Milan Mandarić: Nadam se da ću videti Marka Nikolića u Vojvodini

Posle svege, kod svojih je najlepše. Posebnu emociju gaji Milan Mandarić prema Vojvodini, sa kojom planira iskorak na poslovnom i rezultatskom planu. Ne bi bilo iznenađenje da Novosađani, zahvaljujući povratniku u ovdašnji fudbal, od pre nekoliko meseci angažovanom na funkciji potpredsednika, napokon uzlete i budu marka kao nekad.

Prihvatio je srpski biznismen predlog da stigne na „Karađorđe“, znanjem, kontaktima, verovatno i novcem, pomogne u misiji probijanja na bolje pozicije od sadašnjih. I sve to posle, za Milana razočaravajućeg iskustva u Olimpiji. Kad je raskrstio sa Slovencima, dugo je pauzirao, ali kako sam ističe vreme je za nove izazove. Makar imao 86 godina!

„Emociju ka fudbalu sam povratio preko Vojvodine i još je vraćam“, predočio je Mandarić tokom gostovanja u podkasu Alesto da mu je bio potreban otklon od dešavanja u Ljubljani. „ Razočarao sam se. Uzeo sam klub koji nigde nije bilo 25 godina, osim u mulju. Prethodni vlasnik mi ga je prodao za 4.000.000 evra. Doveo sam najboljeg trenera kog sam mogao, a to je bio Marko Nikolić (ranije na klupi Stare dame, op. au). Nikad ga neću zaboraviti kao prijatelja i trenera, nadam se da ću ga videti u Vojvodini jednog dana. U prvoj sezoni smo osvojili duplu krunu. Podigli smo klub, stalno bili prvi ili drugi, u najlošijoj sezoni – treći“.

Gde je, onda, zapelo?

„Nisam doživeo poštovanje od ljudi od kojih sam očekivao, poput gradonačelnika (Ljubljane, op. au), ljudi z FS Slovenije, navijača, poslovnih ljudi, ništa od toga. Zapitao sam se šta tržašim tamo, još sam ivestirao milione u nekretnine, ali zbog procedura to se loše se vodil. Usled svega navedenog izgubio sam entuzijazam, koji mi je bio najbolja osobina mog karaktera. Zvali su me mnogi sa prostora Balkana, čak i Gorica, ali sam rekao – Slovenija, nikad više. Iako ima dobrih, kulturnih, ljudi, sreću me na ulici i kažu: „Predsedniče naš, Olimpija nikad neće biti gde je bila“.

A hoće li Vojvodina?

„Ima fantastične ljude koji je vode. Mene su zavoleli zato što donosim nešto u smislu poznavanja internacionalnog fudbala. Da se ne bude samo najbolji u pokrajini, nego se ide na vrhu tabele, pa i dalje . Davno je bila prvak...“

Kad već pominje internacionalizaciju, Milan Mandarić podseća da je jedan od osnivača MLS-a.

„Zašto sad investiraju? Zato što kasne. Sada hoće da se približe (Evropi, op. au), a to je sada teško. Oni imaju svoje sportove. Tek 1974. su organizovali prvu profesionalnu ligu, sad je to preuzeo MLS. Ja sam vodio San Hoze, i dalje postoji. U junu ove godine idem na proslavu pola veka od osnivanja lige. Amerikance ne bi trebalo potceniti. Sportska nacija, ambiciozna, malo više troše nego ranije. Trebalo bi da zidaju stadione, to je uvek bio naš hendikep. Igraš na univerztetskim terenima za američki fudbal, sa onim linijama, nemaš osećaš da igraš evropski fudbal. Možda se ovo sa Mesijem malo i preteruje, malo me i brine, ako ćemo iskreno. Valja imati granice što se tiče troškova. Da se ne naprave neke gluposti, pa da sve pukne jednog dana.

To što je sada Argentinac u Interu iz Majamija može da se tumači na više načina, ali i ranije su najbolji na svetu stizali na prostor SAD u poznim igračkim godinama.

„Sa nama je radio Henri Kisindžer. Onda smo rešili da jedne godine dovedemo najveće zvezde sveta. Imali smo 24 kluba, ideja je bila da u svaki metnemo po jednu zvezdu. Od Pelea, Bekenbauera, Krojfa, Džordža Besta, on je bio kod mene, tako smo postali najbolji prijatelji u fudbalu. Amerika je zemlja u koju su došli ljudi iz sveta gde je fudbal broj jedan. Dovodili smo iz Argentine, Brazila, Evrope. Pele u Kosmosu, Best kod mene, ako ne zakasni na utakmicu, jer bi zaglavio prethodne noći“.

Takva figura zasluživala je poseban tretman.

„Samo ga izgrdim. Kažem mu svašta što inače ne bih. Bili smo dobri prijatelji. Imao je veliko srce. Za svakoga je bio dobar, samo za sebe nije. Pokušao sam da mu pomognem, da ga izvučem, slao sam ga u Švedskoj na operacije, ali nisam uspeo. Voleo je sve, kao da je mali đavo bio u njemu. Pun je bio života. Kad sam završio godinu u Nici, osvojili smo kup, on me je odveo u Englesku. Supruga i ja so živeli u Monte Karlu, bio nam je gost četiri ili pet dana. Non-stop me je davio: „Ti moraš u Englesku, ti ćeš tamo napraviti nešto veliko“.

Tako je Milan stigao na Ostrvo i kako kaže, postojala je mogućnost da kupi Mančester Siti, jer je tada bio u situaciji u kojoj ništa nije funkcionisalo.

„Teško je bilo, ti stariji igrači si mislili da su oni vlasnici. Rekao sam Džordžu: „Ovo nije za mene, trebalo bi da potrošim energiju i vreme, da čistim... Neću to. Saglasio se. Kaže: „Ima jedan mali kub, a veliko srce, najbolje navijače, fudbalski fantastičan, ali skoro u stečaju. Dole na jugu, zove se Portsmut“. I sad kada me pitate koji mi je klub najdraži, ne razmišljam, to je Portsmut. Obožavam ga, kao i njihove navijače. Neviđeno. Posle treće ili četvrte utakmice gradonačelnik me zagrli: „Svi se smeju, svi vam mašu“. Rekoh sebi: hajde, priča gradonačelnik. Posle još dve ili tri utakmice nije bilo deteta ili starijeg čoveka da mi ne pruži ruku, da se zahvali“.

U Portsmutu su mu i skandirali. Jedne prilike 90 minuta.

„There is only one Milan, we love You“. Preterano malo, ali je trajalo celu utakmicu. Godina kad smo ušli u Premijer ligu, ne znam koliko smo to slavili. Moj unuk se zove Milan, plakao je, kaže: „Ovo nije fer, ti nisi jedini Milan, i ja sam Milan. Te godine je rođeno 48 beba, 40 dečaka je dobilo ime Milan. Novinari me pitali jesam li ja i učestvovao, a-ha-ha. Odgovaram: budite kulturni. Džordž je isto svom sinu dao Milan. Sa sinom sam u kontaktu“.

Voleo je Mandarić i Lester.

„Imao je 46 vlasnika koji su hteli da izađu. Tamo sam napravio odličnu infrastrukturu. Ljudi koje sam doveo i dalje su tamo. Šefild Venzdej se mučio. Većina ljudi sa strane misle da mogu bolje, a kada uđete vidite da nije baš tako. Potrebno je da znate sa ljudima, igračima,sa trenerima.. Trošili su velike pare, ja sam ih opominjao nekoliko puta, ali nije to – to. U Portsmut su me zvali više puta da se vratim, ali sam uvek imao neke obaveze, reč koju sam dao drugima. To je i ovde bio u slučaj“.

Da je čovek fudbala, biznisa, ali i širokih pogleda, ilustruje prijateljstvo i i sa Henrijem Kisindžerom, državnim sekretarom SAD.

„Vrlo inteligentan čovek. Bio je moj gost nekoliko puta, Pele i on. Išli smo u Los Anđeles, da dovedemo Krojfa. Imali ručak u Holandiji. Henri mi kaže: „Milane, ti pričaj, šta ja da pričam o fudbalu, ja sam tu kad da se završi“. Pričamo mi: „Johan, želimo te, znaš ko si, svako ko je prošao kroz fudbal zna ko si.“ A to je jedan od glavnih gradova Amerike, Los Anđeles. I on kaže da bi išao samo ako povede trenera Rinusa Mihelsa. Ja mu kažem da poštujem Mihelsa, kao i svako, ali već pre mesec dana smo našli trenera. A on je njemu dao reč da svuda idu zajedno. Hajde, nastavićemo posle ručka. Ja odem u sobu, osvežim se, čeka me dole Kisindžer, pita što sam mrzovoljan. Nikako, kaže, nisam dobio šta sam zaslužio ovom mojom pričom. On mi kaže: Gledaj me dobro i zapamti: nikad ne dobiješ šta zaslužiš, nego šta pregovaraš. Tako me spustio na zemlju. Zahvalio sam se. Posle ručka proba on, rekoh da vidim ti šta ćeš da uradiš. Pitam: Pa šta si mu dao, pola ili ceo Los Anđeles? On je doveo Mihelsa da bude koordinator svih naših trenera, da bude direktor. Na kraju je posle dve, tri nedelje ovaj trener otišao, pa je Mihels preuzeo Los Anđeles“.

Pomenuo je Pelea, pa kad je već tako, evo jedne anegdote za kraj.

„Nemoguće kakvo je srce imao za ljude. Samo jednu priču. Bili smo na konferenciji za štampu u Torontu. Žena me je čekala da idemo na večeru. Pođem prema njoj, vidim Pele kroz gužvu novinara ide prema nama. Prvo pitanje supruzi: „Kako su moje prijateljice Aleksandra i Jasmina“? A dve godine ga nismo videli. Sreo je sigurno milion dece, ali kaže: „Kad nekog volim, ja ga ne zaboravim“. Bio je vrlo inteligentan, isijavala je dobrota iz njega. Suze su mi lile kad je umro“, emotivan je Milan Mandarić u razgovoru za Alesto.