Moca je pokazao kako dohvatiti zvezde šetajući zemljom: Veličanstveni beskrajni koncert i dalje traje

Velikan. Sposoban da objedini različite generacije u rasponu od sedam do 77 godina. Čak i više. Da pomiri nepomirljive, godinama zavađene strane Topčiderskog brda. Da pod isti svod skupi ljude različitih branši: umetnike, sportiste, političare. Da ga svi gledaju suznih očiju.

Na večni počinak ispraćen je Momčilo Vukotić, najvoljeniji Partizanov fudbaler i jedan od omiljenih igrača u doba kad je fudbal bio približan umetnosti, kojoj se i sam Moca kroz slikarstvo približio po okončanju bogate karijere.

O njegovom liku i delu svedoči podatak da je sala u Skupštini grada Beograda bila krcata na komemorativnom skupu. Nema ko od viđenijih nije došao da se oprosti od virtuoza kakvih više nema.

Baš kao što nema ni dovoljno upečatljivih reči da opišu život i karijeru nekadašnje „desetke“ crno-belih, preminule prošlog petka. Pokušali su oni koji s rečima umeju.

„Na blistavom nebu velikih zvezda Partizana, zvezda Moce Vukotića će sijati snažno sve dok je kluba, njegovih navijača i ljubitelja. Po svim današnjim pravilima, bio je tihi velikan. Tiha, a prava zvezda. Ništa vanfudbalski ga nije zanimalo. U njegovom životu nema afere, skandala ili ispada, ni po čemu nije nalik sadašnjim selebriti likovima u sportu, koji se svakodnevno, gotovo gladijatorski, bore za medijsku pažnju, bilo pozitivnu ili negativnu. Moca je bio fudbalski velemajstor, posvećen takmičenju, sportu, viteškom nadmetanju i golovima. Sve je zavodio igrom i znanjem, bogomdani talenat potvrđivao samo na terenu, istrajno kao i ljubav prema Partizanu“, nadahnuto je govorio Miodrag Vučelić, predsednik Partizana.

Počivšem se divio gledajući neke od predstava za užitak, u periodu od 1968. do 1978. i po povratku iz Bordoa, od 1979. do 1984.

„Tu naizgled tišinu pravog velikana ukrašava veličanstvena muzika, arija iz grla miliona Partizanovih navijača koji mu oduševljeni kroz više od 800 utakmica kliču, aplaudiraju, daju mahove i snagu, a on uzvraća energiju koja se ne stapa u huk ili buku, već u veličanstveni beskrajni koncert. U tom sazvučju se razaznaju borbene reči navijača: „Napred, Partizan“ i „Ide Moca sa Balkana“. A on se plemenito osmehuje i daje gol, zbog čega se fudbal i igra“, dodao je Vučelić.

Obraćanje Nenada Bjeković (© MN Press)

Još jedan njegov prijatelj Nenad Bjeković generalno je stena od čoveka. Mada, pod udarom emocija i njemu je glas drhtao.

„Možda će jednom neko uspeti da ispriča šta je Moca predstavljao svetu i Srbiji, a da ništa ne izostavi. Trajao je decenijama, bio najbolji van terena i pored njega. Majstor fudbalske igre, idol miliona. Učitelj. Simbol najviših vrednosti kao muž, otac, deda i prijatelj. Njegova kuća je pokazatelj da su životne vrednosti nezamenjive i najvrednije“, istakao je vršilac dužnosti predsednika Fudbalskog saveza Srbije, opisujući koliko je Moca voleo suprugu Bosu, kako je na ispravan put izveo sinove Dejana i Nikolu, bio oslonac i podrška unucima, Danilu, Sofiji i Leni.

Jednako koliko i prijatelj. Za sva vremena.

„Bio je pronicljiv, uspevao da probudi talenat, što ga je činilo vanvremenskim, nestvarnim, jer je sa lakoćom stvarao život svima oko sebe, nepogrešivo otvarajući put koji je mnoge doveo do zvezda. Bio je skroman, nenametljiv, gospodstven, poštovan i pristupačan, otvorenog srca. Zvezda koja je hodala među nama. Otud ne ispraćamo samo legendu fudbala, već čoveka koji je bio naš oslonac, prijatelj, ponos, snaga i motiv. Dragi moj prijatelju, brate moj, mi ne pristajemo na rastanak, ne umemo i ne možemo bez tebe. Zato ti neću reći ’zbogom’, već, ’vidimo se ponovo’. Dotad, znaj, bićeš u svakom našem danu i u srcu zauvek“, dodao je Bjeković.

Maltene jecajući, od čoveka koga je pretekao po broju utakmica za Partizan, oprostio se i Saša Ilić.

„Na vrhuncu Mocine slave, ugledni novinar Politike Stojan Protić je napisao: ’Kad bi se u fudbalu kao u šahu dodeljivale titule velemajstora, Momčilo Vukotić bi među prvima zaslužio tu titulu’. Bio je cenjen zbog skromnosti, iskrenosti, druželjubivosti i podučavanja mlađih, što sam i sam osetio i na čemu sam mu večno zahvalan. Milutin Šoškić je jednom izjavio da je Momčilo Vukotić najvoljeniji igrača u istoriji crno-belih. Njega su svi voleli. Zato nije čudo što je Partizan u vreme kad je Vukotić bio prva zvezda tima pridobio najviše navijača, znao je da naglasi legendarni Šole, čije reči ponosno mogu da potvrdim“, setno je govorio sadašnji trener Čukaričkog.

Saša Ilić za govornicom (© Star sport)

Kako sam reče, usled velike razlike u godinama, nije imao prilike da uživa neposredno u Mocinim potezima, ali...

„Bio sam nemerljivo srećan kad bih čuo da me navijači i novinari porede sa Mocom ili govore da sam njegov naslednik. Iako sam smatrao da preteruju, reči su mi prijale i predstavljale veliki motiv, kao i pohvale i saveti koje sam od njega dobijao. Nema sumnje da će zbog svega što je uradio za Partizan uživati večno poštovanje svih nas koji crno-bele volimo kao oči svoje. Iako će njegov večni spomenik biti njegovo delo, uveren sam da će naš zajednički i voljeni klub umeti da osmisli neki trajni spomen na svog slavnog asa. Spomenik koji bi, ne samo podsećao na Mocu, već bio putokaz budućim generacijama kako se postaje istinska zvezda i čestit čovek“.

Ilićev predlog naišao je na snažan odjek u crno-beloj porodici, a za njega glasa i dramski pisac Dušan Kovačević, koji je decenijama igrao mali fudbal sa Mocom.

„Čini mi se da nema većeg fudbalera koji je imao manje nesporazuma sa ljudima. Bio je čovek beskrajne tolerancije i skromnosti, gospodskim životom ostao primer kako istovremeno dohvatiti zvezde i šetati po zemlji. Mocu ću pamtiti po eleganciji u životu i na terenu, kao i osmehu kojim je ulepšavao dane. Podržao bih predlog Mocinog najdarovitijeg učenika, kapitena Saše Ilića, da se stadion u Humskoj nazove po Momčilu Vukotiću“, jezgrovito će Kovačević.

(© MN Press)

A kolika je gromada, sportska i ljudska, bio Moca videlo se po tome što su ga na večni počinak ispratili ljudi iz njegovog Partizana: igrači različitih generacija (Ilija Zavišić, Ivan Golac, Branko Rašović, Mustafa Hasanagić, Nikica Klinčarski, Rade Zalad, Ivica Kralj, Lazar Marković), treneri različitih sportova (Ljubiša Tumbaković, Duško Vujošević, Zoran Moka Slavnić), rukovodioci (sadašnji Miloš Vazura, bivši Žarko Zečević, Dragan Đurić, Zoran Popović, Ratomir Babić, Stojanče Ristevski), večiti rivali (Dragan Džajić, Dušan Savić, Vladimir Petrović Pižon, Boško Đurovski, Mitar Mrkela, uz predsednika Svetozara Mijailovića i generalnog direktora Crvene zvezde, Zvezdana Terzića), predstavnici Fudbalskog saveza (Jovan Šurbatović, Stevan Stojanović, Darko Ramovš, Miodrag Janković), članovi košarkaške sekcije (Ostoja Mijailović, Mlađan Šilobad) političari (Branko Ružić, Vanja Udovičič, Nikola Nikodijević), predstavnici medija, prijatelji, poštovaoci...

Jedinstven!