N. RakanovićMagarac u koga ni otac nije verovao
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | čet. 24.04.25. | 17:36
Mateo Pelegrino za kratko vreme pobrao simpatije u Italiji i postao jedan od glavnih aduta Parme
Ima nešto u toj vezi između Parme i Argentine. Ne znamo da li sunce u Emilija Romanji greje isto kao ono u Buenos Ajresu, niti koliko ima sličnosti između tog dela Italije i Južne Amerike, međutim, ima nešto u tom vazduhu što očigledno prija fudbalerima koji odatle stižu na stadion Enio Tardini. Previše je onih koji su igrali dobro da bi to bila slučajnost. Počelo je sa Nestorom Sensinijem, nastavilo se sa Ernanom Krespom, Huanom Sebastijanom Veronom, Arijelom Ortegom, Matijasom Almeidom, dok je u novijem dobu prelepi plavo-žuti dres nosio Franko Vaskez i podestio na dane kad je igrao za Palermo i zaludeo pola Evrope neverovatnim tehničkim sposobnostima.
Izgleda da bi loza uspešnih Gaučosa mogla da bude nastavljena, samo što je za razliku od većine prethodnih poslednji na Enio Tardini stigao tiho i bez ikakve pompe. Mateo Pelegrino izgledao je kao samo još jedan običan transfer u zimskom prelaznom roku. Popularne Mlekadžije su Velezu za njega platile obeštećenje od skromnih 2.000.000 evra, uz 50 posto od sledeće prodaje, i ugovor do 2029. Zapravo, Mateo je bio igrač za koga biste teško mogli da kažete da će skrenuti pažnju. Sin je mnogo poznatijeg Maurisija Pelegrina, integralnog člana one čuvene ekipe Valensije koja je pod Ektorom Kuperom dva puta gubila finala Lige šampiona, ali i dva puta bila prvak Španije kod Rafe Beniteza. Mateo je rešio da krene očevim stopama, odnosno iz poslednje linije, samo što nije bio štoper, nego levi bek. Kako je rastao, u mlađim kategorijama Veleza sve više se pomerao ka napred i konačno je zaigrao - špica.
Izabrane vesti
U početku mu ni to nije pomagalo, ljudi su ga gledali kao sina Maurisija Pelegrina, a ne kao Matea, mladog momka željnog dokazivanja. Nekako je uspeo da se dogega do seniorskog tima Veleza, a tamo ga je dočekao njegov otac - ovog puta u ulozi trenera - i davao mu vrlo malo šansi da pokaže šta ume. Mateo, kojem su saigrači u svlačionici dali nadimak 'El Buro' (što u prevodu na naš jezik znači magarac) do 2024. i odlaska u Platense na pozajmicu, odigrao je ukupno 36 mečeva u seniorskom fudbalu i nije postigao nijedan gol.
Odlazak u Buenos Ajres ispostavio se kao pun pogodak. Trener Serđo Gomez je kompletnu igru naslonio na njega, a Mateo je vratio sa 15 golova i bio ključan u osvajanju 10. mesta na tabeli, što je najbolji plasman Platensea u prethodnih 27 godina.
"Ljudi misle da me neko preporučuje zato što sam nečiji sin. Sve što sam napravio, uradio sam samostalno. Od debija za prvi tim Veleza pa sve do postizanja golova", napominje Mateo.
Pre dolaska u Italiju morao je da prođe sve ono što čini južnoamerički fudbal. Trpeo je guranja, udarce, grube startove, nekad čak i tuče. Jednom prilikom je morao da napusti teren kolima hitne pomoći zbog toga što je u vazdušnom duelu dobio snažan udarac u glavu te zadobio tešku kontuziju. Udarac je bio toliko jak da je Mateo jedno vreme bio bez pamćenja. Kasnije, kad se oporavio, od doktora je tražio da mu daju mobilni telefon kako bi video snimke sa utakmice.
Kad je stigao u Seriju A, morao je prvo da bude na klupi nekoliko utakmica, a onda je protiv Torina bio dvostruki strelac, da bi posle kratkog golgeterskog posta usledila utakmica protiv Juventusa. Sačekao je centaršut, otresao Lojda Kelija i zakucao loptu u mrežu torinskog tima za eksploziju na Enio Tardiniju i veliku pobedu. Tako je momak, koga ni rođeni otac nije puštao da igra, uspeo da sruši Juventus. Sve to pred očima Ernana Krespa, čuvenog El Valdanita, koji je bio u loži stadiona, i Dušana Vlahovića, prema Mateovom priznanju, jednog od njegovih idola. Gol protiv Juventusa mu je bio treći na osmoj utakmici od dolaska na Čizmu, a ima i jednu asistenciju.
"Veoma poštujem Vlahovića, on je jedan od igrača kojima se divim. Serija A je veoma gledana u Argentini. Često sam ustajao rano kako bi gledao utakmice".
Zbog fizičke konstitucije i načina igre, u Argentini je već dobio nadimak 'mini Palermo', po legendarnom napadaču Boke Juniors - Martinu Palermu, nadamo se samo da mu se neće desiti što i popularnom 'Ludaku', da tri puta na istoj utakmici promaši penal.
Ono što je Mateova najveća pobeda je to što ljudi više ne govore da je on sin Maurisija Pelegrina, nego je on Mateo Pelegrino, napadač Parme, koji sam gradi svoje ime i karijeru, i nalazi se na dobrom putu da je izgradi i da još jednom potvrdi da je Parma sveto mesto za argentinske fudbalere.
.jpg.webp)
