Milivojević: Otac je želeo da provedem karijeru u Zvezdi, ali morali su da me prodaju da prežive

Prelaskom u redove Crvene zvezde početkom 2012. godine ostvario je san. Verovatno nije ni slutio da će deceniju kasnije biti kapiten londonskog kluba u Premijer ligi. Ostavio je Luka Milivojević dubok trag u Kristal Palasu, upisao 173 zvanična nastupa, postigao 28 pogodaka uz šest asistencija. Ove sezone pre svega zbog povrede nije u prvom planu kod novog trenera Patrika Vijere, ali s ozbirom da mu je traka i dalje oko ruke obavlja važnu ulogu i daje primer sve brojnijim mladim igračima na Selhurstu. Kratku pauzu od klupskog fudbala iskoristio je da sumira utiske posle pet godina u engleskoj prestonici, ali se dotakao i brojnih drugih tema. Neizostavna je bila Crvena zvezda.

Tekuća takmičarska godina puna je turbulencija za srpskog vezistu. Prošlog leta mu je preminuo otac, na startu sezone je doživeo i povredu.

"Malo je zbunjujuća sezona, ali uvek sam iskren prema sebi. Mislim da radim odlično na treninzima i dajem sve od sebe. Zadovoljan sam kako sam odigrao u kupu", rekao je Milivojević.

Iako nije tako često na terenu kao ranijih godina kada je bio ključni igrač i dalje je lider Orlova sa Selhursta.

"Kao kapiten moram da vodim primerom, posebno u teškim trenucima, jer tu je mnogo mladih momaka koji mogu da se nađu u sličnoj situaciji u budućnosti. Uvek sam spreman da se borim i nikad ne odustajem. Do kraja karijere ću se boriti i davati maksimum, a na treneru je da odluči da li je to dovoljno dobro za njega. Radim ono što mislim da je najvažnije - dajem sve od sebe".

Prisetio se i perioda koji je proveo u Crvenoj zvezdi za koju je navijao od malena.

"Kada je stigla ponuda da pređem u Crvenu zvezdu, možete da zamislite moju sreću, mog oca. Sećam se kada sam potpisao da mi je rekao: 'Želim ti da čitavu karijeru provedeš u Zvezdi'", priča bivši kapiten kluba sa Rajka Mitića i nastavlja: "Za mene je to bio kraj svega, to je bilo to - ostvario sam san. Nisam morao ništa više da uradim".

Luka Milivojević u dresu Crvene zvezde (©MN Press)

Proveo je godinu i po dana u Zvezdi, koja ga je u julu 2013. godine prodala Anderlehtu za oko 3.00.000 evra.

"Morali su da me prodaju da bi preživeli".

Pre njega boje Kristal Palasa branio je još jedan srpski fudbaler - Saša Čurčić. Ističe Luka da se poznaju i gaje odlične odnose.

"Često sam ga sretao i čujemo se telefonom. Veoma je pozitivna osoba. Nismo dugo pričali, ali veliko mi je zadovoljstvo kad god ga sretnem. Sjajan je tip, pozitivan i uvek optimističan".

U vreme dok je Čurčić branio boje londonskog kluba na tadašnju Jugoslaviju padale su bombe. Prestao je da igra, vodio proteste i nosio plaketu na Selhurst parku, prisećaju se iz Palasa. Seća se i Luka tog vremena i ističe da bi u takvoj situaciji imao samo dve opcije.

"Brojni igrači su protestovali. U Italiji ih je bilo par, kao i Čurčić. Tako bi svi trebalo da postupe. Veoma je nezgodno kada je vaša zemlja u pitanju, da se tako nešto desi sada, šta bih radio? Imao bih dve opcije: da se vratim kući i pokušam da budem uz svoje ljude ili, ako sam sprečen, da nekako pružim podršku. Kada se bavite fudbalom znate da vas prate kamere i ljudi gledaju, pa morate da pokušate da date podršku. To je bila prava odluka".

Milivojević je samo jedan od brojnih srpskih igrača koji su se obreli u Premijer ligi i ostavili trag. Nemanja Vidić je među kandidatima za mesto u Kući slavnih, važan deo Čelsijeve trofejne generacije bio je Branislav Ivanović... To je nateralo novinare iz Kristal Palasa da se zapitaju kako država koja broji dve trećine stanovnika Londona uspeva da iznedri generacije sjajnih fudbalera?

"Mala smo država, ali vrlo talentovana. Ne mogu da kažem zašto, ali možda su nas teška vremena očvrsnula. Morate da budete jaki da bi preživeli i onda vam jača mentalitet, karakter i počnete da cenite veoma jednostavne stvari. Kada prođete kroz tako nešto shvatite da vam je vrlo malo potrebno da budete srećni".

Veliki si, Nemanja! Vidić među 25 legendi Premijer lige koje konkurišu za Kuću slavnih

Smatra i da je novijim generacijama sve teže.

"Kao klinci smo imali sreće, jer mi se čini da je veoma teško novim generacijama da budu kao mi, pričam o Srbiji. Kada sam kao dete išao u osnovnu školu, nismo imali telefone i društvene mreže - nismo imali ništa. Imali smo dve opcije posle škole: da radimo domaći, ili da se igramo sa prijateljima. To je bilo to. Kada si napolju i igraš košarku, fudbal, ragbi to je važno jer si aktivan i krećeš se. Trudiš se da pronađeš svoj sport".

S ozbirom da će 7. aprila napuniti 31 godinu, mora da počne da razmišlja i o životu posle fudbalske karijere. Ipak, ističe Milivojević da ne žuri i da ništa još nije odlučio, ali i da želi još da igra.

"Još par godina igranja je ispred mene i trudiću se da idem do krajnjih granica. Porodica mi ipak uvek nedostaje. Supruga i deca su ovde sa mnom, ali majka, brat i njegova porodica u Srbiji. Mi smo veoma religiozna nacija i često kažemo: 'Ako hoćeš da nasmeješ Boga ispričaj mu svoje planove'. Teško je planirati... Ne znam do koje godine ću moći da igram - dok god mi telo bude dozvoljavalo. Glava vodi, ali telo je iza. Videćemo da li će ispratiti moj mentalitet i um. Kada bude prestalo da radi ono što želim, moraću da prestanem".

Nije siguran da li će ostati u fudbalu kada okači kopačke o klin.

"Iskreno, nisam odlučio šta želim, ali mislim da ću uskoro morati da počnem da razmišljam. Nisam ipak u žurbi. Ukoliko budem želeo da ostanem u fudbalu, pokušaću da budem uključen. Ukoliko ne, trudiću se da uživam u životu sa porodicom. Imam brojne hobije, volim da pecam i želim da provedem određeno vreme u Srbiji. Videćemo. Još mnogo godina je preda mnom", ističe Milivojević i napominje da je veoma srećan u Kristal Palasu i da mu je na umu samo da bude najbolja verzija sebe na terenu.