Maestro fudbala sa cigarom: Srbija ga nije dovoljno cenila, ali jeste druga domovina, iz one Zvezde preko treće lige do grčkog božanstva

Prokletstvo u karijeri Predraga Đorđevića je što je možda rođen u pogrešno vreme za ovdašnji fudbal. Ali je zato imao sreću da u pravom momentu dođe u grčki fudbal i promeni tok istorije.

U prvi tim Crvene zvezde je ušao u godini kada je Zvezda već bila prvak Evrope. U takvoj konkurenciji, talentovani vezista nije mogao da dođe do izražaja, odigrao je samo pet ligaških utakmica za Zvezdu, pa je morao da krene širokom zaobilaznicom u karijeri.

(©MN Press)

Dok je gradio ime u Grčkoj, naši tadašnji reprezentativci su bili imena u Italiji, Španiji, Engleskoj, Nemačkoj… Malo koga je tada zanimalo šta se dešava u grčkom fudbalu gde je Đorđević postajao božanstvo. Tek u smiraj karijere, kada je svima postalo jasno da je reč o neospornom majstoru fudbalu, dobio je kakvu-takvu poštenu šansu u reprezentaciji. A zaslužio ju je mnogo ranije…

(©MN Press)

Danas je samo Dušan Tadić jedina vrsta takvog igrača koju ima srpski fudbal. Đorđević je bio igrač prefinjene tehnike, majstor fudbala, postizao je golove, a još češće ih nameštao, bio je fenomenalan plejmejker, osećao je fudbal bolje od drugih… U Srbiji nikada dovoljno cenjen, ali u Grčkoj fudbalsko božanstvo. Za 13 sezona u Olimpijakosu je osvojio 12 titula! I danas je rekorder Olimpijakosa po broju postignutih golova u Ligi šampiona.

U velikom intervjuu za ensi.gr, Đorđević se podsetio svoje velike karijere u Grčkoj.

Kako si doneo odluku da napustiš domovinu i preseliš se u Grčku? Iz poznate Crvene zvezde u nepoznati Panilijakos.

“U staroj Jugoslaviji su već tada krenuli problemi, ratje počeo 1991. i situacija je bila tepka. Bio sam na pozajmici iz Zvezde u Spartaku iz Subotice, vratio sam se na Marakanu, nisam dobio šansu, a cela zemlja je generalno bila u problemima… Zvezda nije htela da me opet šalje na pozajmicu, pa sam rešio da odem u inostranstvu. Nisam imao mnogo vremena i odlučio sam da pređem u Panilijakos. Tako sam došao u Grčku…”, kaže Đorđević na početku intervjua.

Kako su ti izgledale te prve godine u Grčkoj?

“Prvih nekoliko meseci su bili teški dok se nisam adaptirao. Nisam znao jezik. Bilo je teško otići iz Crvene zvezde koja je pre toga postala prvak Evrope u Panilijakos koji je tada bio trećeligaš u Grčkoj. Nije to bila laka odluka. Ali uspeo sam sa napornim radom, strpljenjem i srećom da je Panilijakos bio dobro organizovan. Predsednik Sakis Savropulos je bio sjajan čovek i za tri godine smo napredovali tri ranga. Posle nekoliko meseci prilagođavanja, sve mi je krenulo kako treba”.

Kako si došao u Olimpijakos i ko te je doveo? Da li je bilo još zainteresovanih klubova?

“Panilijakos je privukao pažnju velikih klubova jer je imao talentovane mlade igrače. Bilo je dosta zainteresovanih klubova, a najviše su za mene bili zagrizli Olimpijakos i AEK. Sve je išlo preko menadžera i klupskih čelnika”.

Zašto nisi odabrao AEK?

“AEK mi se kao tim tada mnogo sviđao. Ja sam došao u Grčku u decembru 1992. a AEK je vezao titule 1992, 1993 i 1994. godine. Igrali su sjajan fudbal, ali ono što me je privuklo u Olimpijakos je to što je klub bio gladan uspeha. Bili su željni titula i osećao sam da će nešto da se desi. Ispostavilo se da sam bio u pravu”.

Od 1996. do 2009. si 13 sezona nosio dres Olimpijakosa. Bilo je to najlepše poglavlje tvoje karijere. Navijači su te obožavali. Kada te neko danas pita za Olimpijakos, šta je tvoj odgovor?

“Poštujem i cenim sve svoje bivše klubove i rivale, ali Olimpijakos je nešto posebno. Kada provedeš toliko godina u jednom klubu, pa to još budu najbolje godine karijere, možeš samo da kažeš da se osećaš kao deo te porodice. Ništa ne mogu da poredim sa tim periodom. Sve je bilo divno tokom tih 13 godina. Bilo je i teškoća, tuge, nezadovoljstva, ali kada sve stavimo na vagu, osećaj je super”.

(©AFP)

Kakav ste odnos imali sa tadašnjim predsednikom Kokalisom?

“Formalan. Iako sam milion puta čuo priče da sam ‘predsednikov sin’. Ono što je mene interesovalo je bio tim i šta mogu da mu ponudim. Ali kada ste toliko godina u timu i postanete njegov lider, ljudi vas gledaju kao predsednikovog miljenika. Imao sam sa njim korektan odnos kao i sa trenerima. Kao što sam imao odnos i u Panilijakosu gde sam sa predsednikom pričao jednom ili dva puta godišnje. Nekada čak i nijednom godišnje. Jedna stvar je kako to izgleda u javnosti, a potpuno drugačija je realnost. Imali smo iste ciljeve, najvažniji nam je bio timski uspeh, a ja sam tu bio dugo godina, pa je nekome može izgledalo da smo imali češće kontakte. A nije bilo tako. Tek jednom ili dva puta godišnje bismo popričali o ugovoru i mom statusu. Generalno, odnos nam je bio dobar i drago mi je da smo sarađivali”.

Jednu utakmicu je nemoguće zaboraviti. Pobeda protiv Verdera u Bremena. Prva pobeda Olimpijakosa u gostima u Ligi šampiona posle 10 sezona. Kakav je bio osećaj?

“Posle toliko kontroverzi, optužbi, kritika, nepravdi, malera… Mnogo puta smo bili na pragu te pobede ali nismo imali sreće ili iskustva. Mnogo smo je želeli kako bi skinuli taj teret sa sebe i kako bi tim dobio psihološko olakšanje. Mogla je da dođe i ranije jer smo bili jako blizu. E sada, kako i zašto nije, ne znam… Od tada je tim lakše napredovao i vidimo da je prethodnih godina počeo mnogo lakše da pobeđuje u gostima”.

Imali ste i loših momenata kao protiv Juventusa.

“Jednostavno nam je naišao takav dan. Lopta je dugo letela kod tog Konteovog gola… Mogli smo da prođemo u polufinale gde bismo igrali protiv Mančester Junajteda, a tamo ko zna šta je moglo da bude… Tu ubrajam i poraz od Liverpula (1:3) golom Džerarda u poslednjem minutu. Vodili smo na Poluvremenu Rivaldovim golom i ni danas ne mogu da objasnim šta nam se desilo u drugom poluvremenu. Nikada u karijeri nisam video takvu atmosferu. Pokušavao sam da nešto kažem saigraču, a on me nije čuo od buke na tribinama. Kontrolisali smo meč od početka, a oni su nas kaznili iz tri šuta. Liverpul je bio sigurno najgori tim u toj grupi, ali su prošli dalje i na kraju u onom finalu protiv Milana osvojili Ligu šampiona. To nas je donekle utešilo”.

Navijači su te tada obožavali. I danas te ljubitelji fudbala u Grčkoj mnogo cene.

“Bilo je divno ono što su pokazivali prema meni. Osećao sam veliko poštovanje i ljubav. Čak i od protivničkih navijača. Ranije smo bili rivali, takav nam je bio posao, ali osećam koliko me danas poštuju protivnički navijači. Očigledno da sam uradio nešto bitno da to zaslužim”.

Poslednji meč si odigrao 2009. u onom ludom finalu protiv AEK-a koje je završeno 4:4. Da li je bilo teško da okačiš kopačke o klin posle toga?

“Jako teška odluka, ali već sam bio prelomio. Imao sam privilegiju da igram jednu od najlepših i najzanimljivijih utakmica koje sam doživeo tokom karijere. Uživao sam svim srcem u njoj. Bio je to jedan od poslednjih derbija sa navijačima oba kluba na tribinama. Kada imate navijače samo jednog kluba, ne osećate derbi na pravi način. Ne osećate istu tenziju i radost. Nadam se da će mladi ljudi u Grčkoj opet jednog dana osetiti kako je kada su navijači oba tima na utakmici. To bi trebalo da bude normalna stvar. U tom meču sam dao sve što sam mogao i osetio sam se ispunjenim”. 

Ipak, pobedili ste to finale posle serije od 34 izvedena penala…

“Jesmo, ja sam bio jedan od onih što su promašili, ali sam pogodio u drugom krugu. To su delići sekunda koji nemaju beze sa samopouzdanjem ili umorom. Pala mi je koncentracija na momenat i promašio sam. Drugi penal mi je bio još teži, ali sam se maksimalno koncentrisao i pogodio”.

Ko su ti bili omiljeni saigrači?

“Mnogo ih je bilo. I dalje se družimo. Veoma sam srećan zbog toga. U kontaktu sam saigračima koji su tu bili od mog prvog dana u Olimpijakosu do nekih koji su bili poslednjeg. Svakog mogu da pogledam u oči i to mi daje veliku satisfakciju. Ako moram nekoga da izdvojim, onda su to ljudi iz moje prve tri godine u Olimpijakosu: Karapialis, Karataidis i Aleksandris. Mnogo su mi pomogli. Kasnije su dolazila još neka velika imena poput Đovanija, Karembua, Ze Elijasa, Zahovića, Zeterbega, Rivalda… Ako bih morao da biram po fudbalskom kvalitetu, onda su to Đovani, Rivaldo i Karembu koji je uvek bio nasmejan, pozitivan, a radio je velike stvari za tim”.

(©Reuters)

Da li i dalje pušiš?

“Ne, prestao sam pre dve godine”.

Pušio si tokom cele karijere. Kako?

“Želim da ispričam tu priču kako bi je mladi ljudi čuli. Počeo sam da pušim sa 14 ili 15 godina. I pre dve godina sam sam presekao da neću biše. Od tada nikada više nisam zapalio cigaretu. Pušio sam dok sam bio igrač, ali onda sam baš preterivao kada sam završio igračku karijeru. Bilo je vreme da se rešim toga. Nisam verovao da u sebe tako lako ubediti da prestanem da pušim. Ali, sve je u glavi… Kada sam ja prestao da pušim, verujem da može svako. Baš sam bio strastveni pušać. Želim da ovo znaju svi mladi ljudi iako ih poslednjih godina viđam sve manje da puše. Meni pušenje nije bila prepreka da trčim i igram. Što ne znači da je bilo dobro. Dok sam igrao, uvek sam bio među prvom trojicom po pretrčanoj kilometraži. Trčao sam 10,5-11 kilometara. Nekada se zapitam koliko bih tek trčao da nisam pušio. Mislim da bi to bilo makar 10 odsto više. Dolazio bih do 13-14 kilometara. Cigarete nisu dobre. Ako neko želi da puši, savetujem mu cigare ili nešto drugo sa ukusom nikotina. Otkako sam prestao da pušim, drugačije se osećam. Bolje spavam. Čulo ukusa je drugačije i svim mladim ljudima bih savetovao da izbegnu pušenje jer je to moguće”.

(©Reuters)

Da li je bilo lako prestati?

“Jedno jutro sam se probudio i osetio neke bolove. Lekar mi je uradio neke testove i primetio na snimku senku koja se na kraju ispostavila da je od nekog ranijeg udarca i da nema nikakve veze sa pušenjem. Ali tada mi je kliknulo i doneo sam odluku da prestanem. Sada je zaista sve drugačije bez cigareta. Izdržljiviji sam i zdraviji”.

U ove dve poslednje sezone Olimpijakos ne liči na onaj iz Đorđevićeve ere. Dve godine bez titule. Nisu na takve okolnosti navikli u Pireju. Međutim, pružili su poverenje Pedru Martinsu i vratilo im se.

“Rekao bih da nisu imali sreće u te dve godine. Pametno su uradili što su zadržali trenera, iako nije imao rezultate. Ove godine se zato vidi velika razlika između Olija i ostalih. Vidi se da je to tim koji je građen dve ili tri godine. Isti trener, iste uloge. Nije da je prošle ili pretprošle sezone bio loš, ali sada je zaista dobar. Prošle sezone PAOK je bio zasta dobar, Olimpijakos nije imao ni sreće, nov tim, novi trener i negde usput je titula izgubljena. Ali klub je bio miran, pružio je podršku treneru i igračima i sada blista. Nije imao sreće u Ligi Evrope. A bio je u neverovatnoj seriji. Gledali smo mečeve sa Totenhemom i Arsenalom u Ligi šampiona… Da je imao više sreće možda bi stigao i do polufinala ili finala u Ligi Evrope, a i za sreću mora da se radi, a ne samo da se čeka”.

Dosta o Olimpijakosu, da se vratimo na Đorđevića. Kažu da su najteži dani po odlasku u penziju?

“Nova dnevna rutina, nov život. Kad si fudbaler, na ovako visokom nivou igraš fudbal svaka tri dana. Hotel, stadion, aerodrom, privatan život je ograničen. Kad izađeš iz toga, najveći problem je da prihvatiš tu novu rutinu, slobodne dane vikendima. Meni lično lopta nimalo ne nedostaje. Igrao sam možda dva ili tri puta u humanitarne svrhe. Prosto, kad sam otišao iz fudbala, zaista sam otišao. Samo mi je prva godina bila teška”.

(©MN Press)

Nisi sasvim otišao iz fudbala. Izabrao si da uđeš u menadžerske vode. Zašto nisi probao kao trener kad svi znamo koliki si nivo fudbalske inteligencije imao?

“Dopada mi se trenerski posao, ali toliko godina sam igrao za Olimpijakos, teško bi bilo da radim u bilo kom drugom klubu. Da sam radio kao trener, mogao bih samo u Olimpijakos. Teško da bi me ostali grčki klubovi birali. Nije ovo Italija ili Engleska. Tamo se prelazi iz Juventusa u Inter, pa onda u Milan bez problema. Ovde bi imao problema. Neki bivši saigrači su to i iskusili… Tako da sam izabrao drugi put, ostao u fudbalu, ali na drugačiji način”.

Smatraš li Grčku svojom domovinom?

“Nema tu spora, u Grčkoj sam već 27 godina. Srbiju sam napustio sa 20. Šta više da kažem. To pitanje ne postoji”.

Nazad na fudbal, kako mu sada sve izgleda iz vizure menadžera, koliko se fudbal promenio za sve ove godine, da li i dalje ima fudbalera koji bi, poput Đorđevića, tolike godine posvetili jednom klubu?

“Generalno se fudbal promenio tako da se igrač, ne samo u Grčkoj nego je širom Evrope tako, ne zadržava previše na istom mestu. Dve ili tri godine maksimum i ide dalje. Ne stiže ni da se veže za klub. Strancu, treba tri ili četiri godine za tako nešto. Ne možeš da zavoliš nešto, da shvatiš filozofiju i mentalitet kluba, pa i da naučiš jezik za godinu ili dve. U moje vreme, pre 15 ili 20 godina, imao si primera radi Olimpijakos i u njemu nas desetoricu koji smo tu već 10 sezona. I bilo je još petorica koji su tu se sedam sezona. Stvorite tako neku posebnu vezu. Naravno, nekad ne valja ni da sediš previše dugo na istom mestu ako nema motivacije, nekad je promena potrebna, da naučiš nešto novo. Mada, nije da se sada igrači pitaju. Nekad je bilo drugačije. Nekad su bili tu duže. Bude dobro, ali ima i vremena kad je loše. Međutim, ja se nisam pokajao”.

Pogledajte MOZZART NJUZZ, vaš prozor u svet sporta...