Luda priča Vidića i Ferdinanda: Sećaš li se kad smo…

Legendarni štoperski tandem ponovo zajedno. Doduše, ne na terenu, ali za istim stolom. Priča teče sama, a kada sede Nemanja Vidić i Rio Ferdinand zaista ima šta da se čuje. Ponajviše naravno o samom Mančester junajtedu. A, pošto sede njih dvojica jasno je da je Old Traford glavna tema. I gomila anegdota o jednoj od najmoćnijih generacija 21. veka.

Vidić je njen član bio od januara 2006. godine kada ga je ser Aleks Ferguson doveo iz moskovskog Spartaka. Iako je Vidić u to vreme bio bliži Rafaelu Benitezu.

"Prvi kontakt sa Junajtedom je uspostavljen decembra 2005. godine. Ali u to vreme je i Liverpul bio u priči. Razgovarao sam sa Rafom Benitezom, on me je prvi zvao dok sam bio u Spartaku iz Moskve. Moj engleski nije bio dobar, pa je moja supruga Ana zaista razgovarala… Pitao me je da li bih došao u Englesku i tako neke stvari, sve sjajno. Ali onda me nije pozvao dve ili tri nedelje. Fergi je onda uskočio", počeo je Vidić da premotava film u Ferdinandovom podkastu "Fajv".

Fergi je bio mnogo konkretniji.

"Zvao je i rekao: 'Gledao sam te poslednjih šest meseci ili godinu dana. Sviđa mi se kako igraš. Misim da bi bio dobar za klub. Hoćeš li da dođeš?' Naravno, odgovorio sam, a on je samo dodao: 'U redu, sve će biti sređeno'. I za nedelju dana sam bio u Mančesteru".

Isprva nije čak ni dobio mnogo više novca nego u Moskvi, sa osmehom se seća kako je to shvatio tek kada je ušao u avion, ali ispostavilo se da je to bila odluka života. U Mančesteru je ostao osam godina, podigao pehar Premijer lige pet puta, a 2008. osvojio i Ligu šampiona. Manje trofeje da ni ne pominjemo.

Ali, nije sve bilo med i mleko. I dalje se Vidić seća prvog treninga i svih tih legendi pored njega.

"Došao sam iz Rusije, a decembar je tamo slobodan mesec, nema treninga, jer je previše hladno. Rekao sam šefu i Karlosu Keirošu da su mi potrebne pripreme, jer nisam bio spreman i nisam mogao da igram. Sećam se prvog treninga, igram protiv Gigsa, Kristijana Ronalda, Sahe, Runija… Vau! Ozbiljno. To je bila noćna mora. Ceo trening sam ih šutirao, ne zato što sam hteo, nego zato što nisam mogao da ih stignem. Bili su prebrzi", smeje se Vidić.

Muke Patrisa Evre i Nemanje Vidića (©Reuters)

Mada nije bilo tako smešno.

"Sećam se da sam se posle tri treninga prepirao sa Gigsom. Počinjao je već da bude ljut: 'Dodaj loptu, moraš da igraš brže'. Smejao sam se: 'Daj, čoveče, ne mogu da se pomerim'… Došao sam kada i Patris Evra, prvih šest meseci je bilo stvarno teško. Igrao sam utakmicu za rezevni tim, Rene Mulenstin je bio trener i izveo nas je na poluvremenu! A Patris je još i igrao polufinale Lige šampiona sa Monakom pre toga. Ja sam došao iz Spartaka, niko nije znao ko sam".

Rio Ferdinand se dobro seća tog perioda.

"Gledamo ih Vaza (Vejn Runi) i ja na treningu, baš smo pričali: 'Vau, pred ovim momcima je baš dug put'. Ali nisam tada razmišljao o tome, da si došao bez priprema, a odmah izašao na Luja Sahu, verovatno najtvrđeg igrača na treninzima, pa Ronalda, Runija, Gigsa, koji je u to vreme leteo. Videlo se da se mučite".

Mučio se Vidić, istina je, ali je znao šta treba da radi.

"Znaš da igraš fudbal, ali intenzitet... Jednostavno sve moraš da radiš brže. Treninzi previše tvrdi, igrači previše brzi. Ti momci su se takmičili na svakom treningu, jer niko nije mogao da ti garantuje da ćeš i sledeće sezone da budeš tu".

Zato je uostalom Mančester bio to što jeste. Uz Milan, Real, Barsu i Bajern verovatno najmoćniji tim Evrope tih godina.

"Šef je taj sistem nametnuo od prvog dana. Treniraj kao da ti je to poslednji dan u životu. A kada igraš protiv takvih igrača – teško je. Sećam se Skolsija, svaki dan bi došao poslednji na trening, ali svaki dan kada se pojavi – to je druga dimenzija".

Vidić i ser Aleks (©Reuters)

Jedan detalj je pomogao Vidiću da shvati gde je došao.

"Prve dve nedelje sam pokušavao da shvatim šta drugi ljudi rade, jurio sam ih po hodnicima. Trening se završi, Gigs radi jogu, Rio je u teretani, Kristijano Ronaldo radi biciklice oko terena, Runi vežba završnicu. Pogledam sebe, vidim na šta mi liči telo… Noge su bile jake, ali imao sam jastučiće oko struka", smeje se Vidić.

"Odmah shvatiš šta je mentalitet ovog kluba, organizacija ovog kluba. I pratiš ga ili više nisi tu".

Za Fergusona kaže da je jedini trener koji je uspevao da pravi igrače dok osvaja titule i da je nešto slično radio samo još Arsen Venger. A Vidićev uspon i te kako je bio u vezi i sa samim Ferdinandom.

"Posebno kada si me prvi put izveo u grad. Baš loša atmosfera. I ja sam pitao: Zaista? Ovo je najbolji klub u gradu? OK, onda neću više da izlazim", opet šaljivo Vidić o tome kako se uozbiljio u Mančesteru.

Tandem snova: Nemanja Vidić i Rio Ferdinand (©Reuters)

No, u ozbiljnijem tonu o saradnji sa Ferdinandom…

"Ne sećam se ni kako je počelo, ali znam da smo u jednom trenutku počeli otvoreno da pričamo. Ja bih ga pitao: 'Šta misliš o ovoj situaciji, a šta o ovoj?' I dosta smo iskreni bili... Igrački, dopunjavali smo jedan drugog. Rio je voleo da uvek bude na lopti, bio je veoma brz, ali za mene kao defanzivca je bilo najvažnije što pored sebe imam nekog kome verujem. Šta god da se desi, znaš da je on tu… Osam godina smo zajedno ratovali. Vida bez Rija ne bi bio ono što je sada", jasno će Vidić.

Komplimentom uzvraća i Rio…

"Najviše sam voleo to kako je napadao loptu. Nije video protivnika, samo loptu. A, i sa loptom u nogama je bio mnogo bolji no što su svi mislili. I uvek miran pod pritiskom. U tome sam uživao. Ne volim emotivne ljude pored mene na terenu. A, Nemanja je bio miran".

Posebna priča u karijeri je Aleks Ferguson.

"Ono što je on uradio nije nijedan drugi trener. Razvijao je igrače i borio se za titule. Kada pogledate današnji fudbal, nemate takve trenere. Jedini pored Fergija je to radio još samo Arsen Venger. I to samo nekoliko godina. Ne toliko dugo kao Aleks jer se mučio poslednjih sezona. Ali veliko poštovanje i za Vengera koji je stvorio mnoge igrače i ostavio nešto iza sebe. Nije bio trener koji je samo kupovao. Isto kao i Ferguson koji je doveo tamo nekog Nemanju Vidića iz moskovskog Spartaka za 7.000.000 funti. Pa zatim Patris Evra, Đi Sung Park… Ranije Gigs, Skols, Ronaldo, Nani… On te igrače nije dovodio da mu odmah donesu titule već je stvarao nove generacije fudbalera. Pa čak i Runi. Jeste došao iz Evertona za velike pare, ali je bio dečak od 18 godina iz Evertona. On da ti tada donese trofeje? Koji trener bi to danas uradio? Aleks Fegruson je stavrao igrače i uporedo osvajao trofeje".

Vidić i Runi na treningu (©Reuters)

Ali pravila su bila ista za sve…

"Naravno da neki igrač možda nije bio zadovoljan tretmanom, ali Ferguson je za 27 godina u klubu postavio pravila. Ko poštuje pravila, tu je. Ko ih ne poštuje, nema ga. Ser Aleks će biti pošten prema tebi ako si ti pošten prema njemu. I to je jedini ispravan stav. Za klub, trenera, igrača… Možda sam ja kao stranac to bolje shvatio jer vidiš da moraš da se adaptiraš na pravila kuće. Tako je kada igraš u inostranstvu. Naučiš da se uklopiš".

Osvojili ste Ligu šampiona 2008. godine. Koji je bio prelomni momenat u sezoni?

"Kada sam došao u klub, Mančester Junajted je bio već dve godine bez trofeja. I onda smo osvojili Premijer ligu. Tada se sve promenilo. Kada smo izlazili na teren, osećali smo se rasterećenije, znali smo da imamo gol igrače poput Ronalda, Runija, pa čak i Sahe kada je fit… Osećali smo se komotno. Mi pozadi smo očigledno bili dobri, a Edvin van der Sar je tu imao ogromnu ulogu. Nas trojica smo se zaista sjajno razumeli na terenu. Za mene i Rija je on bio najbolji golman. Bitno je da izlaziš na teren sa stavom da je tvoj saigrač pored tebe najbolji. Ne misliš da je bolji onaj koji igra u Čelsiju ili Arsenalu već ti je uvek tvoj saigrač najbolji na svetu".

Malo je poznato da je finale protiv Čelsija jedva zaigrao…

"Drugačija stvar su finala. To je jedan meč i različito je. Razmišljaš kako je to možda utakmica koju igraš jednom u životu. Pre finala sa Čelsijem na Lužnjikiju nisam trenirao dve ili tri nedelje jer sam imao diskus herniju, bolela su me leđa i upalio mi se živac lista noge. Samo jedan trening sam odradio. Počeo sam taj trening dan pred utakmicu kada mi je Ferguson prišao i pitao me: 'Kako se osećaš?'. Počeo sam da uzdišem i vrtim glavom a on je odmah rekao: 'Počinješ sutra!'. I otišao! I onda dolaziš na stadion na kojem si godinu i po dana ranije igrao za Spartak iz Moskve a sada tu igraš finale Lige šampiona sa Mančester Junajtedom. Trljao sam oči u neverici… Kada pogledaš iz ove perspektive, verovatno najvažniji meč u karijeri… Ali meni lično je draža prva titula u Premijer ligi. Ne znam zašto, ali verovatno zbog sumnji koje sam imao u sebe i da li ću uspeti u Mančesteru. Odigrao sam veliku ulogu u tom uspehu i bio oduševljen. Tada mi se promenila karijera i ljudi su počeli da me smatraju igračem top nivoa".

Nemanja Vidić i Didije Drogba (©Reuters)

Zašto te je Drogba ošamario?

"Bila je neka svađa na njihovoj polovini i pretrčao sam 30 metara da se umešam. On je bio tamo, ali ne znam zašto me je udario".

Kako je bilo ne penalima?

"Bili smo iscrpljeni. Sećam se kada smo se sakupili i kada je Ferguson govorio ko će da izvodi penale. Bilo je: ja ili Gigs. Nisam bio siguran da li sam ja sledeći ili Gigs u sedmoj seriji. Stajali smo jedan pored drugog i on me pita: 'Vida, ko je sledeći?'. Rekao sam: 'Ne znam, ja ili ti'. Ni jedan, ni drugi nismo hteli da kažemo: 'Ja ću'. Ni on nije bio 100 odsto siguran, ali je preuzeo odgovornost. I zahvalio sam mu se na tome jer sam ja bio sledeći, ali je tada završena serija. Inače, u karijeri sam šutnuo 16 penala i promašio samo jedan".

Mančester Junajted je tada delovao nepobedivo, ali je naleteo na Gvardiolinu Barselonu…

"Osećali smo da ćemo osvojiti još trofeja i igrali smo još ta dva finala protiv njih. Mislim da su oni najbolji tim svih vremena. To finale u Rimu je bilo naše najgore… Imali su veliki posed, a Mesi je igrao 'lažnu devetku' i uvek bio između naše odbrane i veznog reda. Na taj način vas poziva da izađete iz svoje zone i da ostavite prostor za ulazak njihovih krila. Pokušavaš to da izbegneš. Defanzivac uvek u glavi ima dilemu da li da krene ili ostane".

Koje su ti proslave bile najbolje u Mančesteru?

"U pabovima. Druženje sa momcima, lik koji peva i svira neki rok na gitari… To sam ja. Nikada nisam bio za klubove i tu RNB muziku".

Zanimalo je Rija i njegove prijatelje otkud Vidić u trci za predsednika Fudbalskog saveza Srbije?

"To je bila moja strast. Ljudi su me pitali zašto se ne uključiš, zašto ne pomogneš? Imaš kontakte, imaš znanje… I razmišljao sam, kandidovao se. Sve u svemu – dobro iskustvo. Sve je bilo dobro do poslednjeg dela, kada sam odlučio da nije trenutak za mene. Javnost je 90 odsto bila za mene, ali ljudi iz Saveza, oni koji vode srpski fudbal, plaše se promena. Evo, i Berbatov se bori u Bugarskoj već godinu i po dana, ali Balkan je težak. Te stare generacije neće da predaju vlast, a ne mogu da shvate da se svet menja, da napreduje. Mi se ne mrdamo. Sa svom ovom digitalizacijom – svet nije isti kao pre pet godina. Moraš da se obrazuješ, moraš da ideš napred, oni to ne shvataju. Zato mislim da ne izvlačimo maksimum iz srpskog fudbala. Želeo sam da pomognem. U budućnosti ko zna šta će da se desi. Biću tu da pomogem srpskom fudbalu. Možda ne u ovoj formi, ali u nekoj svakako. Definitivno smo talentovani i moramo da pomognemo toj deci da rastu".

Nije naravno razgovor mogao da protekne i bez već uobičajenog pitanja o odrastanju u ratom razorenoj Srbiji.

"Turbulentno je bilo. Rođen sam 1981. godine. Deset godina kasnije smo imali rat. Nije to daleko, možda 150 kilometara od moje kući, ali nisam baš osetio. Nije bilo borbi u mom gradu, a i bio sam mlad. Bombardovanje 1999. sam osetio. Igrao sam za Zvezdu, pa se vratio Užice, jer nismo mogli da treniramo. Jednog dana ti ljudi iz kluba kažu: 'Idi kući, biće problema u narednih tri ili četiri dana, ne možemo da ti garantujemo bezbednost…' Naredna dva meseca su bili zastrašujuća, nisi znao šta će da se desi. Ali, posle mesec dana… Ludo je reći, ali naučiš da živiš sa tim. Tražiš način, čak i da igraš fudbal, da se družiš. Možda je sve to posle uticalo i na moj mentalitet", završio je Vidić.