Krauč ponovo: Zašto je ljubav prema Čelsiju nestala, u čemu su to najbolji Lampard i Teri, a zašto je Kembel izbegavao treninge

U prvom javljanju otkrio je detalje “briljantnom“ Robertu Prosinečkom, u drugom zašto mu je odlazak iz Liverpula teško pao, a sada Piter Krauč okreće novi list u odnosu sa pratiocima na društvenim mrežama i odgovara na novi set njihovih zanimljivih pitanja. Odgovori su, naravno, još i bolji...

Da ne dužimo mnogo, idemo redom...

Zašto nema mnogo profesionalnih fudbalera koji po završetku karijere postanu sudije? Da li si razmišljao da postaneš arbitar?
“Dobro pitanje. Jedan od problema je proces kojim se dolazi do zvanja fudbalskog sudije. Pričao sam s Majkom Dinom nedavno i rekao mi je da je sudija već 30 godina. Njegovo iskustvo je ogromno i bogato, treba to poštovati. Pazite, ne možete jednostavno da završite karijeru i samo utrčite na utakmicu Premijer lige kažete: ’E, ja sam arbitar sad’. Morate da krenete od dna i gradite svoju karijeru. To me nikada nije privlačilo, iskreno. Ali posle razgovora s Majkom i Andreom Marinerom, moje poštovanje prema arbitrima postalo je još veće“.

Krauč se setio Robija: Marlboro nije pušio samo na terenu, a bio je kao magija

Navijači kojeg kluba su ti najviše smetali tokom karijere?
“Uh, jedna od najlošijih uspomena vezana je za Džilingemove navijače, koji su me napali kada sam bio igrač KPR. Bilo mi je to jako čudno tada jer su me verbalno napali tokom te jedne utakmice. Užasno iskustvo. Takođe mi nije bilo prijatno kada igram protiv Čelsija, iz vremena sa Liverpulom i Totenhemom. Ljubav koju sam gajio prema Čelsiju nestala je zbog načina na koji su se navijači ophodili prema meni“, kaže Krauč i nastavlja:
“Najteže mi je palo kada su me napali navijači Engleske. Nikada neću da zaboravim kako su me izviždali na Old Trafordu protiv Austrije 2005. Užasno sam se osećao, a to iskustvo me je kasnije nateralo da im pokažem koliko mogu u dresu reprezentacije. Iskreno verujem da sam uspeo u svojoj nameri“.

Ko je najviše, a ko najmanje trenirao od tvojih saigrača?
“Teško da mogu da razdvojim Gereta Bejla iz Totenhema i Frenka Lamparda u Engleskoj. Bili su daleko najbolji, iscedili bi poslednju kap znoja iz tebe. Uvek su bili prvi kada se dolazi i poslednji su odlazili sa treninga“, priseća se Krauč, pa dodaje:
“Najgori je definitivno bio Sol Kembel u Portsmutu. Bio je već na kraju karijere i verovatno je ostao bez želje za nekim posebnim radom. Dešavalo se da bude u sobi za masažu, gde mu masiraju noge, pa ulazi Hari Rednap i viče mu: ’Sol, danas igraš’. A on bi mu odgovorio: ’Samo ne danas’. Ipak, moram da priznam da je bio veliki profesionalac u Totenhemu, ali tada sam bio samo klinac“.

Koji je najsmešniji izgovor koji ste ti ili neko od tvojih saigrača iskoristili zbog kašnjenja na trening?
“Odgovoriću, ali ću zadržati ime čoveka za sebe. Bilo je to u Stouku, imali smo trening u 9 ujutru i čovek o kojem pričam je imao velikih problema o tome da pazi koliko je sati. Od njega smo čuli najviše izgovora, od pucanja guma na automobilu, do gužvi u saobraćaju... Jednog jutra je kasnio i pozvao trenera da kaže da mu je crkla električna ograda ispred kuće i da nije mogao da izađe. Došao bi 45 minuta kasnije sa svojim kolima kao da nije bilo problema. Svi smo ga pitali da li je sve u redu, a on bi nam rekao kako i dalje čeka da neko dođe i reši problem. Mi zbunjeni, pitamo se kako je došao onda, a on uzvraća fantastičnim odgovorom. Ne mogu da se setim tačno sada, ali bilo je nešto u fazonu kao kada učenik kaže da mu je pas pojeo domaći zadatak“.

Krauč opet blistao: Zašto žali za odlaskom iz Liverpula i otkud Zola pre Aguera i Ronalda u idealnom timu stranaca...

Zašto neki treneri daju kapitensku traku golmanu, kad on jako malo može da utiče na igru sa svoje pozicije?
“Dobro pitanje. Gledaj, imaš sjajne golmane koji su bili kapiteni – Dino Zof, Iker Kasiljas, pa sada Ugo Loris... Svi oni su podigli trofej svetskog prvaka. Mnogi kažu da je najbolje dati golmanu kapitensku traku jer oni imaju najbolji pregled igre. Lično, verujem da to nije najbolji izbor, već da je bolje da to bude centralni vezista ili štoper. Oni su u mogućnosti da pričaju sa sudijom i suprotstave im se u nekim odlukama. Džon Teri je po meni apsolutni majstor u tim stvarima. Znao je da sa sudijama priča o porodicama i zove ih po imenu u tunelu pre utakmice. Možda vama to ne izgleda, ali to su male stvari koje prave razliku kasnije“.

Koja je najluđa stvar koju si morao da uradiš tokom inicijacije u svom novom klubu?
“Mogao bih da napišem ceo esej na ovu temu. Svi znaju da je pevanje najvažniji deo inicijacije jednog igrača u novom klubu, a ja sam svojim pevanjem upropastio mnogo klasika. Takođe je bilo i nekih jako diskutabilnih oblačenja uskih haljina... Najluđa je bila moja poslednja inicijacija, tokom predstavljanja u Barnliju. Koristio sam viljušku kao mikrofon, a pevao sam pesmu ’Infomer’ od Snoua. Užasno je zvučalo“.

Foto: Reuters