Milan sa Piolijem – još jedna godina izgubljena u tranziciji

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

U slučaju Stefana Piolija život se još jednom potvrdio kao najbolji i najnepredvidiviji scenarista. Ako bismo hteli da damo naslov novoj epizodi trenera Milana, prirodno bi se nametnuo: “Od Atalante do Atalante”. Katastrofalan poraz u Bergamu krajem prošle godine (5:0) bio je okidač da Zvone Boban i Paolo Maldini prelome i dovedu 39-ogodišnjeg Zlatana Ibrahimovića, a generalni direktor Ivan Gazidis u tajnosti postigne dogovor sa Ralfom Rangnikom da preuzme Milan na kraju sezone. Sutra na San Siro dolazi Atalanta: Zlatan Ibrahimović je opravdao očekivanja, Maldini i Ibra su se zavadili sa Gazidisom i to javno, pred svima, Boban i Milan su na sudu, a Pioli je produžio ugovor do 2022. godine.

Jedina logika iznenadnog poteza američkih vlasnika italijanskog kluba je pojavljivanje na horizontu potencijalnog kupca i posledično ostavljanje prostora novom vlasniku da pravi revolucije po svom nahođenju. Podsetimo, Eliot je spekulativni fond koji je specijalizovan da preuzima kompanije u problemima, zatim ih postavlja na zdrave noge i onda ih prodaje za značajno veću cenu, ostvarujući profit. Dakle, nema nikakve sumnje u prirodu investicije familije Singer (vlasnici fonda Eliot) u Milan, kao i njihovu motivaciju. Njih, pre svega, interesuje da zarade na kupoprodaji milanskog kluba, čim se ukaže prilika: Liga šampiona i šampionske titule za njih nisu ciljevi već sredstva.

Prvobitni plan Gordona Singera (sina patrijarha familije Pola) i Gazidisa je bio da rekonstruišu Milan od temelja, izglancaju i zatim prodaju: zato je postignut preliminarni dogovor sa Ralfom Rangnikom, profesorom za “trejding”, odnosno za realizaciju kapitalne dodatne vrednosti na osnovu trgovine fudbalerima. Komaparativna prednost Rangnika je njegov dar da sprovodi uspešan “trejding” i ostvaruje, istovremenno, odlične rezultate: Lajpcig i Salcburg su dragulji njegove karijere.

Većina italijanskih medija je dočekala na nož odluku Gazidisa i Singera da dovedu Rangnika. Medijska kampanja protiv Gazidisa je vođena permanentno nekoliko meseci. Inicijalna kapisla nije bila odbrana Stefana Piolija, ona je došla tek kasnije, kada je sezona nastavljena. Italijanski mejnstrim mediji su uzeli na zub Gazidisa jer su stali u u odbranu legendi Milana Paola Maldinija i Zvonimira Bobana.

U Italiji se još nisu navikli na modu stranih vlasnika velikih klubova, pogotovo ako se na ključnim mestima ne nalaze velika italijanska ili klupska imena. Italijani su toliko arhaični da i danas svakodnevno slušate u sportskim “talk show” programima ili čitate tekstove u novinama u kojima se poziva na figuru vlasnika kluba, predsednika sa paternalističkim odnosom prema igračima i stručnom štabu. U smislu, kad predsednik uđe u svlačionicu ili prostorije kluba i lupi šakom o sto i ispostrojava sve redom, a onda sa svog bankovnog računa skine milione evra da kupi nova pojačanja. Posrtanje Rome, Milana, Intera u poslednjim godinama i uspon Juvea, Lacija i Napolija se u dobroj meri obrazlažu činjenicom da su u prvoj grupi klubovi sa stranim vlasnicima i tzv. top menadžerima, a u drugima imamo vlasnike starog kova Anjelija, Lotita i De Laurentisa.

Stefano Pioli

Kampanja protiv Rangnika i Gazidisa je oživela zajedno sa produžavanjem serije pozitivnih rezultata Milana u nastavku sezone. Boban je bio već zaboravljen, podrška Maldiniju je počela da slabi jer sam tehnički direktor Milana nije pokazivao preveliku želju da zadene frontalnu konfrontaciju sa Gazidisom i familijom Singer. Serija pobeda Milana bila je poslednja slamka za koju su uhvatili mediji: Pioli je samo koletaralni dobitnik, na pravom mestu u pravom momentu. U poslednjih par nedelja je kreirana slika o Pioliju kao da je reč o super stručnjaku, a ne treneru koji je u deset godina provedenih u Seriji A osvojio jednom treće, jednom osmo, jednom deveto i jedno 13. mesto, kolekcionirajući pet otkaza.

Pioli ponavlja uvek isti profesionalni skript u klubovima: počne stidljivo, zatim usledi serija dobrih rezultata, uglavnom traje dva-tri meseca, i onda sledi nezaustavljivi pad. Jedini izuzetak je bila sezona u Laciju kada je stigao do trećeg mesta, pobedom u poslednjem kolu protiv Napolija na San Paolu. Milanov trener je nesumnjivo dobar čovek, učtiv, finih manira, ali ne pripada kategoriji velikih trenera. Biti prosečan i fin nije uvreda, u životu često budu nagrađeni, baš kao što je Krleža pisao: Politika malih učtivosti nikada ne može škoditi. Piolijeva učtivost je nagrađena dvogodišnjim ugovorom.

Navijači Milana su poprilično dezorjentisani. Gazidis i familija Singer im se ne sviđaju, listom su bili uz Bobana i Maldinija u sukobu sa generalnim direktorom, ali su istovremeno sa određenom radoznalošću očekivali dolazak Rangnika. U njihovim očima Nemac je trebalo da predstavlja novinu, konačno je na klupu Rosonera trebalo da dođe neko veliko, zvučno, jako, intrigantno ime.

Od odlaska Karla Ančelotija, svi izbori Milana za klupu, bez obzira da li se radi o Berluskoniju, Kinezima ili Amerikancima, su bile opklade i eksperimenti. Uspela ja samo druga sa Alegrijem. Sve ostale, od prve sa Leonardom preko Sedorfa, Inzagija, Mihajlovića, Brokija, Montele pa do Gatuza i Đampaola su bile neuspešne.

Stefano Pioli (©AFP)

Izbor Piolija je u početku bio prelazno rešenje, krpljenje posle promašaja sa Markom Đampaolom. U tom smislu je bilo logičan i ispravan potez. Međutim, on nije trener ni za Ligu šampiona, a kamoli za napad na skudeto. Jednostavno to nije njegova kategorija. U nekim normalnim vremenima za Milan, ne bi bio uzet uopšte u razmatranje kao potencijalni šef stručnog štaba. Neće biti iznenađenje ako već u septembru kladioničarska kvota za otkaz Pioliju počne vrtoglavo da pada.

Pioli je trener za koga se u Italiji kaže: od njega ne možeš da umreš, ali ni da ozdraviš. Stefano nema harizmu da primora vlasnike kluba ili generalnog direktora da mu kupi igrače koje želi: za štedljive predsednike on je idealan, ne diže galamu, ne žali se i radi sa igračima koje ima na raspolaganju. Idealan za timove koji počinju sa idejom da je prvi zadatak da se obezbedi opstanak, ali neprikladan za one sa trofejnim snovima.

Ostanak Piolija na klupi Rosonera znači da se početak revolucije odlaže, a period tranzicije produžava. Ne treba potceniti rezultate koje je Pioli postigao u poslednjih mesec dana, ali ne treba zaboraviti da se u nastavku sezone igralo i igra se sa pola gasa, toliko sporo da je Zlatan Ibrahimović i pored toga što mnnogo više hoda i stoji u mesto nego što trči, najbolji igrač na pragu svoje pete decenije života. Ako uzmemo pojedinačno igrače Milana, osim Donarume, Romanjolija i Ernendeza, koliko još njih bi moglo da igra u prvoj postavi ne samo Juventusa, nego i Atalante, Intera, Napolija ili Lacija?

U celoj ovoj priči Pioli najbolje prolazi: jedan sasvim prosečan trener, daleko iza kvaliteta, primera radi, Frančeska Gvidolina, moći će da se pohvali da je u svojoj karijeri trenirao Inter i Milan. Najgore će proći Gazidis, izgleda da “Ajvani” nisu tako “grozni” i uspešni, kao Ivani. Svi njegovi dosadašnji potezi, uključujući i poslednji, su ukazatelji o njegovoj nedoraslosti da sedi u fotelji Adrijana Galijanija. Serija A nije Premijer liga, baš kao što Italija i Enleska imaju malo dodirnih tačaka. Gazidisova avantura u Milanu neće imati rukopis Arsenalove, osim ako tata i sin Singer nemaju neko novo iznenađenje, mnogo veće od ovog sa Piolijem: prodaju Milana.

Piše: Željko PANTELIĆ