MOZZART ANALIZA: Poraz koji je imao smisla
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 7min | pon. 05.10.26. | 08:20
Tadić konačno okružen igračima koji napadaju prostor. I Mihajlo Cvetković i Stefan Gudelj kao dokaz da kvalitet ne poznaje godine
Posle četiri utakmice u Ligi nacija utisak je prilično pomešan. Protiv Holandije u prvom meču videli smo napredak. Već protiv Nemačke gotovo sve dobro iz te utakmice bilo je poništeno, dobrim delom zbog izbora igrača i profila koji jednostavno nisu odgovarali zahtevima takvog meča. A onda je usledio drugi duel sa Holandijom, u kojem je Srbija ponovo pokazala da ide u dobrom pravcu.
Rezultat se nije promenio. Upisan je još jedan poraz. Ali nisu svi porazi isti. Ovaj, uprkos svemu, ostavlja mnogo više razloga za optimizam nego prethodna dva. Ostaje samo pitanje da li će Veljko Paunović iz njega izvući prave pouke.
Izabrane vesti
PRESING KAO PRVI KORAK NAPRED
Jedna od najvećih razlika u odnosu na prethodne utakmice bila je ono što je Veljko Paunović i najavio pre meča – Srbija je pokušala da podigne liniju odbrane i agresivnije napadne protivnika. Predvođena neumornim Mihajlom Cvetkovićem, reprezentacija je u tome imala nekoliko zaista dobrih sekvenci i delovala znatno povezanije nego u prethodnim utakmicama.
Daleko je to još od presinga koji može da bude ozbiljno oružje na ovom nivou, ali je već sada bilo vidljivo da je uža struktura znatno otežala Holandiji da razvija igru kroz sredinu. To samo po sebi nije donosilo osvojene lopte u velikom broju, ali jeste remetilo ritam protivnika i teralo ga da češće traži druga rešenja.
Razlika nije bila vidljiva samo na terenu, već i u brojkama. Srbija je mnogo češće uspevala da prebaci momentum na svoju stranu. Posle samo jednog šuta protiv Nemačke, protiv Holandije ih je bilo 14. Primili smo deset udaraca manje, xG je porastao sa 0,01 na 1,66, uz tri velike prilike. Iako rezultat to možda ne pokazuje, razlika u igri bila je daleko veća nego što se na prvi pogled čini.
VIŠE NAČINA ZA IZLAZAK IZ PRITISKA
U prethodnim tekstovima pisali smo da je najveći problem Srbije protiv Nemačke bio nedostatak različitih načina da izađe ispod protivničkog presinga. Izbor profila igrača značio je da reprezentacija gotovo nije imala izlaz. Svaki osvojeni posed brzo se vraćao Nemcima, pa je Srbija veći deo utakmice provela duboko u svom bloku, bez prilike da predahne.
Protiv Holandije slika je ponovo bila drugačija. Presing je sam po sebi skinuo deo pritiska, ali je Srbija istovremeno imala više igrača koji su mogli da doprinesu izgradnji napada. Nije sve funkcionisalo besprekorno, ali su se ponovo pojavili različiti načini da se izađe ispod protivničkog pritiska. To je u odnosu na utakmicu sa Nemačkom potpuno promenilo dinamiku susreta.
Jedan od razloga bio je Stefan Gudelj. Oni koji ga prate još iz Grafičara znaju da nikada nije bio štoper koji se oslanja isključivo na odbranu i fizikalije. Igra s loptom oduvek je bila deo njegovog profila. Ne u meri da će sam nositi izgradnju napada, ali svakako dovoljno da timu ponudi još jedno rešenje kada protivnik pritisne. To je protiv Holandije pokazao u nekoliko situacija, na koje ćemo se vratiti nešto kasnije.
Ispred njega igrao je Aleksandar Stanković. Neupadljiva partija, ali upravo takve često prođu ispod radara. Doneo je stabilnost ispred poslednje linije, a još jednom je pokazao da poseduje ono što Srbiji toliko nedostaje – progresivan pas iz dubine. Njegovo dodavanje pokrenulo je akciju iz koje je Srbija postigla jedini gol. To je vrednost takvog profila. Možda neće imati deset prilika da odigra takav pas, ali je važno da ga ima u sebi. Jer nekada je dovoljan samo jedan da promeni utakmicu.
PROFILI KOJI DONOSE RAZLIČITA REŠENJA
Važan izlaz iz pritiska predstavljao je i Vanja Milinković-Savić. Petrović je možda sigurnije rešenje na golu kada su u pitanju same odbrane, ali Vanja donosi drugačiji profil. Njegovo najveće oružje je igra nogom, pre svega srednji i dugi pas, kojim može da preskoči prvu, a često i drugu liniju protivničkog presinga. To nije samo način da Srbija izađe ispod pritiska. Sama pretnja takvim pasom tera protivnika da dva puta razmisli koliko visoko sme da izađe.
Možda je upravo zato vreme da se i izbor golmana posmatra kroz profil protivnika. Protiv ekipa koje žele da vas potisnu duboko u svoju polovinu, Vanja donosi dodatnu taktičku dimenziju. Srbija prvi put posle dugo vremena ima luksuz da bira između dvojice odličnih golmana različitih karakteristika.
Podjednako važnu ulogu imali su i prodori Strahinje Pavlovića. Još posle prve utakmice protiv Holandije pisali smo da je Veljko Paunović za njega osmislio vrlo specifičnu ulogu. Bez lopte je treći štoper koji zatvara poslednju liniju, ali u posedu dobija mnogo više slobode. Izlazi više na teren, uz osiguranje iza sebe i koristi ono što ga izdvaja ne samo u ovoj reprezentaciji, već i na međunarodnom nivou – sposobnost da loptu nosi kroz protivničke linije.
Njegov doprinos video se i kod gola Srbije, gde je kretanjem izvukao protivničkog igrača i otvorio prostor za nastavak akcije. Ali to nije bio jedini primer. U jednoj od najopasnijih situacija pred golom Holandije spojilo se nekoliko stvari o kojima smo već govorili. Vanjin dugi pas preskočio je presing, Pavlović je iz svoje više pozicije nastavio akciju, a Dušan Tadić jednim lob pasom izbacio saigrača u izglednu priliku. Samo tri poteza bila su dovoljna da Srbija iz sopstvene polovine stigne pred gol Holandije.
To je možda i najbolji primer koliko je važno da se profili igrača međusobno dopunjuju. Tek tada trenerova ideja zaista može da zaživi na terenu.
TADIĆ OKRUŽEN IGRAČIMA KOJI NAPADAJU PROSTOR
Ta akcija dovodi nas do sledeće važne razlike u odnosu na utakmicu protiv Nemačke. Jedan od najvećih problema tada bio je što Srbija u poslednjoj trećini nije imala prirodne izlaze. Tadić, Luka Jović i Andrija Živković su igrači koji više vole da loptu dobiju u noge nego u prostor. Neki od njih za takvu igru više nemaju ni fizičke predispozicije. Kada su svi takvi igrači istovremeno na terenu, protivniku je mnogo lakše da zatvori prostor ispred sebe.
Veliku razliku ovog puta napravio je Mihajlo Cvetković. Već sada verovatno najbolji igrač Srbije bez lopte. Pre svega zbog osećaja za tajming, ali i sposobnosti da pronađe prostor čak i kada ga naizgled nema. To je kvalitet koji odvaja dobre napadače od vrhunskih i jedan od razloga zbog kojeg Cvetković ima potencijal za najviši nivo.
Uz Aleksu Terzića i Strahinju Pavlovića na istoj strani terena, Tadić je odjednom bio okružen igračima koji napadaju prostor. Time su do izražaja došle i njegove najveće vrline. Pas za Pavlovića, ali i lopta kojom je izbacio Terzića pre centaršuta za Cvetkovića, upravo su primeri toga.
I tu se ponovo vraćamo na glavnu temu ovog teksta. Ideja je funkcionisala zato što su profili igrača bili usklađeni. Tadić nije morao da traži igrače koji čekaju loptu u noge. Imao je saigrače koji su svojim kretanjem otvarali prostor i nudili dubinu, a upravo je to ono u čemu je godinama među najboljima.
KVALITET NE POZNAJE GODINE
Već smo govorili o Stefanu Gudelju i Mihajlu Cvetkoviću, ali su njih dvojica možda najbolje potvrdila englesku izreku: ako si dovoljno dobar, dovoljno si i star.
Prosečna starost Srbije iznosila je svega 25,6 godina, i to sa Dušanom Tadićem u startnoj postavi. Šestorica igrača imala su 25 ili manje godina, a četvorica 21 ili manje. To je put kojim Srbija treba da ide. Ne zato što su mladi i što jednog dana predstavljaju budućnost, već zato što kvalitet za ovaj nivo već danas poseduju.
Možda nijedan trenutak nije bolje oslikao tu tvrdnju od akcije u kojoj je Stefan Gudelj izneo loptu kroz holandski presing i pronašao Mihajla Cvetkovića. On je jednim lažnjakom poslao Teuna Kopmajnersa po burek i stvorio situaciju koja je zaslužila mnogo bolju završnicu.
Zapitajte se samo kada ste poslednji put videli Srbiju da na ovakav način izađe ispod presinga jedne od najboljih evropskih reprezentacija. Ta mladalačka spontanost, hrabrost da se odigra potez više i vera u sopstveni kvalitet često prave razliku.
Jer na kraju, reprezentaciju ne bi trebalo da određuju godine, već kvalitet.
NACRT ZA BLISKU BUDUĆNOST
Ova utakmica sama po sebi još ništa ne znači. I dalje je to poraz. Ali za razliku od mnogih prethodnih, iz njega može nešto da se nauči.
Pokazala je da Srbija ima osnovu da igra ozbiljan fudbal. Međutim, da bi ta budućnost zaista zaživela, moraće da se donesu prave odluke. Ideje Veljka Paunovića protiv Holandije bile su mnogo vidljivije upravo zbog profila igrača koje je izabrao. Kao što smo već pisali, igrači jesu taktika, a domet svakog trenera uvek će biti ograničen time da li na terenu ima profile koji mogu da sprovedu njegove zamisli.
Sada je na Paunoviću da nastavi tim putem. Uz povratak Nikole Milenkovića i Dušana Vlahovića, oporavak Veljka Milosavljevića i Adema Avdića, kao i dalji razvoj Andrije Maksimovića, Ognjena Ugrešića, Matije Popovića i drugih mladih igrača, Srbija bi već u narednim okupljanjima mogla da dobije više kvaliteta, dubine i različitih profila.
Na kraju, ovaj poraz neće se pamtiti po rezultatu. Pamtiće se po tome da li je Srbija iz njega izvukla prave zaključke. Ako jeste, onda će ovo biti jedan od retkih poraza poslednjih godina koji je zaista imao smisla.
LIGA NACIJA, A DIVIZIJA – 4. KOLO: GRUPA 2
Grčka - Nemačka 0:0
Holandija - Srbija 2:1 (1:1)
/Kopmajners 30, Zirkze 72 – Cvetković 35/
Piše: Kristijan PLAZONJA, fudbalski skaut i analitičar