V. TomkovićMajkl Korleone, Silvio Dante i Veljko Paunović: Taman kad je mislio da kreće nabolje...
Vreme čitanja: 3min | sub. 14.11.26. | 08:57
Ovo je bio nastavak, ali ne utakmice sa Holandijom, nego prvog dela sa Nemačkom
Treći deo Kuma je po kvalitetu daleko iza prva dva kultna dela. Ali i u njema ima scena koju filmofili jako dobro pamte.
Majkl Korleone u naletu rezigniranosti kaže:
"Just when I thought I was out, they pull me back in".
Izabrane vesti
Ili, u nekoj našoj slobodnoj interpretaciji:
"Taman kad sam pomislio da sam se izvukao, uvukli su me nazad".
Ta scena se vratila u epicentar filmske industrije i kroz jednako kultnu seriju Sopranovi kada Silvio Dante, po profesiji konsiljere, više puta na radost bosa Tonija i drugara u "Bada Bingu" imitira Majkla Korleonea.
Kakve sad sve to ima veze sa Veljkom Paunovićem? Zato što se, verovatno, selektoru fudbalske reprezentacije Srbije sinoć tokom utakmice sa Nemačkom slična neka rečenica vrtela po glavi. U srpskom slobodnom prevodu bi bila:
"Taman kad sam pomislio posle Holandije da smo krenuli napred, sve se survalo nazad na početak".
Toliko su selektor i igrači obećavali i najavljivali da će nastaviti tamo gde su stali prošli put. I jesu nastavili. Samo ne gde su stali u Holandiji, nego u – Minhenu. Tamo gde su jednako užasno izgledali. Uzalud Paunović kaže da je Srbija ostavila bolji utisak nego u prvom izdanju protiv Nemačke, jer – nije.
Posle četvrt časa igre gubila je Srbija dva razlike, a prema golu protivnika prvi put je pogledala tek kada je primila i treći. Jeste imala šansu da se primakne na 2:3, pa bi mogli da se razvijaju scenariji po principu „šta bi bilo kad bi bilo“, ali na kraju ove tužne balade, Orlovi mogu da budu još zadovoljni što se završilo sa 1:3. Bila je i stativa i poništeni gol zbog ofsajda i sijaset lopti koje su kao đulad zujale pored stativa, dok ih je Vanja Milinković-Savić samo pogledom pratio i molio se da prođu sa one strane okvira gola.
Nije baš nikakva uteha, ali eto, sa ovih „minus dva“, završenih sa dvojicom igrača manje, Srbija ima bolju gol-razliku od Turske i Češke, pa je i dalje na poziciji koja vodi u baraž.
Ali, sve je to sada periferno. Glavni utisak, jači i od 1:3 je igra Srbije bez igre. Fudbal bez lopte. Trčanje za protivnikom kao kuče za automobilom. Oni motaju loptu, mi kaskamo za njima, ne stižemo čak ni u duel da uđemo. Zvanična statistika UEFA kaže: posed lopte 27 odsto. Kompletnih pasova: Srbija 161, Nemačka 771. Ili, slikovitije rečeno, naš tim nije osvajao loptu, nego je dolazio do nje kad bi protivnik negde pogrešio, prekombinovao ili prosto – promašio.
Utakmice mogu da se izgube na različite načine. I u Ajndhovenu je Srbija izgubila i to četvrti meč u četiri kola. I to meč posle jezivog izdanja u Minhenu tri dana ranije. Pa je opet dobila „bravo“ od fudbalske javnosti, koja se ponadala da je to luča u mrklom mraku rezultata reprezentacije u jednom dugom periodu. Ipak, kada je trebalo ta luča da se sinoć na Marakani pretvori u baklju – ugasila se. I ponovo je nastao mrak.
I sad hajde ispočetka da tražimo novi tračak svetlosti... Nova šansa, uzdrmana Grčka u Volosu u ponedeljak uveče.
