Marko Milošević: Mora da nam se vrati za AEK i Hibernijan

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Slovenije)

Ne znamo da li su se Aleksandar Jovanović i Marko Milošević čuli kad je prvi odlazio, a drugi dolazio u Partizan, ali ako jesu, možda je nekadašnji kapiten crno-belih kolega među stativama rekao onu staru narodnu – „gde ja stadoh, ti produži“. I zaista, Marko je produžio tamo gde je Aleksandar stao.

Bivši čuvar mreže Radničkog iz Kragujevca bio je jedan od zapaženijih u sezoni obeleženoj lomovima. Uostalom, obavezao se da ostane još godinu dana u Humskoj i tako otklonio dilemu sportskom sektoru da li bi trebalo razmišljati o novom čuvaru mreže.

Zaslužena je to nagrada za čoveka koji je pobrao simpatije Grobara još od revanša protiv AEK-a iz Larnake u kvalifikacijama za Ligu Evrope, toliko da je odmah zaradio nadimak Ćelavi. Malo mu je nedostajalo da na toj utakmici bude jedan od heroja, ali je zbog primljenog gola u produžecima bio jedan od tragičara. Već tad je bilo jasno da Partizan ponovo ne mora da brine oko golmana, jer su i Marko i njegov saigrač Miloš Krunić pokazali da su sa pravom tu gde se nalaze.

Iskusni golman se u razgovoru za Mozzart Sport osvrnuo na izazove u prethodnoj sezoni, ali pričao o ciljevima u novoj, kao i o zanimljivim situacijama iz perioda dok je boravio u Kazahstanu i u Mađarskoj.

Kad si došao prošle sezone, pričao si da ova ekipa može da napravi dobar rezultat. Kako godinu dana kasnije, kada ste svi stariji i iskusniji, gledaš na sve? Da li misliš da i dalje postoji taj potencijal?

“Prethodna sezona je bila prilično turbulentna za sve nas u klubu. Promenili smo dosta trenera i igrača, što je značajno uticalo na rezultate. U početku smo imali dobru igru, sjajnu energiju sa navijačima i da je sve to funkcionisalo kako bi trebalo. Bilo je mnogo lepih, ali i ne tako lepih trenutaka. Sada imamo novu energiju sa novim šefom stručnog štaba i ta energija je izuzetna. Način na koji se radi je kvalitetan i siguran sam da ćemo, uz malo sreće, moći da napravimo dosta bolji rezultat nego lane”, rekao je Marko Milošević.

Kako ti deluje dosadašnji deo priprema? Neki kažu da su uslovi značajno bolji nego nekih prethodnih godina.

“Ne mogu da napravim poređenje sa prošlom godinom s obzirom na to da sam tada stigao svega nedelju i po dana pred utakmicu sa AEK-om. Odigrali smo samo turnir u Rusiji i odmah se vratili, a dva dana posle toga smo već igrali takmičarski meč. Što se ove godine tiče, zaista imamo sve uslove za vrhunski rad. Tereni su fenomenalni, ambijent je odličan i nemamo nijedan jedini razlog da se požalimo. Naše je samo da radimo i da napredujemo”.

Saša Ilić je imenovan za trenera. Svi znamo šta on znači Partizanu, ali deluje da je uspeo da stvori drugarsku konekciju sa vama. Atmosfera deluje dosta dobro.

„Jeste, svaku ševu igra sa nama. Naravno, menja grupe pošto ih ima više, pa provodi vreme sa svima. Atmosfera je stvarno fenomenalna, dosta bolja nego u nekom prethodnom periodu. Svi znamo gde je granica, do kada možemo da se šalimo, a kada moramo da budemo maksimalno profesionalni. Kao što sam već rekao, cilj je da napredujemo, prvenstveno individualno, a samim tim i timski, što bi Partizanu moralo da donese bolji rezultat”.

Ta pozitivna energija vas je nosila na početku prošle sezone, pogotovo u evropskim utakmicama, pa ste u jednom momentu bili i prvi na tabeli. U nastavku sezone se osetio pad. Šta vidiš kao problem? Da li je to bio odlazak Jovana Miloševića, koji je bio prva napadačka opcija i najbolji igrač ekipe?

“Više različitih faktora je uticao na to da izgubimo prvo mesto. Odlazak Jovana je ostavio veliki trag na ekipu, jer nam je mnogo značio. Postigao je 14-15 golova i niko iz tima ga posle toga nije stigao. Njegov odlazak nas je poremetio, uz još neke druge stvari koje su se nadovezale. Naravno, to nisu opravdanja. Morali smo bolje da reagujemo, da pokažemo za koga igramo i da se dokažemo navijačima koji zaslužuju da nas gledaju u mnogo boljem izdanju”.

Produžio si ugovor na još godinu dana, što je stiglo kao nagrada za sve što si uradio prošle sezone. Da li je bilo nedoumica oko ostanka ili si razmatrao neke druge ponude?

“Od prvog dana kada sam došao u Partizan, trudim se da budem primer mlađim saigračima i na terenu i van njega. Nekada uspem u tome više, nekada manje, ali dajem sve od sebe na svakom treningu kako bih pomogao timu”.

Partizan u prethodne dve sezone nije igrao evropska takmičenja, što je veliki udarac za klub tog kalibra. Da li je ulazak u Ligu konferencije ove sezone jedan od glavnih ciljeva?

“Sigurno, Partizan uvek ide na najviše moguće ciljeve. Osim Lige konferencije, borićemo se za titulu i Kup Srbije, kako bismo navijače konačno obradovali trofejom. Nadam se da će nas ove godine i žreb malo pogledati i da ćemo imati više sreće sa protivnicima. Svesni smo da u današnjem fudbalu nema malih ekipa, što se videlo i na Svetskom prvenstvu. Moramo maksimalno fokusirano i ozbiljno da uđemo u te utakmice i da se kvalifikujemo u osnovnu fazu Lige konferencije”.

Prethodne sezone ste u Evropi ostavili dobar utisak, ali ste nesrećno ispali od AEK-a i Hibernijana. Da li zbog toga postoji još veća želja da ispravite tu nepravdu?

“Još kako postoji i nadam se da smo zbog svih tih nesrećnih okolnosti prošle godine sada zaslužili da nas sreća pogleda. Pre svega moramo da gledamo sebe i da budemo maksimalno fokusirani kako bi nas sreća ovog puta pogledala”.

Koja ti je utakmica teže pala – sa AEK-om ili sa Hibernijanom? Na prvu deluje da je duela sa predstavnikom Škotske bio bolniji, jer je sastav iz Edinburga u jednom trenutku bio na konopcima.

“Podjednako su mi teško pale obe. Teško proživljavam svaki gol koji primim u Partizanu, a te poraze naročito. I jedni i drugi su bili na konopcima. Setimo se samo prvog meča protiv AEK-a – odmah posle izjednačujućeg gola imali smo šansu kada je Kalulu izašao jedan na jedan sa njihovim golmanom. Nadam se da smo kao ekipa i kao pojedinci izvukli pouke iz tih utakmica i da se takve stvari više neće ponoviti”.

Pošto si igrao u inostranstvu, konkretno u Kazahstanu i Mađarskoj, kako bi uporedio tamošnje uslove sa ovima u Partizanu ili generalno u Srbiji?

“Partizan je mnogo veći klub od bilo kog u kojem sam do sada igrao, tako da to ne bih ni upoređivao. Ako poredimo lige sa srpskom, ima dosta razlika. Svaka zemlja ima pozitivne i negativne strane. Negde su finansije mnogo bolje, negde su stadioni i infrastruktura na višem nivou. Recimo, u Mađarskoj svaka ekipa ima vrhunski stadion, što kod nas još uvek nije slučaj, iako se stvari menjaju. Infrastruktura i finansijski aspekt u našem fudbalu su dosta napredovali, tako da hvatamo priključak i naši igrači sada mogu lakše da odu u inostranstvo i budu konkurentni”.

Da li je pre prošlogodišnjeg dolaska bilo ranijih kontakata ili interesovanja od strane Partizana?

“Konkretno ne. Da se prilika otvorila ranije, sigurno bih izabrao Partizan i došao, pa bih verovatno mogao i više da pomognem klubu, a možda i da klub zaradi od moje prodaje, što u ovim godinama nije realno. Verujem da i sada mogu mnogo da pružim”.

Došao si umesto Ace Jovanovića, koji je tokom dve sezone ostavio dubok trag kao kapiten ekipe i bio miljenik navijača. Da li si osećao pritisak zbog činjenice da si njegova zamena i da ljudi od tebe očekuju isto?

“Nije lako doći posle golmana koji je tako dobro branio i bio lider tima. U Partizanu je pritisak sam po sebi ogroman, ali trudio sam se da opravdam poverenje. Nadam se da sam donekle uspeo, iako je bio veliki izazov preuzeti takvu ulogu”.

Kakav je bio tvoj prvi utisak kada si tek stigao u Humsku? Nije lako doći u klub takvog imena koji već duže vreme nema trofej.

“Nisam imao vremena da razmišljam o tome jer se sve odigralo munjevito. Stigao sam bukvalno na kraju priprema, odmah je počeo turnir u Rusiji, pa evropske kvalifikacije – bio je to pravi emotivni i fizički rolerkoster i za mene i za klub. Imao sam utakmice kakve neki golmani dožive jednom u karijeri, poput one protiv AEK-a gde odbranim penal u ranom delu meča, pa primimo gol, pa opet penal... Nije floskula kada se kaže da je pritisak u Partizanu neuporediv sa drugim klubovima. To jednostavno mora da se doživi. Bilo je sjajnih trenutaka, ali i ogromne odgovornosti, naročito kada smo ispustili prvo mesto i dozvolili rivalu da napravi bodovnu razliku. Nositi ime Partizana znači boriti se do samog kraja”.

Kratko vas je prošle sezone vodio Nenad Stojković. Njegov stil upoređuju sa onim koji forsira Srđan Blagojević zbog smirenosti i specifičnog pristupa. Kako pamtiš tu kratku saradnju?

“Nenada poznajem još iz perioda kada sam počinjao da branim u Superligi za Zemun, gde je bio u stručnom štabu Radomira Kokovića. Stojaković je izuzetan čovek i kvalitetan trener koji je doneo neke prepoznatljive ideje. Takođe preferira kontrolu i igru na posed. Nažalost, rezultati nam se u tom trenutku nisu poklopili, ali to ne menja moje visoko mišljenje o njemu kao osobi i stručnjaku”.

MISLILI SU DA SAM SIN SLOBODANA MILOŠEVIĆA, NISU MI DALI DA ŠALJEM NOVAC PORODICI

Star sport

Nešto raniije, pomenuli smo Kazahstan. Dosta naših igrača koji su igrali tamo kažu da je liga specifična, jer se utakmice igraju i na minus 15 i na plus 40 stepeni. Kakav je bio tvoj utisak?

“Proveo sam četiri godine u Kazahstanu. Imao sam sreću da igram za Astanu i osvojim titulu, ali sam pre toga dve godine proveo u Kaspiju koji se borio za opstanak, tako da sam video obe strane medalje. Dok sam igrao za Kaspij u Aktauu, gradu na Kaspijskom moru, temperature su išle do plus 40 stepeni i oko stadiona si mogao videti kamile. Zatim odeš na gostovanje u Pavlodar gde je minus 14 i sve je zaleđeno. Tada sam prvi put video da sudija dozvoljava igračima da nose kape tokom utakmice. Lopta se jedva šutira, jer je zaleđena. Zemlja je ogromna, na skoro svako gostovanje se ide avionom, pa si od nedelju dana kod kuće svega tri. To je ritam kao kada se igra Evropa – dođeš, prilagodiš se na teren, odigraš utakmicu, odradiš trening sutradan i tek onda ideš kući. Bilo je to specifično i lepo iskustvo, a imao sam priliku da igram protiv velikih imena kao što je Vagner Lav”.

Kako je bilo protiv Vagnera Lava? Mnogi ga pamte po prepoznatljivim kikicama.

“Jeste, imao je te kikice. On je istinski fudbalski majstor. Iako je tada već bio u godinama i pred kraj karijere, pri svakom dodiru sa loptom vidi se vanserijski kvalitet, iskustvo i način na koji se oslobađa igrača. Kao mlađi sam gledao Ronaldinja, a posle sam imao priliku da igram protiv takvog majstora kao što je Vagner Lav, što mi je mnogo značilo”.

Dok si bio u Kazahstanu, desila se bizarna isituacija jer su zbog imena i prezimena  mislili da si sin bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Šta se zapravo dogodilo?

“Da, imao sam ozbiljnih problema sa tim u inostranstvu. Svaki put kada bih slao novac kući, morao sam da dokazujem identitet. Iako imamo potpuno različite matične brojeve, banke su me automatski povezivale sa Markom Miloševićem koji je na Interpolovoj poternici. Novac bi mi bio zamrznut po dva meseca dok se ne utvrdi da ne finansiram nelegalne aktivnosti u Srbiji. Bilo je to baš neprijatno jer mi je supruga bila sama kod kuće sa decom, a finansije su trpele. Više puta sam išao na šalter da podnosim dokaze, i svaki put bi me sačekala druga radnica. Na kraju sam jednoj rekao: „U redu, ako misliš da si našla tog Marka Miloševića, zovi policiju i uhapsi me više, jer ovo nema smisla.” Posle sam pronašao drugo rešenje – davao bih kazahstanski novac saigračima koji su živeli sa mnom, pa su oni slali novac mojoj ženi i tako smo izbegli blokade”.

 BALAŽ DŽUDŽAK SE ZAKLEO DA ĆE UVEK POMAGATI BALKANCIMA

(FK Partizan)

U Mađarskoj, dok si igrao za Debrecin, bio si saigrač sa Balažom Džudžakom, nekadašnjim igračem PSV-a. Kakav je bio odnos sa njim, s obzirom na to da je on legenda tamošnjeg fudbala?

“Kada sam stigao, situacija je bila specifična, njihov golman je povredio prst, pa su hitno tražili slobodnog igrača. Stigao sam u sredu, a već u četvrtak sam branio polufinale kupa protiv Puškaš Akademije. Bilo mi je izuzetno teško jer nisam znao ligu, jezik, niti saigrače. Džudžak se odmah pojavio, prišao mi i na srpskom rekao: „Zdravo brate, kako si? Tu sam da ti pomognem šta god treba.” Bio sam u šoku. Ispričao mi je da se na početku karijere zarekao da će pomagati svim igračima sa Balkana, jer je njemu jedan naš igrač mnogo pomogao kada je počinjao. Čovek bukvalno zna sve o nama – šta volimo da jedemo, šta pijemo, ma sve. U Debrecinu generalno izuzetno vole Srbe, i ranije su imali naše golmane. Navijači čak prate našu scenu, pa su nam pred evropske utakmice pevali naše pesme kako bi nam pružili podršku. Bio sam prijatno iznenađen, jer naši ljudi često imaju predrasude, a ja iz Mađarske nosim samo lepe uspomene”.

Kako vidiš ovu ekspanziju i evoluciju u mađarskom fudbalu? Mnogo su uložili u infrastrukturu, Puškaš Arena je bila domaćin finala Lige šampiona.

“Možemo mnogo da naučimo od njih. Svi stadioni su im u perfektnom stanju. To nisu nužno ogromni objekti, već moderni stadioni kapaciteta od dve do šest hiljada mesta, prilagođeni veličini grada. Tereni su fenomenalni, svako ima svoj trening centar. Dok manji klubovi imaju po tri terena, mi smo u Debrecinu imali kompleks sa 11 ili 12 terena. Toliko su kvalitetni da ih je nemoguće uništiti. Takođe, ogroman novac ulažu u omladinske akademije – u Debrecinu su celu omladinsku školu vodili Španci po svom sistemu. Mi imamo ogroman prirodni talenat, i uz takvu infrastrukturu bismo mogli da napravimo velike stvari”.

Posle inostranstva igrao si za Radnički iz Kragujevca kod Feđe Dudića, a radio si i sa Srđanom Blagojevićem u više navrata. Obojica neguju napadački fudbal i igru na posed, kako bi ih uporedio?

“Dosta su različiti. Feđa je izuzetno temperamentan i na taj način izvlači maksimum iz ekipe. Pod njegovim vođstvom sam verovatno branio najbolje u životu, taj period u Kragujevcu je bio fenomenalan – proglašen sam za igrača sezone u klubu i bio u timu prvenstva. On traži izuzetnu fizičku spremu i konstantan visoki presing, što nam je tada savršeno odgovaralo, a rezultati su bili dobri, jer je Radnički izborio Evropu. Sa druge strane, Srđan Blagojević je ozbiljno uticao na moju karijeru jer sam pod njim mogao najbolje da iskažem kvalitete u igri nogom. Zahtevao je da golman bude aktivni deo poslednje linije u izgradnji napada. Blagojević igru u potpunosti zasniva na posedu i modernim taktičkim zamislima. Oba trenera su donela mnogo toga dobrog i srpskom fudbalu i meni lično”, završio je Marko Milošević.