Milan Radin: Gubimo sa 0:5 protiv Frajburga, a u svlačionici saznajem da mi se žena porodila

Jednoga dana igrate u dresu Jugovića iz Kaća, Sente, Radničkog iz Nove Pazove. Godinama kasnije,  saigrač ste Hviče Kvarackelije, jurišate za Lukasom Paketom u Londonu ili osvojite duplu krunu sa Partizanom. Takva je životna priča Milana Radina, sada fudbalera TSC-a iz Bačke Topole sa brojem sedam na leđima. Koji je letos doživeo lom i težu povredu tokom priprema, da bi se uspešno vratio na teren nakon dva meseca pauze.

I tek u 13. po redu klubu u karijeri, uspeo je defanzivni vezista, poznat kao radilica na sredini terena, da stigne do broja od 100 nastupa. Iza Topolčana, stoji Aktobe sa 42 zvanična meča, pa Dinamo Tbilisi sa 37. Takođe, Radin je jedan od poslednjih Mohikanaca iz generacije „Lazetić bojsa“ koji su i dalje u klubu, što su imali prilike da dožive sve uspehe koje je TSC ispisao u poslednje tri godine. Zato o njima može da priča iz prve ruke.

A, krenuli smo od pomenutog jubileja: prvi put u karijeri si odigrao 100 utakmica za jedan klub?

„Drago mi je što sam odigrao 100 utakmica ovde u TSC-u. Nigde se nisam zadržao toliko dugo da bih dostigao taj broj mečeva. Takođe, zadovoljstvo mi je što sam deo novije istorije TSC-a, u periodu kada su beležili sjajne rezultate. Bili smo drugi i treći u prvenstvu, igrali grupnu fazu Lige Evrope, prezimili sledeće sezone u Ligi konferencije. Igrao sam u dosta dobrih klubova, ostvario dobre rezultate, osvojio duplu krunu u Srbiji. U dresu TSC-a nemam baš sad neki meč posebno da izdvojim, eto ti u Evropi su mi prvi pik, ako moram da biram“, započinje razgovor za Mozzart Sport, Milan Radin.

(@MNPress)

Kako je sve počelo u Bačkoj Topoli? Bila je zima 2023. godine, polusezona, TSC je odlično gurao, i na kraju se okitio titulom viceprvaka.

„Došao sam u TSC na poziv Žarka Lazetića, sarađivali smo i u Partizanu. Znao sam za klub kakve ima uslove, kakav je trening, stadion, akademija, kaku funkcionišu. Privukla me ta uređenost kluba, Žarko mi je predočio neke planove, kako hoće da sve izgleda, to me privuklo. Kada sam došao na polusezoni, odmah smo bili drugi, bila je baš uspešna sezona. Prvi put u istoriji kluba smo igrali grupnu fazu evropskog takmičenja. To je baš veliko iskustvo za nas igrače, ali i za sve ljude u klubu. Videli smo kako funkcionišu drugi klubovi, kakva je atmosfera, igrali smo protiv dobrih igrača, trenera, koje smo do tada gledali samo na TV-u“.

Dosta se pričalo o tome da se kod Lazetića sistem podređuje igračima, a ne oni njemu?

„Lazetićev sistem je zahtevan, ali i zahvalan. Trenažni proces je baš zahtevan. Sve što proživiš tokom nedelje na treningu ti olakša utakmicu, sa te strane je zahvalno. Dobro si pripremljen, svi znaju šta treba da rade. Opet, svi igrači koji su tada bili u timu su imali kvalitet da te ideje sprovedu na terenu, i treneru je lakše kada zna da ekipa može da iznese sve zamišljeno na terenu.“

Kakak je osećaj bio igrati Ligu Evrope, i to protiv takvih veličina kao što su Vest Hem, Olimpijakos, pa i Frajburg?

„Utakmica u Londonu mi je ostavila najveći utisak. Prvi meč, ne znaš šta te čeka, ideš na noge premijerligašu u Englesku. Međutim, mi smo se pripremili tako da idemo tamo da pobedimo. Zvuči nerealno, ali tako smo bili pripremljeni, sa takvom energijom smo otišli Vest Hemu. Poveli smo i ko zna šta bi bilo da smo još malo izdržali. Takva nam je bila priprema. Većinu utakmica smo bili u egalu, na dobrom nivou, sem na primer Frajburga, jer tamo nismo izgledali najbolje. Ostale mečeve smo po meni bili izjednačeni ili blizu tih ekipa. U Frajburgu jesmo poraženi 0:5, ali na poluvremenu mi je došao klupski lekar i obavestio me da mi se žena porodila, tako da, eto, jedan lep detalj u tom porazu.“

Jedan osvojen bod u šest mečeva tadašnje grupne faze Lige Evrope je za vas u timu bio razočaranje ili ne?

„Nismo bili razočarani na kraju, igrali smo protiv ozbiljnih ekipa i do poslednjeg meča protiv Olimpijakosa smo bili u igri. Da smo pobedili u Grčkoj, plasirali bismo se u Ligu konferencije. Više smo bili ponosni na sebe kako smo predstavili klub i naš fudbal u okršaju sa takvim ekipama.“

(@StarSport)

I već sledeće godine ste napravili iskorak, obezbedivši klubu prvo evropsko proleće:

„Bili smo treći na tabeli u domaćem prvenstvu, imali isti broj bodova kao kad smo bili drugi. Nisu nas dočekale tako kvalitetne i atraktivne ekipe u Ligi konferencije, ali smo opet odigrali neke istorijske mečeve. Velika je razlika u kvalitetu između Lige Evrope i Lige konferencije, po meni baš vidno. Od svih mečeva u tom našem pohodu ka evropskom proleću bih izdvojio meč sa Luganom, jer je to prva, istorijska pobeda za tim u Evropi, i meč protiv Noe, gubili smo dva razlike, preokrenuli i obezbedili nokaut fazu. Ekipa tada i sezonu pre je imala isti kvalitet. Protiv Jagjelonije su nas malo omele neke povrede, ali nećemo u tome tražiti opravdanje. Bili smo u egalu oba meča do nekih dvadesetak minuta pre kraja. Poznajem fudbal u Poljskoj, na polju te fizike su ekipe odlične, i fizičku su dobro pripremljene. Mogu reći da su nas na to i dobili, jer smo u oba meča pali u poslednjih dvadeset minuta.“

Šta je bio veći plus u tom pohodu, to što ste igrali sa pretežno domaćim igračima, ili to sa kakvim načinom igre ste dospeli do nokaut faze?

„Može se reći da nam jeste plus što smo sa ekipom većinski sastavljenom od domaćih igrača napravili uspeh, ali nije to sad presudno ko je stranac a ko ne, mi svi predstavljamo klub. Takođe, došli smo do evropskog proleća uz atraktivan fudbal i zbog toga nam je drago i ponosni smo. Svaki meč smo se nadmetali, bili ofanzivni, nismo se povlačili, nismo stali nazad i molili se Bogu. Naprotiv, napadali smo svakog protivnika i jurili tri boda kroz ceo meč.“

Da se osvrnemo na početak tvoje karijere, jer si, da bi došao do Mozzart Bet Superlige, igrao gotovo u svim nižim rangovima. Je li to neki prirodan put za igrača, da iz sezone u sezone ide stepenik više?

„Neko će smatrati da je to prirodno, ja bih pre rekao da su retki slučajevi da jedan igrač iz četvrtog ranga krene i da stigne do Superlige, da se probije do tog cilja. Ja sam još više ponosan na sebe i drago mi je kada se prisetim odakle sam krenuo. Ceo život sam bio vredan, ne samo u fudbalu već i na svakom polju života sam davao sto odsto sebe. I kada ne uspem, sebi kažem dao sam sve. Nema prostora i ne mogu reći mogao sam to i to na primer i da žalim za nečim. U tim nižim rangovima sam se susretao na terenu sa sadašnjim trenerom Miljanovićem. Drago mi je što je dobio šansu, pravio je dobre rezultate u mlađim selekcijama. Ekipa mu je verovala i napravili smo određen rezultatski pomak.“

Kakva je Mozzart Bet Superliga danas?

„Liga će po meni tek da dobije na kvalitetu kada se sredi ta infrastrutkutra. Ne mislim samo na stadione, terene, već i na trening centre, terene za trening, i kada se, naravno, smanji broj klubova. Biće kvalitetnije, ali i sada je dosta ekipa bodovno blizu, svako svakoga može da dobije. Nije se ranije dešavalo da Zvezda i Partizan prospu ovoliko bodova, da se sa njima igra ovako u egalu“.

Jedan od timova za koje si igrao je i lučanska Mladost, tada drugoligaš, sada stabilan član elitnog ranga.

„U Lučane sam stigao kada su bili u drugoj ligi, ušli smo u Superligu. To je jedan zanimljiv deo karijere, rado ga se sećam. Imali smo dobar tim, dobru atmosferu i korektne rezultate. Nisu tada Lučani bili spoj mladosti i iskustva, tim su činili pretežno igrači u finim godinama, ne baš preterano mladi, ali ni u nekim poznim godinama. Nije bio niko od 18 godina, ali ni, eto, neko baš u tim zalaznim godinama. Iz tog tima je u ekipi sa mnom sada Saša Jovanović. U Lučanima smo bili saigrači, kao i sada“.

Posle Mladosti - Voždovac, kao usputna stanica ka Partizanu.

„Pauzirao sam šest meseci nakon odlaska iz Lučana, bilo je više ponuda, ja sam se odlučio za Voždovac. Smatrao sam ih zdravom sredinom, odličnom za razvoj. Pre dolaska u redove Zmajeva sam bio na probi u jednom ruskom timu. U njihovom dresu sam odigrao meč protiv Partizana, i odigrao sam dobro. Već je tu došlo do kontakta sa Partizanom, ali nije došlo do realizacije. Pojavila se potom mogućnost odlaska u Voždovac. Malo su bili skeptični, jer sam došao iz perioda neigranja od pola godine. Ali, posle par meseci me već opet zvao Partizan i potpisali smo predugovor, pratili su me sve vreme tamo. Voždovac je bio jedna zanimljiva ekipa, tu je bio Bojan Puzigaća, Nenad Marinković, Nikola Ćirković, trener nam je bio Bratislav Živković. Za njegov rad sve pohvale.“

U Partizanu je bila žestoka konkurencija, ali je stigla i dupla kruna, ujedno i poslednja titula crno-belih:

„Stigao sam u Partizan kada su bili drugi, osvojili Kup. Nismo sezonu počeli baš najbolje, sećam se priprema na kojima je bilo nekih 40 igrača. Dođeš u Partizan iz, da kažem, manjeg kluba, nemaš neko ime, pa te neki malo potcene, ali moraš da budeš strpljiv. Boriš se na treningu, daješ 500 odsto i čekaš svoju šansu. Trenirao nas je Ivan Tomić, nakon njega Marko Nikolić, na kraju Miroslav Đukić. U tom periodu se menjalo, nisam igrao, pa jesam, ali eto pred kraj sezone sam dobio veću minutažu. Ipak sam imao neku ulogu, igrao sam dvomeč protiv Videotona, Evropu, četiri večita derbija. Kada smo osvojili duplu krunu, atmosfera je bila sjajna, a Marko Nikolić je pokazao da je vanserijski trener. Kada podvučem crtu, mogu reći jedan lep period za mene, tu sam i prvi put igrao grupnu fazu u Evropi.“

(@StarSport)

Iz tog tima Partizana iskaču Leonardo i Uroš Đurđević, strelci ukupno 48 pogodaka u prvenstvu.

„Svi potenciraju tandem Leonardo – Đurđević, i jeste, bili su baš učinkoviti. Bilo je još dosta igrača koji nisu svoj učinak istakli kroz asistencije i golove, ali su mnogo značili ekipi. Evo, na primer, Bojan Ostojić, imao je fenomenalnu sezonu, držao odbranu. Naravno, Saša Ilić je neizostavan kada pričamo o Partizanu, legenda kluba.“

Večiti derbi je nešto posebno, a ti si odigrao ukupno četiri u dresu Partizana?

„Večiti derbi je uživanje, jako je lepo igrati. Oseća se pritisak, ali ako si dobro pripremljen, nemaš problem, pogotovo ako znaš šta ti je zadatak, šta treba da radiš. Stranci ne osećaju derbi kao mi, jer ovde kad se dete rodi navija za Zvezdu ili Partizan, to je tako. I mi smo kao deca sanjali da igramo večiti derbi, damo gol, proslavimo ga, ne znam ima li deteta koje o tome nije maštalo. Iz tog sna i nastaje pritisak kod domaćih igrača. Uvek razmišljaš kakav ćeš utisak ostaviti, hoćeš li pobediti.“

Posle Parnog valjka, usledio je odlazak u Kazahstan. Kakvi su ti utisci o tamošnjem fudbalu, ali i životu?

„Započeo sam sezonu sa Partizanom, ali se otvorila mogućnost da odem u Kazahstan i ja sam smatrao da je vreme da promenim sredinu. Aktobe je jedan od najvećih klubova u toj državi, dosta trofeja, armija navijača svaki meč. Život je malo drugačiji, običaji, mentalitet ljudi, malo mi je trebalo vremena da se priviknem. Početak je bio malo teži jer sam došao tu sa porodicom, ne znaš ni jezik, pa učiš polako. Liga je u tom trenutku bila za nijansu slabija od naše, ili možda u egalu. Stvar tamo popravlja to što svaki tim ima šest stranaca, jer njihovi domaći igrači nisu na zavidnom nivou. Ko uspe da ima u timu kvalitetne domaće igrače, taj je u prednosti. Svako može da dovede strance i napravi ekipu. Ali, i to je posao, pronaći te strance“.

Često se priča o dugačkim putovanjima na gostovanja, jer je Kazahstan površinski ogromna država...

„Putovanja su dugačka, išli smo vozom na pojedina gostovanja 18 sati, između dva grada u istoj državi smo leteli preko dva  i po sata, čak i više. Gostujući mečevi su kao ovde kad igraš evropski meč. Putuješ dan ranije na gostovanje, tamo treniraš, pa igraš utakmicu. Onda se dešavalo da ne ideš odmah posle meča nazad, već taj treći dan. Opet, vidiš da je pun stadion, ljudi obožavaju fudbal. Izađem da prošetam na trening, zaustavi te pet ljudi da se slika, pozdravi. Stadion kapaciteta 12.000 ljudi ima prosečnu posetu od desetak hiljada. I to čak i kada je zima, pa bude deset stepeni ispod nule. Bilo je lepo igrati tamo, posebno te domaće utakmice“.

Zatim si se preselio malo zapadnije, u Poljsku. Tamo si doživeo i da ispadneš iz prvog ranga takmičenja?

„Otvorila se mogućnost igranja u Poljskoj, i to sam video kao ozbiljan korak napred, jer je njihova liga kvalitetna. Svi klubovi poseduju dobru infrastrukturu, puni su stadioni, zato sam se odlučio da odem tamo. Prvih šest meseci je bilo čudno, povredio sam se odmah, propustio nekih pet mečeva. Kada sam se oporavio, promenio se trener i onda sve ispočetka. Klub je napravio neke odluke koje su nas koštale kasnije, ispali smo iz Ekstraklase na kraju sezone“.

(@MNPress)

Ime kluba baš nezgodno u vremenu u kojem si boravio tamo - Korona Kijelce.

„Na polusezoni posle zime krene virus korona, a ja u klubu Korona. Svi su me živi zvali, baš je bilo šala na taj račun. Pored pomalo crnog humora, bilo je i onog pozitivnijeg. Sa nama je u timu bio Mihal Papadopulos, koji je tokom boravka u Arsenalu odigrao jedan meč sa Fabregasom. Uvek smo mu govorili u šali, eto sad igraš sa nama, a ranije si sa Fabregasom“.

Šta možeš da kažeš o navijačima u Poljskoj? U Bačkoj Topoli smo na delu videli navijače Legije iz Varšave, kao i Jagjelonije Bjalistok.

„U Poljskoj je takva kultura, takav je mentalitet. Svaki klub ima svoje navijače. Lepo je to kada na svakom meču u ligi imaš navijače oba tima. Kao da si na pravoj evropskoj utakmici. Navijači Korone nisu kao navijači Legije, ali opet su tu u određenom broju. Tamo je u pravom smislu zastupljen taj neki lokal patriotizam“.

Posle Poljske povratak na istok, sada na novu destinaciju, u Gruziju.

„Nisam hteo da igram drugu ligu Poljske, i došao sam u Inđiju da ne ostanem bez kluba. Tamo sam bio dva meseca, kod trenera Dejana Čelara. Posle sam otišao u Gruziju i prijatno sam se iznenadio. Na poziv pomoćnika mog nekadašnjeg trenera, a koji je Gruzin, sam došao u Dinamo Tbilisi. Nisam znao puno o Gruziji, čak je bilo komentara kako tamo nema struje i slično. Razuverio me prvo trener koji je rekao da je taj period prošao, a zatim sam se uverio i na licu mesta da je Tbilisi prelep grad. Prijatno sam se iznenadio. Najveći klub u državi je Dinamo Tbilisi, osvojio je i Kup pobednika kupova. Stadion prima 55.000 ljudi, akademija, baza za ekipu, dosta igrača izlazi iz te akademije, čak i danas većina reprezentativaca Gruzije“.

Hviča Kvarachelija je danas planetarna zvezda, ali tebi je saigrač bio onda kada za njego niko van Gruzije nije znao. Kakav je tada ostavljao utisak?

„Usledio je poziv šampiona Gruzije, Dinama iz Batumija. Video sam veliku želju tih ljudi da me dovedu i procenio sam da je to dobar potez. Usledio je rat u Ukrajini i fudbaleri iz ruske lige su mogli bez obeštećenja da napuste svoje klubove. Tako je nama došao Hviča Kvarachelija, kao i Zuriko Dautašvili, sada član Sent Etjena. Hviča me na prvom treningu dočekao sa rečima „Gde si brate?“ Za Hviču se odmah videlo da je kvalitet, da je drugi nivo u odnosu na gruzinski fudbal pre svega. Pravio je razliku, uzme loptu i može sam da pređe pet igrača. Niko nije verovao da će tako brzo da uspe, da dođe na taj nivo, da će biti najbolji igrač u Seriji A. Gruzini su talentovani za fudbal, to je sigurno“, zaključio je razgovor Milan Radin.

Fudbaler u koga će se navijači TSC-a uzdati i na proleće, kada će Topolčani pokušati da pobegnu iz opasne zone na tabeli...