Maroko je ta priča koja se čekala na Mundijalu

(Od specijalnog izveštača iz Dohe)

Kolone automobila koji trube, pesma na ulicama, ritam bubnjeva i dlanova... Dohu je sinoć zadesio fudbal. I to usred Svetskog prvenstva u fudbalu! Postojala je ozbiljna opasnost da će se na hiljade indijskih, pakistanskih i ostalih pripadnika jeftine radne snage zbuniti da li da kažu „desno“ ili „levo“ kada im naiđe razdragana gomila od nekoliko desetina hiljada navijača i ne daj bože preskoči negde gde se ne sme. 

Šalu na stranu, ne znamo kako je bilo kada je Katar osvojio Kup Azije, ali čuli smo kakav im je domaći fudbal i koliko ih zanima. Zato osnovano sumnjamo da ovakav izliv emocija zbog fudbala nikada nisu videli uživo. Jeste, tu su i dalje Argentinci koji spasavaju ovaj Mundijal što se tiče atmosfere. Bilo je i oko 100.000 Meksikanaca koji su ozelenili pustinju. Ali sinoćnja crvena oluja posle sloma Crvene furije je bila verovatno najlepša noć u Dohi od početka Svetskog prvenstva. Možda i fudbala u Kataru...

Da se vratimo nekoliko sati unazad... Marokanski navijači su još preko dana pravili lep štimung po ulicama Dohe. A, da ih je stiglo mnogo (kažu da ih je oko 80.000 u gradu), govorila je i rigoroznija kontrola ispred stadiona. Sinoć ste zaista morali da pokažete kartu da biste ušli na stadion. Nije bilo kao prethodnih dana...

Gledao sam Maroko protiv Hrvatske u prvom kolu i impresionirao se koliko ih je došlo na tribine i kako su „zacrvenili“ stadion. Pa još kad su onako složno i iz sveg glasa otpevali himnu, očekivao sam baš ludu atmosferu u stilu njhovih karnevalskih ambijenata sa mečeva Radže i Vidada. Ali nije bilo baš tako... Jesu zviždali, jesu aplaudirali i huktali, ali nije bilo baš konstantnih pesama i velike buke.

Onda je protiv Španije sve skočilo na viši nivo. Opet su obojili tribine u crveno, a ovoga puta je Furija bila gost u svojoj boji. Makar dve trećine na tribinama su bili navijači Maroka. Ovoga puta su zaista zagrmeli kao retko ko u Dohi pre njih. Iza golova, na tribinama pored, iznad... Grla, dlanovi, bubnjevi... Napravili su prelepu atmosferu i dali ozbiljno samopouzdanje reprezentativcima. Kada ti 30.000 ljudi na tribinama toliko veruje, onda i ti na terenu ne razmišljaš o strahu i guraš preko granice.

Na stadionu u Dohi (©Reuters)

A Marokanci su od prvog do poslednjeg minuta gurali i leteli. Ako nekome na televiziji deluje da su ona beskonačna španska dodavanja (a izmerili su im ih sinoć preko 1.000!) dosadna i bezopasna, uživo to izgleda drugačije. Kao da ti se poskok mota oko nogu i čeka delić sekunde kada će da ujede. Moraš biti spreman da u svakom trenutku smisliš pravi potez i savršeno reaguješ. Mnogo je to brzo i opasno, jer u svakom trenutku se svi igrači kreću i dovoljan je sekund nepažnje da lopta stigne do onog jednog koji je ostao sam. A stići će jer Španci zaista umeju da pogode pasom gde treba...

Sinoć su taj pas pogodili možda dva ili tri puta. I promašili šansu. Maroko je odigrao apsolutno fantastičnih 120 i kusur minuta držeći neverovatnu koncentraciju i fokus. Nije to nikakav bunker ili parkiranje autobusa već ozbiljno inteligentna defanziva iz koje se u napad prelazilo za tili čas, a situacije pod visokim španskim presingom rešavale majstorskom kombinatorikom i pas igrom bez duvanja lopte. Maroko je tehnički najpismenija afrička reprezentacija svih vremena na svetskim prvenstvima. Nisu slučajno pobedili Belgiju i Kanadu i bili ravnopravni u remiju sa Hrvatskom.

Ali, nemaju oni toliko veze sa Afrikom kao što bi se pomislilo. Ili sa čuvenim mitovima o afričkim talentovanim, ali taktički nedisciplinovanim ekipama. Polovina ih je rođena, odrasla i fudbalski prohodala u Španiji, Belgiji, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj... Igraju evropski fudbal od malih nogu. Oni su sinovi rasprostranjene marokanske dijaspore i sada se vraćaju domovini.

Slavilo se i u Barseloni (©Reuters)

Pokazali su to sinoć pod palicom čoveka koji je takođe moderan evropski trener. Valid Regragui je rođen u Francuskoj, tamo je naučio da igra fudbal, imao i epizodu u španskoj Primeri, a kao trener je odmah nagovestio veliki potencijal. U prvoj sezoni u Kataru je osvojio titulu sa Al Duhailom, a potom u prvoj sezoni na kupi Vidada osvojio Ligu šampiona Afrike.

Vahid Halilhodžić? Ko? Marokanci ne žele da se sećaju...

“Nikada ne bismo ovo uradili da je on ostao. On je diktator koji je želeo da igra drugačiji fudbal i izbacio je najbolje igrače poput Zijeha, Mazrauija ili Hamdale. I da smo ispali u grupi, niko ne bi žalio za njim“, rekao nam je jedan marokanski navijač prilikom povratka sa utakmice.

Nismo gledali Maroko pod Vahom pa da ne grešimo dušu. Mora biti nešto i njegovog ovde, ali sve čestitke sada idu aktuelnom selektoru. Uradio je nešto što nije niko u istoriji marokanskog fudbala. Tačnije, samo tri afričke reprezentacije su do sada dogurale do četvrtfinala. I niko nije u osmini finala izbacio ovako jakog rivala.

... i u Bilbau (©Reuters)

Kamerun je probio led 1990. kada je pobedio jaku Kolumbiju, Senegal nastavio kada je eliminisao solidnu Švedsku 2002, a Gana je 2010. pobedila SAD. Niko od pomenutih rivala afričkih selekcija nije bio ovako dobar kao današnja Španija.

“Mi smo prva arapska reprezentacija u četvrtfinalu! To je nama bitnije nego što smo iz Afrike. Naši rivali su Alžir, Egipat, Tunis, Saudijska Arabija... Mnogo veći neko Kamerun ili Nigerija. A evo uspeli smo to baš na arapskom tlu i na prvom svetskom prvenstvu u našem delu sveta. Protiv Španije sa kojom definitivno imamo rivalitet i ne volimo ih. Može li slađe od ovoga?“, objasnio je još jedan od marokanskih navijača u gužvi prilikom izlaska sa stadiona.

A potom je krenuo sa ubeđivanjem da mu prodam moju novinarsku akreditaciju koja mi visi oko vrata pa će on lažirati sliku na njoj jer nema šanse da će naći regularnu kartu za četvrtfinale. Šta li će biti u Dohi do subote i meča sa Portugalcima i koliko će hiljada Marokanaca ostati bez karte...

Do tada će se pričati o istorijskoj pobedi nad Španijom. Nisu dali gol iz igre, ali su na penalima izbegli etiketu simpatičnog gubitnika poput Japana protiv Hrvatske. Iako je sa penala, iako je Španija više napadala, Maroko je zaslužio da pobedi.

Zbog Bufalovih driblinga, zbog toga što su Zijeh i Hakimi kao primeri svima u 119. minutu istrčali ludačke sprinteve na poslednju liniju Španije, zbog toga što su Sais i Agerd u štoperskom tandemu odigrali jednu od najperfektnijih partija Mundijala. Zbog Hakimijeve „panenke“, Amrabatovih pojedenih kilometara na sredini terena, Mazrauijeve žrtve da se podredi timu i igra levog beka, pa i zbog onog rezervnog špica Šedire koji poput bika juriša napred, ali ne zna gde će i šta će kad izađe u šansu... Pa i zbog tog famoznog Hamdale za koga nam marokanski navijači kažu da je bolji od Levandovskog i da je pre dve godine bio najbolji špic na planeti. Čekaju kada će ući da reši jer on ne promašuje šanse. Ne vredi im protivrečiti u momentima ekstaze. Ako kažu da je Hamdala bolji od Levandovskog, onda jeste bolji i tačka. Samo se treba složiti i uživati u njihovoj sreći. 

Maroko je jedino iznenađenje nokaut faze Mundijala. Ušao je u krug sedam fudbalskih sila. Delovalo je da ćemo u četvrtfinalu gledati sve derbi do derbija, ali se Maroko umešao i doneo tu priču po kojoj se svaki Mundijal pamti. Jednoj sili je već došao glave i obezbedio celom prvenstvu još nekoliko dana crvenog usijanja u Kataru, pesme i veselja... Drugoj koja je „na pljuc“ što bi rekao Glogovac u Munjama, stoji na putu ka polufinalu, ali i pred vratima istorije afričkog i arapskog fudbala. Što se duže zadrže, to bolje za Katar i Mundijal. Sve će izgledati fudbalskije.