Marko Valok (II): Golovi Zvezdi, golovi za Zvezdu i izgubljeni brat iz Brazila

U Partizan sam došao septembra 1947, a za prvi tim zaigrao već u prolećnom delu prvenstva. Čitava moja fudbalerska karijera sada mi izgleda kao bajka. Jedino sam u snovima mogao da igram sa Bobekom, Mitićem, Čajkovskim, Bobom Mihajlovićem... Za mene je svaka utakmica bila događaj; ozbiljno sam se spremao ne samo za utakmice, već i za svaki trening. Jedva sam čekao da dođem na stadion, da najbolje moguće uradim ono što trener od mene traži. Zbog takvog odnosa uspevao sam da podignem svoj kvalitet i nametnem se kao standardni centarfor Partizana.

Marko Valok proveo je 12 godina u Humskoj. Za to vreme odigrao je 403 utakmice i postigao 336 golova, od čega 88 prvenstvenih, 35 u Kupu maršala Tita, 66 u internacionalnim susretima po svetu. Ostalo ‘otpada’ na prijateljske mečeve diljem Jugoslavije.

Njegova omiljena mušterija bila je Crvena zvezda. Računajući sve mečeve protiv večitog rivala - a bilo ih je ukupno 31 - Valok je postigao isto toliko golova. Imao je svako pravo da se busa u grudi poput najvećih svetskih asova pedesetih godina, da nosem para oblake, a on je odlučio da ostane prizeman i ponizan - sinonim za skromnost.

“Idu naši navijači preko Terazija i na putu ka stadionu prolaze ispod mog balkona u Balkanskoj ulici. Sve vreme pevaju: ‘Bobek dribla volove, Valok daje golove’. Ja onda izađem na prozor i viknem na njih: ‘Ne smete tako da pričate, sram vas bilo! Zvezdaši su naši prijatelji i kolege. Nemoj da sam vas čuo ponovo’. Da bih bio siguran da neće dalje to da pevaju sjurim se dole i zajedno sa njima odem do stadiona”, ispričao je čuveni golgeter u intervjuu za Danas 2020. godine.

Marko Valok (I): Počasni plotun za ratnika i golgetera

“Drago mi je što me Zvezda uvek zove na sve proslave, verujem da me uvažavaju. Zvali su me kada su stadionu davali ime Rajko Mitić, zvali su me i kada je Šekularcu podizan spomenik. Potrebno je da Partizan i Crvena zvezda poštuju i neguju svoju tradiciju i prošlost, kao i aktuelne odnose, to ih i čini velikim klubovima. To su dve strane iste sjajne sportske medalje, ja to tako vidim”.

Na sve golgetersko umeće i svu veštinu, Valoka je pratila luda sreća u susretima sa crveno-belima. Zasluge fortune nije voleo da uzima za sebe. Tako se posle pogotka u jednom od prvenstvenih derbija praktično pravdao ‘da nije kriv’...

“Često sam imao sreću u utakmicama sa Zvezdom, uspevalo mi je da matiram Srđana Mrkušića na razne načine. Recimo, spremam se da centriram i vidim da Mrka izlazi na šesnaesterac. Teren je bio prilično džombast i lopta skoči malo nezgodno, tako da je nisam udario punim risom, nego spoljnom – ona napravi luk i ode u mrežu. Ovi oko mene skaču, ljube me: ‘Al si dobro osetio Mrku’! – Ma, nisam ja zaslužan, nego teren. Tako sam i Mrki rekao: Nisam ja kriv”, ispričao je Valok u nekada čuvenoj NIN-ovoj rubrici ‘Ispovesti’. 

U jednoj drugoj prilici slučajno je proturio loptu kroz noge Mrkušiću, u trećoj ovaj ga je izlaskom sa linije oterao skoro u gol-aut, a Valok u želji da centrira, pogodio praktično iz mrtvog ugla.

Publika u ekstazi, novinari takođe, a onda...

“Nemojte molim vas, kakva majstorija?! Pa ne mislite valjda da sam hteo da šutiram? Promašio sam loptu, prešla mi preko noge u želji da je ubacim u peterac”.

Valok pogađa pored Branka Stankovića

U knjizi “Derbi” Dragiša Kovačević zabeležio je anegdotu što mu je Marko Valok ispričao.

Sporedna uloga ponovo nesrećni Mrka...

“To je sezona 1953/54. U to vreme bio sam u Pešadijsko-oficirskoj školi u Sarajevu. Dobili smo slobodno za prvomajske praznike i došao sam do Beograda da bih gledao paradu i prijateljsku utakmicu Zvezda - Partizan. Pred sam početak meča otišao sam do svlačionice da se pozdravim sa drugovima. Pokojni Ilješ Špic, koji je slabo govorio srpskohrvatski, kad me ugleda reče: ‘Marko, dobro došla! Ti danas igra, baš mi treba igrač koji znala da gol’. Jedva sam uspeo da ga ubedim da sam umoran od puta i da nisam trenirao. Rekao je: ‘Budeš sedela na klupa’. Nije mnogo prošlo, a Milutinović se povredio. I Špic je tražio da uđem. U tom času bio je aut za nas, Pajević je bacio loptu Zebecu koji je predriblovao dva-tri igrača i centrirao pred gol. Trčeći sa klupe, pošto mi je sudija dao znak da uđem u igru, uleteo sam u kazneni prostor. Lopta me je pogodila u glavu i završila u mreži. Tako sam postigao gol praktično u istoj sekundi kad sam ušao u igru".

Iste godine, u novembru mesecu, Partizan je dobio Crvenu zvezdu u finalu Kupa sa 4:1. Marko Valok pogodio je za 1:0 i 4:0. Bio je junak trijumfa crno-belih, da bi ga samo mesec dana kasnije komšije pozvale da sa njima pođe na veliku južnoameričku turneju. 

Za današnje prilike nezamisliv potez.

“Mnogi danas verovatno ne mogu da pojme da sam ja te zime nosio dres Zvezde, a na proleće ponovo igrao u Partizanu. To je bilo drugačije vreme. Znalo se da najbolji iz Partizana mogu da idu sa Zvezdom na turneju i obratno, to je bilo normalno”, prisećao se Valok u jesen života.

“Pre mene, Bobek je već igrao za Zvezdu neke međunarodne mečeve, a Rajko Mitić bio gost Partizana na odlascima u inostranstvo. Mene je Zvezda pozvala na turneju po Argentini, Brazilu i Urugvaju. Odigrao sam 11 mečeva. Bilo mi je zadovoljstvo da dajem golove za crveno-bele. Skoro kao u derbiju“.

Crvena zvezda je u Buenos Ajresu odigrala pet utakmica, u Montevideu dve, pa u Porto Alegreu i Sao Paulu još četiri. Valok je golove davao u pobedi protiv Nasionala na Sentenariju (3:1), odnosno u porazima od Internasionala (2:4) i Gremija (1:3).

Za njega najvažnija bila je utakmica protiv Korintijansa (3:0), ili bolje reći sam dolazak u Sao Paulo.

Sportski motiv polaska na daleki put garniran dubokom i bolnom intimom.

Jer u jednom od sirotinjskih kvartova te grandiozne metropole, trebalo je da pronađe davno izgubljenog brata.

Pune 23 godine kasnije, Marko Valok ispričao je tu prekookeansku pustolovinu...

Marko Valok (drugi sleva u donjem redu) na turneji sa Zvezdom

Vest je stigla sa zakašnjenjem od mesec dana. I zaobilaznim putem. Preko brazilske fudbalske organizacije i našeg saveza. Saopštili su mi je tiho, sa žaljenjem i saučešćem, kako je i običaj kod nas u takvim prilikama.

Time je jedna daleka, prekookeanska pustolovina okončana. A jedna davnašnja boljka dobila svoj konačan oblik. I zatištala snažnije i dublje nego ikad.

Sa izmešanim osećanjima sećam se danas egzotičnog Brazila.

Čudnog, petomilionskog grada sa imenom Svetog Pavla. Modernih zdanja od betona i stakla, i skromnih radničkih prizemljuša. I plantaža kafe na kojima su mirni doseljenici iz Surčina zarađivali lake centavose i teške kruzeirose, a snevali o povratku i lepšim danima.

Tište me daleke slike, vitke crnkinje, crnooke, nasmejane kreolke, jednolični zvuci sambe i urnebesni povici strastvenih fudbalskih navijača...

U tom uzavrelom šarenilu vidim brata Josipa, tihog, snebvljivog, utonulog u brige i kajanja. Kao da ponovo stojim pred njegovim preplanulim licem, i slušam njegove nerazumljive portugalske reči. Kao da opet, neveseli, koračamo širokim ulicama Sao Paola, a nesigurne noge nas uvek iznova vrate na stare stranputice.

* * *

Početkom pedeset i pete godine, kada je tim Crvene zvezde polazio na turneju po Argentini, Urugvaju i Brazilu, imao sam jednu porodičnu želju.

Da nađem izgubljenog brata.

Da bar nešto čujem o njemu. Je li živ. Možda da mu vidim grob.

Bio sam još dečak kad su česti razgovori u kući počeli u meni da stvaraju romantičnu sliku o najstarijem bratu Josipu. Negde u belom svetu postojao je on, svetao i tajanstven. I ja sam ga priželjkivao. Zamišljao sam dan njegovog iznenadnog povratka, maštao o sjaju dalekih, srećnih zemalja, o radosti koju će doneti preko mora i ozariti naš svakidašnji život.

Kasnije, kada se o njemu više ništa nije znalo, majka je umela katkad, jadikujući, da priča o vremenima kada još nisam bio ni rođen.

Dvadeset i treće godine, otac i majka prodali su kuću u Surčinu i nešto zemlje što su imali, pa sa četvoro dece krenuli u novi svet, u obećanu zemlju. Tamo, u varljivom Eldoradu, nadničili su na plantažama kafe, i za dve godine uštedeli toliko da kupe kućicu u sirotinjskoj četvrti Sao Paola.

Ali, čežnja za rodnom zemljom nije im dala da se skrase. Posle dve godine pečalbarenja vratili su se u Surčin. Opet sa četvoro dece. Ali, ne sa četvoro istih. Četvrta je bila sestra Femica koja se rodila u Sao Paolu, a najstariji brat, Josip, nije se vratio.

On je ostao, ne zbog pečalbe, već zbog jedne Brazilke. Bilo mu je tada dvadeset godina.

Roditelji su u Surčinu kupili kućicu i nešto zemlje i nastavili da se bave zemljoradnjom. Zatim se porodica uvećala za još dva člana.

Dvadeset sedme sam se rodio ja, a dvadeset devete najmlađi brat, Nikola.

Josip se iz Brazila javljao, obično kratkim pozdravima praznicima. Tako smo saznali da se oženio svojom voljenom Brazilkom, pa nešto kasnije da imaju dvoje dece.

Poslednja vest, trideset i prve, bila je da je oboleo od tumora, da treba da ide na operaciju.

Polazeći za Južnu Ameriku, poneo sam sa sobom jednu Josipovu fotografiju, Femičinu krštenicu i adresu kućice gde su naši nekad živeli. Čim smo stigli u Sao Paolo, gde je Zvezda trebalo da igra protiv Korintijasa, otišao sam da potražim tu kućicu. Rua da Cunha No. 500.

To je jedna vrlo duga ulica u modernom delu grada, a broj koji sam tražio, stajao je na jednom soliteru. Ipak, uz pomoć nekih iseljenika, pronašao sam plac na kome je nekad bila stara kuća. Ali, u okolini, niko ništa nije znao o Josipu.

Otišao sam zatim u matični ured ne bih li preko Femičine krštenice doznao nešto o bratu. Uzalud. Naši iseljenici koje sam sretao, jedino su znali da Josipa već dugo godina niko nije sreo, niti šta čuo o njemu.

I kad sam već bio izgubio svaku nadu, na sam dan utakmice sa Korintijasom, neki od zvezdinih igrača uđoše u moju hotelsku sobu.

"Ajde, Marko, dole. Traži te brat!"

Nisam poverovao. Mislio sam da drugovi hoće da se našale sa mnom. Tim pre što je o mom traganju za bratom znao ceo tim, i što sam time svima već pomalo dosadio. Ali nije bila šala. Kako sam sišao u hotelski hol, poznao sam Josipa. Ne po fotografiji koju sam nosio sa sobom, već po ocu.

Zadrhtao sam od iznenađenja i jeze. Činilo mi se da to preda mnom stoji naš pokojni otac.

Pružili smo jedan drugome ruku kao neznanci, ne uspevajući da nadvladamo nevericu i zbunjenost pa da se zagrlimo kao braća.

Onda je s obe strane potekla bujica pitanja. Jedan drugoga nismo razumeli. Josip je govorio portugalski. Moja pitanja je slušao napregnuto, pokušavao da ih shvati, ali je na kraju, bespomoćno, odmahivao glavom. U pomoć nam je, kao prevodilac, pritekao jedan naš iseljenik.

Josip mi je preko njega ispričao da je navijač Korintijasa, da se, normalno, zanimao za utakmicu sa Crvenom zvezdom i da je, na svoje iznenađenje, pročitao u novinama da u Zvezdinom timu igra i jedan Valok. I to Valok koji u Sao Paolu ima brata. Uzbudio se i rešio da me pronađe.

Bližio se početak utakmice. Pozvao sam ga da zajedno odemo na stadion, a kasnije ćemo, rekao sam, otići do njega. Po njegovim neodređenim odgovorima, učinilo mi se da ne bi želeo da vidim gde i kako živi.

"Znaš šta" - rekao sam - "neka materijalna pitanja ne bi trebalo da budu prepreka između nas."

"Ma nije to u pitanju" - odgovorio je.

"Dobro, onda ćemo, posle utakmice, večerati zajedno u hotelu" - rekao sam.

To mu se, učinilo mi se, više dopalo.

Utakmica je završena pobedom Zvezde. Moj brat je iznenada počeo za nas da navija i da se otkravljuje. Na večeri, u hotelu, sam je počeo da mi otkriva ono što ga je mučilo.

"Znaš, ja više ne živim sa onom ženom!"

I ispričao mi je dugu priču o svojoj nesrećnoj ljubavi, o deci koja nisu bila njihova, nego usvojena, o tome kako su se razveli još davno, čim je izašao iz bolnice. To je bio i razlog što je prestao da se javlja svojima i da se druži sa iseljenicima.

Dugo je zatim živeo sam sa svojom nesrećom, a oženio se tek pre nekoliko godina. Ona je takođe bila udata, ima sina iz prvog braka. Imaju svoju kućicu, a drže radionicu za hemijsko čišćenje.

"Divno!" - uzviknuo sam. - "Zašto ne odemo tamo?"

A brat se ponovo namrštio. "Znaš, ona je crnkinja..."

I tada sam mu održao pravo malo predavanje o socijalizmu i o novim shvatanjima koja danas vladaju u Jugoslaviji.

Proveli smo dva dana zajedno. Upoznao sam svoju snahu Italiju koja nije uvek uspevala da se uzdrži od suza. Upoznao sam i njenog sina Zelita koji nije mogao da prežali poraz Korintijasa...

Za ta dva dana i Josipu je počeo da se vraća sluh za naš jezik. Više nije dozvoljavao da se prevodi ono što govorim. Razumeo je. Na rastanku, uz suze, obećao je da će nam pisati, i da će nam doći.

Pisao jeste, slali smo jedni drugima fotografije i pozdrave. A došao je tek sedamdeset i druge, star i sasvim oronuo od bolesti. Ostao je gotovo celu godinu. Svi smo ga nagovarali da ostane sasvim. Tim pre što je snaha Italija u međuvremenu umrla. On se nije dao:

"Moram da idem. Moram nešto da učinim sa radnjom, sa kućom. Treba da pomognem Zelitu. Treba da ga oženim".

I otišao je. Saznao sam kasnije da je radnju i kuću zaista prodao, a novac podelio sa Zelitom. Katkad smo razgovarali telefonom i ja sam ga uvek nagovarao da dođe u Jugoslaviju. Obećavao mi je, međutim uvek uz obrazloženje:

"Ne mogu odmah. Moram još neke poslove da pozavršavam."

I to se odlagalo. Letos smo se, ipak, videli po treći put. Za vreme turneje po Južnoj Americi, svratio sam na jedan dan u Sao Paolo. Bio je već sasvim star i onemoćao. Hteo sam da ga povedem sa sobom. Usprotivio se. Opet na svoj način. Nekim neodređenim razlozima i odlaganjem. U stvari, shvatio sam, radije je hteo da ostane nasamo sa svojim osećanjima i kajanjima.

* * *

Pre petnaestak dana stigla je vest da je Josip umro. Jedna daleka pustolovina je okončana.

A jedna davnašnja boljka dobila svoj konačni oblik. I zatištala snažnije i dublje nego ikad.

I sada, dok se sećam, kao da ponovo stojim pred njegovim napaćenim licem. Kao da, nesigurnom nogom, opet zajedno koračamo starim stranputicama.

(Napisao Marko Valok za TV novosti, januar 1978.)