Moderni duel za titulu: Sukob provincije sa prestonicom, zapaljeni autobus i šteta koja nikad nije nadoknađena

Možda zvuči čudno, pomalo i neverovatno, ali da, postoji i takva zemlja na južnoameričkom tlu, gde fudbal nije najpopularniji sport. Zapravo u Venecueli to je bejzbol. Pa se sa pravom postavlja pitanje, kakav fudbal se tu igra? Može se reći i ovako. Čvrst, fudbal bez previše izležavanja, bez preteranog taktiziranja. Istina, i bez preterane lepote, ali sa dosta žustrine i dosta trčanja.

Jedna od neizbežnih stavki svakog sporta su rivalstva. Pa, iako fudbal ovde nema tako veliku popularnost kao na ostatku kontinenta, godinama su se stvorili određeni animoziteti, koji su neretko nestajali, ili su pak, neki drugi klubovi preuzimali njegovo ime, oblik i nastavak tradicije. Pored gradskih i regionalnih derbija, iliti u ovdašnjem fudbalu najčešće primenjivanog izraza Klasiko, oduvek se unutar jedne države nametalo pitanje tog Nacionalnog klasika. Od 1985. godine i Venecuela ga ima, pod pseudonimom Moderni duel. To je utakmica u kojoj se suočavaju dva najpopularnija i najuspešnija tima u zemlji, Karakas i Deportivo Tačira. To je takođe najvažnije rivalstvo u venecuelanskom fudbalu. Zbog čega baš Moderan, nije teško pretpostaviti, ali odgovor na to pitanje kao i nešto više o ovom rivalstvu možete da saznate u nastavku priče.

Logično je da Nacionalni klasik koji igraju timovi sa najviše titula u istoriji venecuelanskog fudbala. Karakas poseduje 12 titula i naravno poreklom je iz istoimene prestonice sa prebivalištem na Olimpijskom stadionu UCV. Sa druge strane i sa osam pehara prvaka države nalazi se Deportivo Tačira, koji svoje domaće mečeve igra na stadionu Polideportivo de Pueblo Nuevo, u gradu San Kristobal.

23.30: (2,30) Karakas (3,20) Deportivo Tačira (3,00)

Prvi susret ova dva tima datira od 14. jula 1985. godine, kada je Deportivo Tačira savladao Karakas sa 1:0. Prve utakmice ovog klasika, koje su odigrane u Karakasu, održane su na stadionu Brigido Irijarte. Kasnije se klasik preneo na Olimpijski stadion Centralnog univerziteta Venecuele (UCV). Međutim, prvi klasik van gradova Karakasa i San Kristobala odigrao se na stadionu Đuzepe Antoneli u gradu Marakaj, 10. decembra 2000. Ovo nije bio jedini meč van gradova domaćina oba kluba. Tokom sezone 2000/01, oba tima su odigrala dve utakmice na stadionu Agustin Tovar u gradu Barinas.

Iako se nacionalna liga Venecuele igra još od 1921. godine, na profesionalni nivo prešla je najkasnije od svih južnoameričkih, tek 1957. godine, što onda i ne čudi da klub poput Karakasa, koji je osnovan 1967. godine, sa 12 šampionskih trofeja zauzima prvo mesto po broju osvojenih titula. Dakle, nema tu mnogo ulaganja, nikada ih nije ni bilo, te su se tako i mnogi stariji klubovi jednostavno gasili ili pravili fuzije, ili pak jednostavno menjali ime i ostavljali iza sebe neplaćene račune, ali i pozamašan broj trofeja koji im nije pripisan.

Karakas je najuspešniji u nacionalnom prvenstvu i ujedno i tim koji je najviše pružio na internacionalnoj sceni. Dokaz da ovaj klub iz Venecuele ne treba olako shvatiti, na sopstvenoj koži osetili su i pojedini velikani, poput River Plejta 2007. godine kada je u okviru Grupe 6 Kopa Libertadores, oba puta izgubio (3:1, 1:0), potom su isto iskustvo 2009. godine imali i Čivas iz Gvadalahare, kao i Lanus. Iste godine Karakas je dospeo do četvrtfinala Libertadoresa gde samo zahvaljujući Gremijevom golu u gostima pri ukupnom rezultatom 1:1, nije uspeo da prođe u narednu fazu takmičenja.

Klub nosi zanimljiv nadimak "Los Rojos del Ávila" - "Crveni sa Avile". Inače Avila je magloviti planinski vrh koji se uzdiže iznad glavnog grada, i praktično predstavlja simbol Karakasa. Sam nadimak potiče od grupe momaka koji su se upravo na vrhu Avile sastali radi osnivanja tada novog fudbalskog kluba u gradu. U sezoni 1998/99 Crvene je sa klupe predvodio naš čuveni stručnjak Vladica Popović, što mu je ujedno bio poslednji trenerski angažman u karijeri. Nažalost za tako kratak period nije uspeo da ostvari veći uspeh sem trećeg mesta, ali svakako je ostavio traga i na ovim prostorima osvojivši titulu i kup sa Portugesom.

Druga strana ovog derbija je Deportivo Tačira, poznatiji samo kao Tačira, klub koji dolazi iz grada San Kristobal. To je jedan od najpopularnijih klubova u Venecueli, i onaj sa najviše učešća na Kopa Libertadores. Osnovan je 11. januara 1974. godine na inicijativu Italijana Gaetana Greka zajedno sa Fransiskom Pakom Mendesom i još 15 momaka entuzijasta i zaljubljenika u ovu igru. U regionalna takmičenja krenuli su pod imenom San Kristobal. Klub je odigrao prve mečeve u plavom dresu i belim šortsevima, boje slične onima koje se vezuju za italijansku reprezentaciju. Promena obeležja u danas prepoznatljive boje žutu i crnu usledila je 1978. godine, po uzoru na zastavu regiona Tačira, po kojoj je iste godine tim poslednji put preimenovan u Deportivo Tačira.

Njegovi počeci nadmetanja bili su u regionalnom kupu San Sebastiana gde je na debiju savladao tim Meride, a zatim remizirao sa Santanderom, da bi bio proglašen šampionom turnira. Naredne 1975. klub je krenuo profesionalnom rutom kada se susreo sa Universidad de Orijenteom u Kupu Venecuele i stigao do vicešampionskog priznanja. Ovo dostignuće je podstaklo Deportivo Tačiru da bude poznat kao "tim koji je rođen velik". Iste godine došlo je do sportskog rivalstva koje se održalo i danas, sa Estudijantesom iz susednog grada Meride, u okršaju koji je poznat kao "Andski Klasik". Od 1976. godine klub učestvuje u Prvoj ligi Venecuele, što ga čini najstarijim venecuelanskim timom u najjačoj kategoriji. Na međunarodnom planu, to je tim iz Venecuele sa najviše učešća na Kopa Libertadores. Njegovo najbolje međunarodno učešće bilo je prolazak u četvrtfinale 2004. godine.

---------------------------------------------------

Odigraj tiket kao i svakog dana i osvoji Porše Makan

SVAKI TIKET JE ULAZNICA U ARENU

Mozzart Gladijator je takmičenje sa pravilima takvim da u njemu svi učestvuju. Visina uplate ne igra presudnu ulogu, kao ni to da li je tiket dobitan ili ne. Tvoje je samo da svakog dana odigraš tiket, jer je svaki ulaznica u arenu.

---------------------------------------------------

Kada se sagleda šira slika opšte istorije fudbala u Venecueli, reklo bi se da tu ne postoje neka žustra rivalstva. I to je tačno, ali samo donekle. Tačnije, ako može da se podvuče crta i njom se definiše barem u vremenskom smislu od kada to počinje da se menja, zasigurno bi to bio period s početka 21. veka. U nedelju izjutra, 17. decembra 2000, nijedan Venecuelanac nije zamislio da će se tog popodneva dogoditi najstrašniji čin nasilja vezan ne samo za fudbal, već za celokupan sport u toj zemlji.

Dok je većina stanovništva planirala svečanosti dočeka 21. veka, građani države Tačira čekali su ličnu proslavu, pobedu svog fudbalskog tima u finalu Kupa Venecuele u kojem su za protivnika imali Karakas. Ali posle utakmice bilo je suprotno od željenog, jer je poraz domaćih izazvao sukobe navijača, igrača i policije.

Utakmica u Sportskom centru Pueblo Nuevo, u San Kristobalu, završena je nerešeno 2:2, čime je prestonički sastav Karakas zahvaljujući pobedi od 2:1 u prvom meču na Marakaju, prisvojio trofej. Ovaj rezultat je promenio svečane planove navijača sa oboda Anda, koji su očekivali da njihova Crno-žuta vrteška podigne trofej. Karakasovi igrači pokušali su da proslave osvajanje pehara, ali ritual klečanja i posvećenja pobede bogu koji je koristio napadač Huan „El lagarto“ Garsija uznemirio je grupu navijača domaćih, koji su istrčali na teren izazvavši pravu katastrofu.

Kada su neki od fanatika koji su ušli na teren krenuli da traže Garsiju, njegov saigrač, Aleksandar „Pekeno” Rondon, stao je u odbranu i udario Tačirinog navijača. To je dodatno razbesnelo domaće pristalice, koje su se potpuno izbezumile i krenule u gonjenje svih fudbalera u crvenim dresovima. Policajci su uspeli da zaštite igrače do ulaska u svlačionice, a zatim pokušali da obuzdaju napadače i nateraju ih da se vrate na tribine, ali to je bilo nemoguće.

Snage bezbednosti su odustale i vandali su našli još jednu metu da ispolje svoju frustraciju. Beli autobus, registarskih tablica grada Karakasa. Odgurali su ga sa parkinga do atletske staze koja okružuje teren, gde su mu izbušili gume, opljačkali ga i na kraju zapalili. Ostalo je malo više od karoserije i crvenog znaka sa belim slovima na kojem je pisalo „Fudbalski klub Karakas“.

Bilans ove nesrećne situacije, dan posle je objavio Haime Hose Eskalante, direktor gradske policije Tačire, povređena su tri policajca i jedan navijač. Oštećeno je i 30 metara ograde koja deli tribine od terena. Tog dana na terenu su bila 102 policajca, rekao je Eskalante, ali oni nisu bili dovoljni da zaustave grupu navijača naoružanih palicama i flašama koje su prouzrokovale veliku materijalnu štetu.

Bila je to želja za osvetom koja se sigurno ne bi desila sa drugim timovima. Jer naneti štetu glavnom gradu, čak i materijalnu, pored sportske, preraslo je u ono što Nacionalni klasik i jeste. Sukob provincije sa prestonicom.

Tom prilikom, Elio Kvintal, koji i dalje obavlja funkciju generalnog direktora Karakasa, govorio je o ovoj materijalnoj šteti i zahtevao od Deportiva Tačire da im se isplati šteta, procenjena na 50 miliona bolivara. Naprotiv, upravnik Aurinegrosa te godine, Cesar Semidej, dao je izjavu za La Nacion de San Cristobal i negirao bilo kakvu mogućnost novčane nadoknade. Tačira nikada nije platila za načinjenu štetu, a do danas upravni odbor prestoničkog kluba podnosi tužbe i očekuje novac. Ovaj događaj pamti se kao najalarmantniji slučaj nasilja u venecuelanskom fudbalu, ali nije uključivao povređene, što je bilo olakšanje.

Od tog popodneva, navijači Deportiva Tačire su iskoristili ovaj događaj da komponuju deo onoga što nazivaju "fudbalskim folklorom". Događaj koji je ušao u fragmente pesama, usađen je kulturu i maštu svakog Tačirinog navijača, a često je i danas insceniran na tribinama sa malim replikama u vidu koreografija zapaljenog autobusa.

Gotovo kao slučajnost, Karakas je posle ovog nemilog događaja započeo deceniju punu titula od 2000. godine, iako je devedesetih ostvario četiri zvezdice, od sezone 2000/01. sakupio je sedam šampionskih titula. To finale u kojem je porazio Tačiru, koji se već smatrao velikim i istorijskim klubom pre 21. veka, čini se prelomnom tačkom rivalstva koje se trenutno klasifikuje kao Klasik venecuelanskog fudbala.

Fudbaleri Karakasa (©AFP)

Svaki put kada se igra ova utakmica, karte su rasprodate, bilo u San Kristobalu ili Karakasu. Glavne sportske novine posvećuju mu svoje glavne stranice, a mediji su posvećeni praćenju događaja. Ali pre manje od 20 godina to nije bio slučaj, jer prestonički tim nije imao veliku bazu navijača. Sukobi dva tima bili su važni samo za navijače Tačire, sportske medije i malobrojne pristalice Karakasa. Pristalice su od suštinskog značaja za fudbal, i ne možete klasifikovati meč kao klasik ako nema njihovih pristalica na tribinama.

Ranije, kada nisu postojali navijači Karakasa, rivalstvo je bilo samo na terenu. Da bi to bio klasik, iako postoji dugi niz godina, mora da postoji rivalitet naroda. Nekada provincijski Tačirensi kada dođu u Karakas, ako njihov tim izgubi ili pobedi, nisu imali sa kim da se raspravljaju, dobacuju i ulaze u raspravke, verbalne pa i fizičke sukobe. Ljudima u Karakasu to poimanje fudbala, bilo je u najmanju ruku, strano. Sada je potpuno drugačije. Danas fan Tačire zna da postoje ljudi koji imaju animozitet prema bojama koje on zastupa. To je nešto fundamentalno u rivalstvu, što ga takođe čini kontinuitetom dugi niz godina.

Ono što je jasno je da je konkurencija između Aurinegrosa i Crvenih tek nedavno uspostavljena. Za narod sa Anda uvek je bilo važno da se suprotstavi stanovnicima glavnog grada, ali nekada su postojali i drugi animoziteti, stariji i od većeg značaja, poput onih koje su se sporili sa Estudijantesom iz Meride, sa Maritimom ili sa Portugesom. Ovo rivalstvo je novijeg datuma, kao i sve u venecuelanskom fudbalu, koji je nasledio antagonizam Tačira - Maritimo. I gotovo uvek u pozadini se krije konfrontacija provincije sa prestonicom. U tome se krije želja protiv Karakasa, za posedovanjem metropole, medija i svih prednosti koje ona sadrži. Što se fudbala tiče, to je još jedna utakmica. Međutim, pokrivena istorijskim obračunima. Zato ima posebne karakteristike.

Ipak, događaj je, paradoksalno, doprineo da rivalstvo počne da raste. Karakas je osetio solidarnost u narodu, čak i među onima koji nisu prišli timu. Tako da su mnogi ljudi u prestonici znali da sada postoji i važan fudbalski klub. Ovo mišljenje je u suprotnosti sa drugima koji smatraju da to nije bilo nešto relevantno za rivalstvo, jer navijači koje Karakas trenutno ima nisu pratili tim te godine, a ni pre toga. U to vreme bilo je vrlo malo navijača Karakasa. Ti stari navijači to pamte i pominju, ali kao što su mnogi otkrili venecuelanski fudbal posle 2001. godine, većina današnjih navijača Karakasa u to vreme nije bila zainteresovana za ovu igru ili to nije iskusila na danas prepoznatljiv način. Ta činjenica obeležila je one koji su tog dana bili prisutni, one koji su to videli.

Rekonstruišući istoriju ova dva tima, ta epizoda ipak je bila prekretnica, za buduća prekomerna nasilja. Događaj se dogodio 2000. godine kada je Karakas još bio manji tim u pogledu navijača. Spaljivanje autobusa nije podstaklo rast publike koja je u to vreme bila manjina, ne samo u odnosu na Tačiru, već i na nekoliko drugih timova na lokalnom nivou.

Za neke je taj sudbonosni datum imao uticaja, za druge nema nikakvu težinu, ali svi se slažu da je Tačira - Karakas zasebna fudbalska utakmica, uz "dozvole" poslednjih godina teško degradiranog Estudijantesa de Meride, napuštene Portugese i nestalog Maritima. Ovaj klasik danas ima dosta veze sa gubitkom istaknutosti ovih timova i pojavom Karakasa da ugrabi mesto glavnog rivala Aurinegrosa. S tim u vezi, smatra se da je Tačira - Estudiantes, najstariji i najtradicionalniji klasik nacionalnog fudbala, izgubio težinu u poslednje vreme zbog sistematskog pada Estudijantesa kao rivala u najjačoj kategoriji.

U stvari, reč klasik ima dugu istoriju. Portugesa - Estudijantes je bila utakmica velikog rivalstva sedamdesetih, zatim je portugalska kolonija većinu godina provela u drugoj ligi, a Estudijantes je bio veoma slab. Ali Tačira i Karakas danas odlučuju o šampionatu, što je u ovom trenutku i s obzirom na trenutno stanje veoma važan meč i za budućnost venecuelanskog fudbala.

Duboko ili ne, fudbalsko rivalstvo između Tačirensesa i Karakasa ima ova dva tima kao standardne nosioce, iako im nesreće venecuelanskog fudbala ne stanu na put, kao što je to bio slučaj za gore pomenute, ono je tu da ostane. Sa trenutne tačke gledišta, nezamislivo je da se bilo koji od ovih timova suoči sa sudbinom Estudijantesa, Maritima ili Portugese, ali...

Osim ako se ne dogodi neki događaj, uobičajen u venecuelanskom fudbalu, koji prouzrokuje nestanak jednog od njih dvojice, to će i dalje biti klasik. Ovo rivalstvo takođe stvara privlačnost oko nacionalnog fudbala kao spektakla, koji zaokuplja interes iz čitave zemlje, a tome pomaže i činjenica koja je umnožena difuzijom medija, koji su klasik već postavili kao osnovni element u svom izveštavanju.

Rivalstvo će se nastaviti, koliko god da su institucije u Venecueli slabe, Tačira neće nestati jer uvek postoji neko ko je podržava, uprkos činjenici da je imao trenutke pada. U Karakasu je drugačije, jer je uvek to zavisilo od pojedinca ili neke kompanije. Ako u budućnosti, iz nekog razloga, vlasnici ne žele da nastave saradnju sa timom, on neće nestati, neko će ga preuzeti jer je to već ukorenjeno. Jer je to Venecuela.

Svi glasovi ukazuju da je ovo najvažniji klasik u zemlji. U svom poreklu vrlo je verovatno da je rivalstvo na relaciji provincija-prestonica imalo izvesnu pojavu. Kasnije prerastanjem i postajanjem doslednih kandidata za titulu povećalo se poslednjih godina, a eksponencijalni rast broja navijača Karakasa preneo se i na tribine, što je samo dalo još veći žar danas najvećoj fudbalskoj utakmici u Venecueli.

Takmičenje između moći provincije i moći glavnog grada, nešto je što prevazilazi sport. Osim antagonizama izvedenih iz geografije, postoji tradicija jednog i nedavni uspeh drugog. Naslovi oba. Težina boja. Priča da su gradili odvojeno, a sada grade zajedno. Priča koja okuplja putovanja i anegdote, osmehe i suze, pobede i poraze. Priča o klasiku Tačire i Karakas.

VENECUELA 1, PLEJ-OF - FINALE

Subota

23.30: (2,30) Karakas (3,20) Deportivo Tačira (3,00)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ