda su to oni smisleno uradili da bih otišao sa njim i pomogao mu u nekim stvarima, što sam i radio. Ali, mislim da se njemu mnogo stvari nije poklopilo. Otišao je sa 18 godina, bez iskustva, porodica jeste bila dosta sa njim, međutim, znam koliko je teško u tim godinama kada se sve promeni. On je došao iz velikog kluba, velika su očekivanja od njega, veliki teret na njegovim leđima. Tako da se nadam da će u sledećoj sezoni dobiti veću minutažu, veću šansu, jer kvalitet koji ima je ogroman”.

To znači da ostajete u Njujorku? Jovan nedavno u jednom intervjuu reče da razmišlja o opcijama.
“Da, ostajem. A, što se Jovana tiče, mislim da ga neće tako lako pustiti s obzirom na to koliko su ga platili i kakav kvalitet ima”.

Da se vratimo na minutažu: 19 utakmica u prvoj sezoni za nekog ko je došao iz srpske Superlige, sasvim je dobar učinak.
“Mislim da je u nekoj meri, pored dobrih igara, to rezultat mog odnosa na terenu, prema saigračima, treneru. Mirna sam osoba van terena, ali kada igram tražim odgovornost prvo od sebe, potom od saigrača. I uvek sam tražio da svako ispoštuje ono što se od njega zahteva, a bilo je dosta stvari tamo za koje su se oni čudili kad su videli šta radim”.

U KLINČU SA INSINJEOM I CELIM TORONTOM

Dajte neke primere.
“Imao sam situaciju, na primer, da jedan od naših najboljih igrača neće da trči kada izgubi loptu. Jednostavno stane i čeka da mi odradimo sve. Viknem na njega da se vrati i on meni odgovori, u smislu “ko si ti da meni pričaš”. Zato što nije navikao ni od trenera ni od saigrača da dobije takvu reakciju. Posle treninga mi priđe i kaže: “Izvini, bio si u pravu”. Argentinci, Urugvajci, imaju neku sličnu karakteristiku kao mi, da smo žustri. Imao sam neke situacije protiv Toronta, ali uvek je to bilo iz želje da zaštitim ekipu, jer mi smo mlad tim, pa sebe vidim tu kao starijeg igrača. Dva puta sam imao problem protiv Toronta. Prvo kada smo igrali kod kuće i tad sam bio možda tek sedam dana u klubu. Insinje je došao do našeg trenera i opsovao ga. Skočio sam na njega, ušao na teren, onda je on mene odgurnuo i svi njihovi igrači su krenuli na mene. Posle toga je u svlačionici bilo svašta, da ne pričam... Kasnije kada smo otišli kod njih u goste, provocirali su nas sve vreme, čak je jedan njihov igrač udario našeg trenera, gde sam opet skočio da ga branim. Ali, ponovo - samo ja. Ostali naši igrači su krenuli u svlačionicu i nisu obraćali pažnju, nisu hteli sebi da naprave problem. Ispalo je da sam ga napravio samom sebi, pošto je došlo do tuče, dobio sam crveni karton, dve utakmice suspenzije, platio sam i kaznu. Mislim da je sve to ostavilo veliki utisak na ljude u klubu, da me poštuju i cene, da sam dobio minutažu između ostalog i zbog toga. Žao mi je što nisam više igrao, mislim da sam možda i zaslužio. Ali, na mojoj poziciji imamo kapitena i najplaćenijeg igrača u timu, koji stvarno kvalitetom zaslužuje da igra pre mene”.

Pričajte nam malo o kvalitetu lige. Ovde i dalje uglavnom vlada mišljenje da je to raj za superzvezde koje su na kraju karijere.
“Ne bih rekao da je to tako. U redu, tu su Mesi, Suarez, ima nekoliko takvih igrača. Ali, ima u MLS-u mnogo fudbalera koji su tamo duže vreme i zarađuju takav novac da nemaju potrebu da dolaze u Evropu, pa možda zato nisu toliko poznati. Pogotovo to važi za Južnoamerikance, kojima prija što se u SAD dosta govori španski jezik, najviše posle engleskog. Zato nemaju problem da ostanu tamo. Na primer, Akosta iz Sinsinatija sigurno može da igra u Evropi i da pravi razliku u nekom velikom klubu, ali nemu potrebe da dođe ovamo, jer i u MLS-u zarađuje ozbiljan novac. A, čovek je kao Mesi, samo sa desnom nogom! Znam da će se sad svi smejati, jer niko nije čuo za njega, a čovek ima 20 golova i 20 asistencija u sezoni. Koliko god potcenjivali tu ligu, neverovatna je stvar ostvariti takav učinak. Što se tiče mladih igrača, svaki tim ima po dvojicu-trojicu zaista perspektivnih fudbalera, pred kojima je sigurno velika karijera, a ovde se ne zna za njih. Evo, mi u timu imamo Jovana Mijatovića i Mitju Ileniča, koji imaju po 19 godina i neverovatan potencijal. Sigurno će napraviti ozbiljan transfer u budućnosti i prodati se u Evropu i igrati u ligama Petice ili Ligu šampiona”.

Jeste li iznenađeni kako se završila sezona, time što je Galaksi osvojio titulu?
“Kako nisam iznenađen... Prvo, što se tiče mog Njujork Sitija: mi smo imali mlad tim, ali po meni odličan i nešto nam je malo falilo, ne znam šta. Pričao sam sa direktorom i sa trenerom o tome, osetili smo i mi da nam nešto nedostaje, a da imamo kvalitet. Verovatno je nedostatak iskustva presudio kada je došlo do plej-ofa. Ali, opet, dobro smo gurali, pobedili smo Red Bul dva puta, a oni su došli do finala. Što se tiče Galaksija, odlična su ekipa, Joveljić je stvarno strašan igrač. Igrao sam protiv njega drugo poluvreme, nekih možda 20-ak minuta i video sam da je dobar, jer nemaš ga nikad “na ruci”. Ne volim nikako da igram protiv takvog tipa igrača, a takav je, na primer, Suarez”.

SUAREZ NIKAD “NA RUCI”, MESIJU I DALJE MNOGO STALO

Odličan šlagvort: Mesi, Suarez, “mala Barsa” u Inter Majamiju… Kako je igrati protiv njih? Sigurno niste mogli ni da pomislite ono veče kada je Leo podigao svetsku titulu u Kataru, da ćete dve godine posle toga igrati protiv njega.
“Ma, nisam nikad ni pomislio. Tada kada je Argentina osvojila u Kataru bio sam u Mladosti GAT, ispadali smo iz lige… Ali, jesam uvek vredno radio, davao sve od sebe da dođem do nekog nivoa i mislim i dan-danas da mogu da odem još jednu stepenicu više”.

Nema mnogo srpskih defanzivaca koji mogu da se pohvale da su čuvali Mesija i Suareza. Kako izgleda to na terenu protiv njih?
“Prvi put kad sam bio na terenu protiv Inter Majamija, Mesi nije igrao. Čuvao sam Suareza, to mi je bila druga utakmica u MLS-u. Teško mi je bilo, jer kažem, ne volim špiceve koji mi nisu “na ruci”, a on nikad nije. Mi držimo visoku liniju, a Saurez je uvek po deset metara u ofsajdu. I kada oseti trenutak, uđe deset metara u teren, dobije loptu, okrene se i bude sam. Jako je teško kontrolisati te njegove kretnje. Što se tiče Mesija, njega nemaš nikad “na ruci”, on šeta po terenu bez lopte, ali kada je dobije, znaš da će uraditi pravu stvar u pravom trenutku, da će doneti pravo rešenje. Tako da samo gledaš kako da ga usmeriš da ti napravi što manju štetu. Ali i to je u nekom trenutku nemoguće. Ali, hajde da kažem da sam ga sačuvao, nije nam dao gol, niti asistirao. Odigrao sam dobru utakmicu, a on je odigrao možda i najlošiju u sezoni”.

Jeste imali neku konverzaciju? Na terenu ili van njega?
“Pričali smo neke stvari vezane za situacije koje su se dešavale na terenu. Imao je on raspravu sa našim kapitenom, tu sam opet skočio da branim saigrača, pogurali smo se sa Suarezom. To su Južnoamerikanci, imaju vatru u sebi. Čak i Mesi koji je osvojio sve što se osvojiti može, dao toliko golova... Svi misle da se zasitio, a u stvari toliko želi da pobedi, da je to neverovatno. Čak iako ta naša utakmica nije njima bila toliko bitna, jer su već bili ubedljivo prvi”.

SUPRUGA PLAKALA KAD SMO ODLAZILI IZ SUBOTICE U NJUJORK

Život ste lepo udesili: Verona, Pariz, Njujork. Kao da ste namerno birali gradove gde ćete da igrate.
“Verona je možda najlepši grad u kojem sam živeo. Mali, sve ti je blizu. Italija, Grad ljubavi, šta više da pričam od toga. A, Pariz i Njujork meni ne leže. Zato što su ogromni, nude ti toliko mogućnosti, razmaze te jer imaš sve. Možeš da stvoriš u deset minuta sve što ti padne na pamet. I mene to na neki način nervira. E, ja volim da mi nešto smeta, volim da nemam to nešto, da se uželim nečega. I zato mi odgovara Srbija i volim Srbiju. I najlepši mi je period u karijeri bio u Subotici”.

Subotici? Pored Verone, Pariza i Njujorka? Pojasnite, molim vas.
“Najlepši period u karijeri mi je bio u Subotici zato što smo pronašli neki mir, ritam. U klubu mi je bilo lepo, dobro sam se osećao. Stariji sin mi je bio srećan u vrtiću. Supruga imala dobro društvo, imao i ja dobro društvo. Nekako se sve poklopilo. Toliko nam je bilo lepo da kada sam dobio ponudu Njujorka, pričao sam sa suprugom i rekao joj da ako želi, možemo da ostanemo u Subotici. Ona je plakala danima kad smo odlazili, meni je bilo baš teško. Sin mi i dan-danas kaže ”hajde da se vratimo u Suboticu”.

Čekajte, vi niste ni rođeni u Subotici, pa da vas nostalgija vuče rodnom gradu?
“Ja sam iz Mladenovca i volim ga najviše na svetu, ali u Subotici mi je bilo najlepše. Zato što mi je sve mi bilo na pet minuta, imao sam i onaj trotinet, da mogu brzo i lako da završim sve što mi je potrebno”.

Šta posle Njujorka, da li vam je ostala neka neostvarena želja? Makar kao grad u kojem biste živeli?
“Nikad se ne zna. Sada sam tamo i fokus mi je na Njujorku. Ne želim da mi bilo gde lutaju misli. Daću sve od sebe da se tamo izborim za još veću minutažu. Ko zna šta nosi budućnost, možda dobijem i novi ugovor. U dogovoru sa agentom, dogovorili smo se da ostanem tamo. Imam ugovor na još godinu dana i dve opcione, pa ćemo videti”.

Vi ste dete Rada. Sa Banjice ste krenuli dalje u svet. Kako gledate na tužnu sudbinu Građevinara, koji će, kako stvari stoje, da ispadnu i iz četvrte lige?
“Žao mi je zbog toga, Rad je moj klub, uvek mi je u srcu. Tu sam odrastao, tu sam naučio sve o fudbalu. Čak išao sa navijačima na utakmice, bodrio Rad sa tribina. Živeo sam na Banjici, gde je navijačko jezgro. Proveo sam u njemu mnogo godina, tako da mi je teško kad vidim u kakvom se stanju klub nalazi. Rad je toliko godina prodavao i proizvodio igrače, imao jednu od najboljih omladinskih škola u Srbiji i sad da se dovede do tog stanja je baš šteta. Opet, mislim da će Rad pronaći neki svoj put, kao voda, kao što svaki igrač na kraju nađe neki svoj put”.