Miris mora, stadion gde kisnu samo gosti i podizanje iz pepela fudbalskog Olivera Tvista

Je li moguće da je prošlo 16 godina? Vembli je tog majskog dana bio plav kao nikada ranije, Hari Rednap izvodio je jedan od svojih najvećih mađioničarskih trikova, a onaj nasmejani Nigerijac pod stare dane učio je Engleze fudbalu i pokazivao im kako jedan naizgled nezgrapan napadač može da označava sinonim za vrsnog tehničara.

Na Fraton Parku pamtiće se zanavek onaj dan kada je legendarni Envanko Kanu zatresao mrežu u finalu FA kupa 2008. godine, zaplesao na travi fudbalskog hrama i krunisao sve ono što je Porstmut predstavljao tokom prve decenije tekućeg milenijuma. Ništa posle te godine obeležene globalnom finansijskom krizom nije ostalo isto, a kada su nam zamalo javili da je Pompi umro, navijači nisu dozvolili da njihov voljeni klub i stadion prekriju zemlja i korov. Posle 12 godina pukog vegetiranja i tavorenja po rangovima u kom mu istorijski posmatrano nikako nije mesto, mali i istovremeno veliki klub na pragu je povratka u Čempionšip, nečeg najmanjeg gde bi uvek morao da bude.

Sudbina Fudbalskog kluba Portsmut neodoljivo podseća na neka od remek-dela najvećeg sina ovog primorskog grada. Čarls Dikens bio je jedan od najvećih društvenih kritičara viktorijanskog doba, a ozlojeđen socijalnom nepravdom stvorio je brojna kapitalna dela svetske književnosti. Ono što se Pompiju dešavalo posle odlaska Srbina Milana Mandarića sa mesta vlasnika kluba, nalik je onoj priči o surovom životu Olivera Tvista, koji grca u hladnom i mračnom sirotištu i upada u bandu maloletnih džeparoša. Portsmut je u roku od nekoliko godina postao, dikensovskim rečnikom "Stara prodavnica retkosti", opelješen i predat na nemilost poreskim izvršiteljima.

Svi koji su pratili najviši rang engleskog fudbala pre 15 i 20 godina, umeju da cene i razumeju koliko su bili privilegovani što su pratili jednu od najlepših priča ostrvskog fudbala u eri Premijer lige. Tačno na stogodišnjicu kluba 1998. godine, legendarni Džordž Best nagovorio je kultnog jugoslovenskog i srpskog biznismena Milana Mandarića da kupi klub koji je u tom momentu bio na ivici ispadanja u treći rang. Odabiri pravih trenera ispostavili su se ključnim za dalji prosperitet. Najpre je sa Tonijem Pjulisom izboren opstanak u drugoj diviziji, da bi na mesto šefa stručnog štaba 2002. godine stigao Hari Rednap i počeo da na Fraton Parku izvodi trikove nalik svom imenjaku Hudiniju.

Sa Šakom Hislopom, Arjanom De Zeuvom, Svetoslavom Todorovim, Polom Mersonom... Portsmut je odlično gurao u sezoni 2002/03, a pobednički mozaik sklopljen je dovođenjem Jakubua Ajegbenija u zimskom prelaznom roku iz Makabija iz Haife. Imali su tih godina u Portsmutu fantastične procene s pojačanjima i dovodili igrače iz naizgled opskurnih liga, koji su se kasnije ispostavili značajnim akvizicijama. Često su potpisivali i veterane koji su ostajali u prelepom sećanju navijačima Portsmuta, poput Roberta Prosinečkog, a kasnije i pomenutog Dejvida Džejmsa, Sola Kembela...

Od samog ulaska u Premijer ligu, klub je zadobio ogromne simpatije neutralnih ljubitelja, a odlikovao se velikim brojem afričkih fudbalera u glavnim ulogama. Envanko Kanu, Papa Buba Diop, Sali Muntari, Loran Etame Majer, Benjani Mvaruvari, Đimi Traore, Džon Utaka... Svi su oni istovremeno nosili dres Portsmuta i u simbiozi sa pojedinim igračima sa ovih prostora, poput Dejana Stefanovića, Nika Kranjčara, mlađanog Asmira Begovića i ekscentričnim Harijem Rednapom na klupi, činili jednu od najromantičnijih priča engleskog fudbala.

(2,30 Izrael (3,40) Island (3,35)

Svi elementi pitoresknosti bili su tu... Počevši od multietničkog igračkog kadra (koji je bio izraženiji u odnosu na većinu klubova u to doba), pa sve do specifičnog Freton Parka, stadiona koji je dugo godina imao jednu tribinu nenatkrivenu, a bila je to baš ona namenjena gostujućim navijačima. Znalo se: Svi koji dolaze u luku Portsi, proklinjaće dan što su se drznuli da krenu u pohod na to drevno zdanje. Potencijalno dobijanje morske bolesti biće premija u odnosu na kišu koja će im zagorčaviti život na objektu predviđenom za nešto manje od 20.000 duša.

Prolamao se Fratonom čuveni usklik "Play up Pompey" i kad je sve krenulo nizbrdo. Pošto je Mandarić predao klub u ruke Saše Gajdamaka krenuli su veliki finansijski problemi, a propadanje je ubzala i prodaja gotovo svih najboljih igrača, poput Pitera Krauča, Silvana Distana, Kranjčara, Glena Džonsona, Lasane Dijare, Muntarija, ali je u poslednjim trzajima jakog Portsmuta osvojen FA Kup 2008. i izboreno igranje u Kupu UEFA (one poslednje sezone pre nego što će takmičenje biti preimenovano u Liga Evrope).

Pad je bio strmoglaviji nego što su navijači mogli i da sanjaju u najvećim košmarima. Posle ispadanja iz Premijer lige 2010, usledila je i selidba u Čempionšip 2012, onda u Ligu 1 2013. i na kraju u Ligu 2 2014. Taman što je klub bio pred gašenjem, navijači to nisu dali. Hiljade pristalica kluba koji je dva puta zaredom bio šampion Engleske (1949. i 1950), dali su po 1.000 funti i tako spasili klub od poreznika. Sami su postali privremeni vlasnici kluba i razgovarali sa potencijalnim novim, koji bi domaćinski poslovao. Odlučili su se za Tornejt Kompani u vlasništvu biznismena Majkla Ajznera, a klub se 2017. pomerio sa mrtve tačke i vratio u Ligu 1. Od tada su sredstva kluba limitirana, racionalno se troše, po cenu da igrački kadar i ne bude baš najsjajniji. U tome i leži glavni razlog činjenice da je šest sezona bezuspešno pokušavao da se vrati u Čempionšip, ali se ove sve konačno poklopilo.

Trener tima je 37-godišnji Džon Mousinjo (rekli bi neki Murinjo sa AliEkspresa), a najbolji strelac je Kolbi Bišop, koji je bez obeštećenja doveden iz Akringtona - podatak koji dovoljno govori o oprezu koji Portmsut ima i na prvo mesto stavlja mere štednje, a rezultati ako dođu dođu... E ove sezone će po svemu sudeći doći. Posle 39. kola Lige 1, na sedam kola pred kraj, Portsmut je lider sa pet bodova više od drugoplasiranog Derbija, a što je ključno, devet više od Boltona - trećeg na tabeli.

Eksplodiraće tog 20. aprila Fraton Park ako se dogodi ono što mora biti. Onaj mesec na grbu zasijaće jače nego bilo kad u prethodnih 14 godina, a svetlost, nada i svežina obasuće grad od oko 200.000 stanovnika. Travi kultnog stadiona biće potrebno čitavo leto da se povrati od brojne mase koja će gaziti po njoj i slaviti ulazak u viši rang, ali će to biti ono leto kada se jedan mali veliki klub konačno okanuo svoje tužne "tvistovske" sudbine i ponovo počeo da korača prema onome o čemu u slatkim snovima sanjaju hiljade ljubitelja engleskog fudbala - povratku u Premijer ligu. Možda su malo "Prevelika očekivanja", ali bi sve manje od toga bilo potcenjivanje Portsmutove istorije.