INTERVJU – Globtroter Stefan Šćepović: O Van Dajku i Kasanu, belgijskoj mami i 27kg u jednoj ruci

Lep je život ko zna da ga živi. A Stefan Šćepović ne samo da živi, nego uživa. Proputovao je svet uzduž i popreko, davao golove i svugde bio zadovoljan. To može samo srećan čovek. Onaj koji se osmehuje dok prelistava stranice almanaha bogate karijere, svestan da joj se primiče završetak. Samo što još nije kraj. Nije ni nadoknada, a kamoli poslednji zvižduk.

Razlog prvi: 35-godišnji napadač izgleda deceniju mlađe. Razlog drugi: u tim manekenskim nogama još ima kvaliteta da pomogne na ovdašnjoj sceni. Tamo odakle se otisnuo u inostranstvo i, uz kratak intermeco u Partizanu, van granica proveo deceniju i po.

Sad je u OFK Beogradu Mozzart Betu, gde su nekad igrali Miodrag Burek Anđelković i Andrija Kaluđerović. Poput njih, može i za Stefana Šćepovića da se konstatuje kako je fudbalski globtroter, jer je bio u 21 klubu, čak 16 inostranih. A onda se pre nekoliko sedmica vratio tamo gde je počeo život profesionalnog sportiste. Na Staru Karaburmu. Posle 15 godina.
„Stigao sam u nameri da doprinesem koliko mogu, a mogu“, uverljiv je stariji od braće Šćepović tokom razgovora za Mozzart Sport. „Dosta je mladih igrača u ekipi, drugačije su generacije nego kad je moja počinjala, potrebno je više da se priča s momcima. Jedino je sigurno, talentovani su. Samo je potrebno da rade, na svim aspektima. Na tim momcima je da upijaju savete nas starijih“.

Između ostalih i Lazar Jovanović, kome je baš Stefan na povratničkom debiju namestio gol vredan izjednačenja protiv IMT-a (1:1).
„Znate li da sam prilikom debija za reprezentaciju na Kipru, kod Radovana Ćurčića kao selektora, bio cimer sa njegovim ocem, Milanom Lanetom Jovanovićem? Sad mali Laki igra sa mnom. Eto šta je život. Mogu sebe da vidim kao sportskog mentora, jer imam iskustva, dosta toga sam prošao i sposoban sam da doprinesem, ne samo u fudbalskim stvarima. Nije kao pre, ne kažem da mlađi sad nemaju poštovanja prema starijima, ali su vremena drugačija. Ranije se nije baš pričalo sa tinejdžerima“.

Na tom planu je tvoja uloga možda značajnija od čisto sportske, jer čak 27 igrača iz kadra Romantičara nije prebacilo granicu od 25 godina i nalaze se u osetljivom životnom dobu. Deluje da možeš da ih (na)učiš šta je bitno da (p)ostanu sportisti i jednog dana kažu da su igrali svuda, kao ti.
„To je dragocenost kakvu novcem ne možete da priuštite. Boravkom u inostranstvu sam upoznao različite kulture, vere, spoznao običaje, jezike. Neprocenjivo! Posle svega sam čist sam pred sobom, znam gde sam bio i šta sam radio. Pokušavam dečurliji da objasnim da ne prave identične greške kao što sam ja i moji ispisnici, dok smo bili mladi“.

Da li je vas imao neko da usmeri na tom polju, osim trenera?
„Nismo se ponašali isto kao sadašnje generacije. Bili smo ćutljivi, oglašavali smo se samo ako bi nas nešto pitali. Naše je bilo da treniramo i posle skupljamo lopte i ostale rekvizite. Sad smo u 21. veku, telefoni su svuda oko nas, druga je tema da li je to dobro ili ne. Možda bismo mi morali da se prilagodimo ovom vremenu i možda nema razloga da ’davimo’ decu, ali pojedine detalje bi trebalo da upijaju od nas. Naravno da će učiti na sopstvenim propustima, međutim, zašto bi pravili duple greške kad im već na njih ukazujemo. Svuda sam bio, video svašta“.

I kad si sve prošao, evo te nazad na Omladinskom stadionu, koji te zagrlio posle dolaska iz mlađih kategorija Partizana.
„Sve do kadeta sam bio u Partizanu, prešao u OFK Beograd, osvojio titulu u omladinskoj kategoriji, bio najbolji strelac takmičenja (27 golova). Sad sam se vratio u klub u kome sam debitovao u seniorskom fudbalu. Dobro se osećam, sposoban sam da donesem dosta na terenu“.

Znaš kako kažu ljudi kod nas: ili imaš dobrog menadžera koji je te gura, ili su te terali iz raznih klubova, jer si se kratko zadržavao, ali može biti, ipak, da poseduješ moć prilagođavanja, jer su uglavnom odmah igrao čim bi došao u novu sredinu?
„Nisu me nigde terali, nego sam impulsivno reagovao u želji da pokažem da mogu da igram ako to negde nije bio slučaj. Možda je trebalo u pojedinim situacijama da sačekam trenutak u kome bih demonstrirao šta zapravo znam. Kad pogledaš, svugde sam imao zadovoljavajući učinak. Nigde me klub nije oterao. Bilo je situacija kad je menadžer, posle dobrih sezona, želeo promenu sredine, da napredujem. Pritom, tata Slađan se nikad nije mešao, puštao je brata Marka i mene da odlučujemo sami. A tačno je da se brzo adaptiram, govorim španski kao srpski, engleski odlično, italijanski znam, francuski razumem. To je bogatstvo kakvo nikako drugačije ne bih mogao da steknem. A fudbal mi je omogućio. Uvek ima teških trenutaka u karijeri, toj zadatak je da naučiš kako da ih prevaziđeš. Teže je kad si mlađi...“

KAŽU: OVAJ JE LUD, ČIM IDE KOD PSIHOLOGA... A LJUDI SU DIZALI RUKU NA SEBE

Star sport

Gde si se najbolje osećao kao sportista?
„U Španiji. Najduže sam se u njoj zadržao, najviše golova postigao i svaki put kad dotaknem tlo te države, osetim posebnu energiju, kao da sam kod kuće. Igrao sam dobro svuda, ali Španija mi je, posle moje Srbije, omogućila da se u njoj lepo osećam. Od 35 godina života, 11 sam bio na Pirinejima. Trećina maltene. Ćerka mi se rodila u Madridu, ja sam tamo krenuo u školu“.

A gde je bilo najteže, da si poželeo da odeš?
„Pazi, u Španiji je bilo i teško. Na primer, moja druga godina u Hetafeu. Malo ko želi da otvara te teme, posebno ovde, ali sam bio u ’kanalu’. Odigrao sam u uvodu sezone nekoliko kola, a onda naredni meč tek u poslednjem, 42. kolu, protiv Majorke u gostima. U periodu između – pakao. Dešavali su mi se anksiozni napadi, upadao sam u dubiozu, govorio sam sebi da bi trebalo da potražim profesionalnu pomoć u toj sferi“.

Deluje da ljudi, naročito sportisti, nisu osvešćeni sa te strane?
„Kad narod posmatra sportiste misli – živi su, zdravi, lepo izgledaju, dobro zarađuju, lako je njima. Ne ide baš sve kao po loju. Sad će neko reći: ’Vidi ga ovaj, prosipa nam pamet’. A potrebno je da se makar govori o tome, jer se dešavalo da ljudi potežu ruku na sebe. Nije sramota potražiti stručnu pomoć kao što sam ja učinio. Išao sam kod bivšeg košarkaša, koji se bavio sportskom psihologijom, ispijali kafu, čavrljali najnormalnije. Kod nas bi neko protumačio: ’Ovaj je lud, čim ide kod psihologa’. Ma, nije, nego osećam potrebu. Uostalom, najbolji sportisti sveta imaju psihologe. Drugačije ne bi mogli da izdrže pritisak velikih očekivanja. To su ljudi koji guraju ekipu, idu preko sopstvenih granica, kad-tad ’puknu’. Ne bi mogli da izdrže bez stručne pomoći“.

Igrao su u najboljim klubovima države (Seltik), onima koji su osvajali trofeje (Partizan, Klub Briž, Videoton), tradicionalnim (Sporting iz Hihona), a iskusio i da se boriš za opstanak. Kako si birao sredine?
„Nekad ne biraš... Naravno da težiš da se boriš za pehare, osvajao sam titule u tri različite države (Srbija, Mađarska, Škotska), međutim, bilo je užasnih situacija. Sa Hetafeom sam ispao iz La lige. Pazi, u jednom trenutku smo bili osmi na tabeli, sjajnu ekipu smo imali, igrali su Pedro Leon, Antonio Sarabija, Huan Rodrigez, Lafita, Aleksis, golman Gvaita, Medi Lasen koji je sa Alžirom igrao na dva Mundijala... Borili smo se za Evropu, a onda zaređali 12 utakmica bez pobede. Tonuli smo na tabeli, promenili trenera, došao je Huan Esnajder, Argentinac, vrele krv, probudio nas je pred kraj i došli smo u situaciju da u poslednjem kolu igramo sa Betisom u Sevilji, kome ništa nije potrebno. Ako pobedimo, drugi rezultati su nebitni. A navijači Betisa i Spotinga iz Hihona, koji nam je direktan konkurent, su u dobrim odnosima. Svi pevaju ’Sporting, Sporting, Sporting’. Dobije nas Betis sa 2:1, Sporting savlada Viljareal i mi ispadnemo. Baš ružan osećaj. Taj ambijent u svlačionici će pamtiti zauvek, jer je posle 12 vezanih sezona Hetafe ispao“.

BORDALAS TE UČI DA GUBIŠ VREME, KAD JE RIVAL U KONTRI UBACUJE DRUGU LOPTU NA TEREN

Star sport

Osećao je Šćepović odgovornost, rešio da ostane, da pomogne u misiji povratka.
„Esnajder je počeo narednu sezonu u Drugoj ligi, a posle prvih pet kola bili smo pretposlednji. E, onda je došao Hose Pepe Bordalas, koji je kasnije otišao u Valensiju, a onda se vratio i evo ga opet u Hetafeu. Nije Boradalas trener za veliki klub, ali jeste stručnjak da namesti ekipu, bili smo tvrdi i počeli smo da se penjemo na tabeli sve do treće pozicije. Kod njega sam igrao drugog špica, iza Horhea Moline, u jednom trenutku me sklonio i mi smo ušli kroz baraž. Tamo smo izbacili Uesku, a onda igrali finale sa Tenerifama. U gostima 0:1, kod nas 3:1. I vratimo se. E, ta spoznaja... Samo nas pet-šest igrača koji smo proživeli i ispadanje znamo kako je bilo i kakvo smo olakšanje osetili. Suze su mi krenule od radosti, kao da sam se ponovo rodio ili oslobodio stega“.

Kako objašnjavaš Bordalasa, njegov fudbal je negledljiv i uglavnom ga kritikuju svi, osim trenera džentlmena, poput Manuela Pelegrinija, Ernesta Valverdea ili Karla Ančelotija?
„Njegova fora je da iritira protivnike. Na treninzima te uči kako da gubiš vreme. To znači u modernom fudbalu. On je čovek rezultata. Ne interesuje ga ništa drugo. U poslednje vreme se malo menja, angažuje igrače veštije s loptom, napadački nastrojene, tu su Alenja, Peres, Majoral, ali i dalje je kod njega svaki dan počinje merenjem procenata masti u telu i dosta pažnje poklanja fizičkoj spremi. Sećam se da je iza Hetafeovog sportskog centra bilo brdo koje nikad pre Bordalasa nismo koristili. Kad je Pepe došao, na programu su bila istrčavanja uzbrdo. Da crkneš. Ili, igramo skraćeni fudbal, gde obično volimo da bude golova, na primer 5:4, a on je najsrećniji ako se završi sa 0:0. E, tad Bordalas uživa. Kod njega nisam mnogo igrao, ali sam dosta naučio. Jednom se desila kontra za rivala, čuješ ga kako dobacuje pomoćnom treneru: ’Sad, sad, sad.’ I ovaj ubacuje loptu na teren da bi prekinuo akciju. Seti se, sa njim je Hetafe izborio Evropu“.

Šćepovićev poslednji gol za Hetafe u La ligi bio je protiv Sportinga iz Hihona, u kome je nešto ranije blistao, taj period proveden u Asturiji smatra se najproduktivnijim u njegovoj karijeri.

„Ljudi iz Hihona su me čekali bukvalno sedmicama. Desilo se da sam posle dobre sezone u Partizanu otišao u Izrael, davao i tamo golove i uporno čekao poziv nekog kluba iz prve lige bilo koje zemlje. A onda su me čelnici Sportinga toliko želeli da sam im posle dva meseca čekanja pružio ruku. I dan-danas žalim samo što zajedno nismo ušli u La ligu. Baš smo kreirali dobar ambijent u svlačionici, imali kvalitetne igrače, privržene navijače, klub pre početka sezone proda 24.000 pretplatnih karata za stadion kapaciteta 29.000, što svedoči koliko vole klub. Dejan Lekić i ja smo bili saigrači, baš smo se slagali. Najpre nas je trenirao Sandoval, potom je stigao Abelardo. Igrali smo efikasan fudbal, visoko i intenzivno, oduzimali loptu u začetku protivničkih akcija, bili fizički spremni. U sezoni 2013/14 sam postigao 23 gola, dodao deset asistencija. Dabl-dabl. Bili smo četvrti na kraju Druge lige, ušli u baraž, izgubili na Kanarskim Ostrvima, a u revanšu je Lekić pogodio prečku dvaput, a ja isto toliko puta stativu. Neverovatne stvari“.

To je bilo u Segundi. A što se tiče Primere, sretao si se sa veličinama.
„Samo Ćavija od legendi modernog doba nisam ’zakačio’, jer se leta 2015. oprostio od dresa Barselone. No, igrao sam protiv najjače Barselone, sa Mesijem, Suarezom, Nejmarom, Inijestom...“

I kako to izgleda? Stigneš li da pipneš loptu?
„Lakše je igrati protiv Reala, zato što ti dozvoljava. A imao je Benzemu, Bejla i Ronalda napred, iza Modrića, Krosa, Kazemira, Kovačića... Daju ti prostor i ’hvataju’ na kontru. A Barsa te ubije, umrtvi te posedom, a kad joj uzmeš loptu, ponašaju se njeni igrači kao osice. Em nas ’ubiju’ sa 6:0, em nemoćno delujemo kad smo sa Hetafeom otišli na Nou Kamp. Kad, kao, imaš loptu, odmah te okruže trojica. Jedino ti preostaje da iznudiš faul ili odigraš iz prve, pa se pojaviš u završnici, međutim, toliko si umoran od trčanja bez lopte da frustrira. Koliko puta sam se zadesio na bekovskoj poziciji. Tad je Barsu vodio Luis Enrike“.

VAN DAJK U ŠKOTSKOJ? SAMO ŠTO SE NE UŠETA U GOL

Star sport

Kad smo već kod velikih, imao si prilike da deliš svlačionicu i sa osvajačima Lige šampiona ili igračima svetske klase. Na primer, Virdžil van Dajk ti je bio kolega u Seltiku, a da li si pre 11 godina mogao da pretpostaviš da će Holanđanin postati igrač svetske klase?
„Kvalitet se odmah video, glupo će da deluje ako sad kažem: ’Znao sam da će biti kapiten Liverpula’. Jasno je bilo da ima potencijal za najveće domete u svetu fudbala. Igrao je lako. U prvenstvu Škotske sigurno nije na 100 odsto, jer nije bilo potrebe. Dešavalo se da Van Dajk uzme loptu i donese je u protivnički šesnaesterac, samo što se ne ušeta u gol. Tehnički izvanredan, fizički spreman, moćno deluje“.

Opiši nam kako tebi, kao napadaču izgleda kad si naspram njega, na treningu?
„Gromada! Neki igrači pored njega deluju smešno. Na zagrevanju bi Van Dajk šutnuo loptu uvis, ona bi letela 20 metara, da bi je primirio onako, iz zezanja, da pomisliš: ’Ovo i ja mogu’. Zanimljivo, nisam ga viđao da odlazi u teretanu. Njegovi mišići su čista priroda. Pritom, kad pusti korak, mnogo je brz, iako je možda malo usporio otkako mu je Džordan Pikford uleteo u koleno, pa je morao da ga operiše“.

Kakav je tip Antonio Kasano, s kojim si bio saigrač na početku svoje inostrane avanture?
„Bio sam klinac, Sampdorija mi je bila prvi klub u inostranstvu, dotle sam Kasana gledao samo u nedeljnim pregledima Kalča. Kakvi prenosi svih utakmica, to nije postojalo, nego sam čekao nedelju veče da nam puste segmente na televiziji. Bio je u to vreme u Đenovi i Nenad Krstičić, koji mi je pomogao, ali Kasano je kao domaći igrač odigrao bitnu ulogu u prilagođavanju. Između ostalog, zato što je bio u Realu, znao španski koji je meni kao maternji, iako sam brzo savladao italijanski. Zanimljiv tip. U karantinu smo sedeli jedan do drugog. Imao je svog fizioterapeuta, nije se zagrevao sa nama, nego posebno, ali bi svaki put kad izađe na teren, donosio ekipi kvalitet. Kasano je znao da provuče loptu tamo gde samo on spozna da može. Plus, radi za tim, nije lenjivac“.

Mada, deluje fudbalski nezainteresovano?
„Ne, ne, ne... Posle treninga je znao nama mlađima da kaže: ’Dođite da vam pokažem kako da se ’uvalite’ štoperima’. Gledam ga i kažem mu: ’Toni, tebi će to da sviraju, nama nema šanse. Možda kad budemo došli u tvoje godine’. Učinio nas je trikovima. Završili smo četvrti kod Luiđija del Nerija, ozbiljnog trenera, posvećenog taktici, sve vreme sam bio u 18, neke utakmice igrao, debitovao protiv Parme na ’Tardiniju’, jer su Pacini i Kasano bili povređeni. I danas se sećam da su me čuvali neki matori štoperi. Zaboravio sam im imena, ali sam upamtio batine... Hahahha. Udaraju me, štipaju, guraju, a sudija samo pokazuje da se igra nastavi. Nema VAR-a. Igrao sam i Derbi dela Lanterna isto zbog Kasanove povrede tokom prvog poluvremena, pošto je već dao gol. Pamtim reči Del Nerija: ’Mali, samo navij i nemoj da staješ’“.

OVDE SAM TI JA MAMA, HRANA JE U FRIŽIDERU, SAMO JE PODGREJ

Star sport

Ako je Kasano „fudbalsko spadalo“, kakva je osoba Ivan Perišić, trofejni fudbaler, zavidnog klupskog i reprezentativnog učinka, tvoj kolega iz vremena provedenog u Klub Brižu?
„Fenomenalan! I danas se čujemo, porodičan čovek, ostvaren u svim segmentima. Momak za primer, to je najbitnije. U Belgiji je bio prvi strelac Župiler lige i dokle god si u tom statusu, nosiš logo zlatnog bika na dresu. Po tome ga tamo još pamte. Baš mi je drago što ga imam za prijatelja, jer mi je dosta pomogao. Delili smo i dobro i loše. Uglavnom me dobijao u bilijaru, osim jedne prilike i posle toga je na narednoj utakmici dao četiri gola. Izgleda sa sam ga iznervirao tad, pa se raspucao, a-ha-ha...“

Tad Briž nije bio ono što je sad?
„Imali smo Nabila Dirara, Rajana Donka, nekoliko belgijskih reprezentativaca, ali je Anderleht bio jači, sa više kvalitetnih pojedinaca koji su dugo igrali zajedno. Na primer, Matijas Suarez, Lukaku, De Šaht, Prat, Žile, Busufa... Oni se zalaufali, Standard je imao dobru ekipu, a mi smo bili tim u nastajanju“.

Kakav je bio život u Belgiji?
„Kad sam stigao, imao sam tek 20 godina, živeo sam, a supruga predsednika Briža je bila toliko brižna da mi je na prvom susretu rekla: ’Ovde sam ti ja mama’. Prala mi je stvari, spremala hranu... Na primer, vratim se sa okupljanja reprezentacije, čeka me sve čisto i zategnuto u stanu, uz poruku na kuhinjskom stolu: ’Hrana je u frižideru, samo je podgrej. Tvoja belgijska mama’.

Kako to, kako si joj ušao pod kožu?
„Nije do mene. Brinula je o još jednom momku iz Nigerije. Pritom, ima četiri sina. Plus, supruga koji vodi klub. Pokazivala je veliku ljubav i poštovanje prema svima. Još jedan detalj ilustruje koliko su u Brižu vodili računa da brineš samo o fudbalu. Izabrao sam stan u kome ću da živim, izabrao i nameštaj u Ikei i otišao na naredno okupljanje reprezentacije. Desetak dana kasnije, kad sam otvorio vrata, ceo stan je bio namešten. To pokazuje da svuda ima dobrih ljudi, spremnih da pomognu. Njihovi primeri te uče i da ti budeš takav“.

Kad smo već kod Belgije, nekadašnji reprezentativac Kevin Miralas ti je bio saigrač na Kipru, u opremi AEL-iz Limasola.
„Igrao je strašno u Evertonu, sedam godina je proveo u klubu iz Liverpula, ali verujte da se ni na Kipru nije štedeo, iako je bio na zalasku karijere. Nikad nije izgubio znanje, niti se hvalio da je igrao Premijer ligu. Štaviše, hteo je da sasluša druga iskustva.“

Na istom mestu si upoznao Saida Berahina, koga smo u Srbiji svojevremeno tretirali kao zvezdu prelaznik rokova. Očigledno, bez razloga.
„S njim sam se sreo tokom moje druge sezone na Kipru. Kakav je prospekt bio, njega je Stouk platio skoro 14.000.000 evra Vest Bormu, u trenucima kad je to bila ozbiljna lova. Evo, pre neki dan je stigao u Sloveniju. Ne bih rekao da je nadmen, ali je za razliku od Kevina Miralasa totalno drugačiji tip. U svom svetu. Ne baš društven“.

“MALI, KAO ČAČKALICA SI, HAJDE DA NABACIŠ MALO MIŠIĆA“

Star sport

Obojica su igrali u Premijer ligi Engleske. Ti tamo nisi stigao, ali jesi iskusio ostrvski fudbal, pošto si se oprobao u Škotskoj. I to kao jedini Srbin koji je od postanka fudbala dao gol u tamošnjoj Premijer ligi.
„Znam za taj podatak. A pazi ovo, dolazim na predstavljanje i prva konstatacija novinara je: ’Tvoj tata je golom u revanšu Kupa pobednika kupova 1989. eliminisao Seltik’. Veruj mi, još ih boli. Znao sam da će me to pitati, ali sam im rekao da nemam veze sa tim, ja sam stigao u Glazgov da vratim dug, a-ha-ha... Zanimljivo, u tom poslu nisu učestvovali menadžeri, išlo je direktno klub-klub. Iako je bilo opcija da ostanem u Španiji, što sam i hteo, njihovi klubovi iz sredine tabele tad nisu bili moćni da nekog plate ni 5.000.000 evra. A opet, mene je Seltik platio 4.000.000. Seltik je najveći klub za koji sam igrao i tek kad sam stigao, osetio sam njegovu snagu u veličinu, ali prvenstvo Škotske ne može da se meri sa španskim. Sve su to veliki ili tradicionalni klubovi za tu državu ili teritoriju Velike Britanije, poput Rendžersa, Aberdina, Dandi junajteda, ali jačina lige nije ista kao u Primeri. Fudbal u Španiji je lepršav, tamo teretana nije obavezana, a na Ostrvu mi se svaki mišić upalio od tegova. Kad sam došao, samo su mi rekli: ’Mali, kao čačkalica si. Hajde da nabaciš malo mišića’. Meni su mišići izduženi, ceo život sam isti, jesam dobio masu, ali nisam uspeo da budem nabijen“.

Ima li objašnjenja?
„Uđem u teretanu, kondicioni trener mi gurne teg od 27 kila u jednu ruku. I ja dižem, vidim da mogu. Sutradan, ne mogu da se pomerim. Sve je u Škotskoj organizovano, kao radni dan u firmi. Dođeš u pola devet ujutru, izađeš iz trening centra u četiri. Imaš sve i samo si fokusiran na teren. Kad ti nije sve obezbeđeno, onda imaš pravo da uperiš prstom u nekoga. Ovako, ako su svi uslovi tu – izvoli, majstore, pokaži“.

I, jesi li pokazao, da li si bio zadovoljan učinkom?
„Nisam mnogo utakmica počeo, više sam igrao u Ligi Evrope nego u prvenstvu. Zbog skromne minutaže u Premijer ligi sam tražio da igram za rezerviste, kako bih bio u ritmu. Tamo je kao u Engleskoj, dosta utakmica, prvenstvo, Liga kup, FA kup i Liga Evrope. Mečevi su na svaka tri dana, što znači da oni koji igraju imaju samo oporavak, a oni koji ne igraju za prvi tim nemaju snažne treninge. Zato sam tražio da me povremeno prebace među rezerviste, kako bih stalno bio spreman“.

A da li si bio spreman za život u Izraelu, tačnije – da li si strahovao za bezbednost dok si bio u toj zemlji?
„U jednom trenutku jesam. Samo zato što nisam znao gde idem. Dolazio sam iz Belgije, znao sam teritorijalno gde je, ali o ligi nisam imao pojma. Slušao sam agenta, uveravao me da se Hapoel Akra bori  za Evropu, a ispostavilo se da nikad nije igrao ni plej-of, a kamoli izašao na međunarodnu scenu. A onda smo mi to uradili, sa Aleksandrom Davidovim, Nebojšom Marinkovićem, Nikolom Trujićem. Te sezone sam dao 14 golova u ligi koja nije preterano efikasna. Sve je to posledica dobrog ambijenta koji smo mi Srbi kreirali. Danas se fudbal igra svugde i ako potceniš bilo koje takmičenje, ništa nećeš uraditi“.

Sa kojom mišlju onda ideš u takve klubove ili na drugi kontinent, poput azijskog?
„Nemoj da ideš ako krećeš sa stavom: ’Bolji sam od njih, lako ću’. A onda vidiš da nije tako. Ako hoćeš kasnije da upališ motore – ne možeš. Vide da nisi ’aždaja’. Zato moraš od početka da pokažeš“.

Kako si ti?
„Sve je do glave. Dok sam bio u Mauntongu, svima je teško usled vremenskih uslova, čak i Tajlanđanima, ali moraš da se ’namestiš’. Jedino što se u nekom trenutku utakmice igra raspadne, svako svakog juri terenom, zato je nekad bolje ući s klupe, kad igra ’pukne’. Ako si malo pametan, staneš na loptu i kontrolišeš dešavanja. Svuda se igra fudbal. Evo, i na Kipru. Svi ga povezuju sa suncem i plažama, ali... I tamo dolaze kvalitetni stranci, svaki klub može da ih ima 17. Ako ideš da bi se sunčao – nemoj“.

Da li te neko pripremi da ti glava bude podešena na nepotcenjivanje?
„I to, ali i informacije. Raspitaš se kod naših ljudi koji su tamo ili su imali iskustva. Opet sam imao dobru sezonu i kod Marija Đurovskog, postigao 13 golova. Ako ideš spreman, nije važno gde putuješ“.

GRCI DANAS KUPE TONU ZLATA, SUTRA JEDVA IMAJU ZA KAFU

Star sport

Što se putovanja tiče, najdalje u odnosu na Srbiju bila je Australija, ali nas interesuje kako se desilo da potpišeš za Brizbejn?
„To mi je bilo samo da premostim u trenucima kad nisam imao klub. Kontaktirao me Branko Jelić, nekadašnji napadač Crvene zvezde, odavno stacioniran u Pertu. Kliknuli smo prilikom telefonskog  poziva, predočio mi da Hrvat Ante Kovačević u Brizbejnu ima opciju za mene. Nešto razmišljam gde ću u Australiju... To je bilo u februaru, a sezona u A ligi se završava krajem aprila. Raspitao sam se, video da je Brizbejn Roar sa Angeom Postekogluom osvajao pehare i da je sadašnjem treneru Totenhema to bila prelomna tačka karijere. I – prelomim. Bolje da imam klub, nego da sedim u Beogradu i da se ljudi pitaju šta je sa mnom. Što se tiče učinka, nije bilo najbolje, ali... Uživao sam“.

Iako si postigao tek jedan gol?
„U životu se nisam toliko ispromašivao, prečke, stative, odbrane golmana... Svega je bilo. Na kraju, dam gol! Kao da mi je neko skinuo 600 kilograma tereta sa pleća. Lepo iskustvo, jer sam video i taj deo sveta. Još sam igrao i na Novom Zelandu, jer sa namestilo da smo igrali protiv Velingtona. Neki plaćaju da idu tamo, ja sam živeo“.

I u Grčkoj, koja je za život vrh.
„Ekipa je bila u redu, ali vođenje kluba ne baš. U svakom slučaju, ni tamo nisam zatvorio vrata na ružan način. Jeste da sam se zadržao samo pet meseci, ali nas nekoliko je moralo da napusti PAS Janinu usled visokih ugovora. Znaš kako, Grci danas kupuju četiri tone zlata, sutra jedva imaju za kafu. Sedam golova sam dao, nije bilo loše“.

Jedini klub za koji nisu dao gol je bila Jagjelonija. Kako to objašnjavaš?
„Nije da nije kliknuo, jer sam u Poljskoj povredio koleno i odigrao samo nekoliko utakmica. Stradao mi je prednji ukršteni ligament kolena, posle starta igrača otpozadi. To i ne računam. Odatle je stigao poziv u Japan, devet meseci posle povrede. Period u Mačidi i saradnju sa trenerom Rankom Popovićem više posmatram kao adaptaciju da krenem dalje, kako bih bez straha ulazo u duele“.

A inostrani klub u kome si imao najviše Srba oko sebe bio je Videoton: Marko Nikolić trener, brat Marko u špicu, kao i Danko Lazović.
„Došao sam u Sekešfehervar na polovini sezone, kad je Vidi bio drugi, ostalo je 13 utakmica do kraja i uspeli smo da završimo ispred Ferencvaroša, uz moj doprinos od sedam golova. Nikolić je to super namestio. Što se tiče treninga stvarno je detaljista, analizira sve, stručni štab ga prati i tačno su se znale kretnje. Da ne ispadnem nekorektan prema drugim trenerima, ali Marko je jedan od najboljih sa kojima sam sarađivao“.

Kako je, posle Humske, izgledala saradnja sa bratom Markom u Mađarskoj?
„Više smo vremena proveli zajedno na terenu u Videotonu. Dok smo bili u Partizanu, Marko je tek zalečio povredu, ali mi je i takav namestio dva gola, protiv Novog Pazara i Slobode, dok smo u Mađarskoj više vremena proveli u igri i baš smo uživali. I u Beogradu, i u Sekešfehervaru smo osvajali titule“.

I sve to noseći prezime oca Slađana, kroz koga su vas ljudi dugo posmatrali.
„To me je opterećivalo dok sam bio dete, ali ko poznaje tatu, mogao je da se uveri da nas je pogledao na utakmicama dvaput u životu. Znam da govore ljudi: ’Lako je braći Šćepović, tata im je igrao fudbal, okrene telefon i sve završi’. Kako da ne, tata je umesto mene i u Španiji davao golove, isto i za burazera u klubovima za koje je igrao. Sad mi je smešno, ali dok sam bio mlađi, teže sam podnosio. Ne samo nas dvojica, slično je prošao Vujadin Savić u Crvenoj zvezdi, dok te u inostranstvu gledaju drugačije. Tata Slađan je sigurno ponosan, jer smo obojica igrali za Partizan, dosta inostranih klubova i reprezentaciju. Lepe stvari“.

A da li zbog nekih epizoda čuješ i ti, poput nas, konstatacije da je „Šćepa težak tip“?
„Možda samo delujem ozbiljno, ali sam prvi za druženje, ispijanje kafe, smeh... To moramo da razdvojimo od onoga kad radimo na terenu. Ih, koliko sam upoznao teških tipova“.

Nije valjda i u Malagi, koja je bila sredina u kojoj si zaokružio špansku epizodu?
„Ma, ne... Bio sam kod Ranka Popovića u Japanu kad me pozvao agent Mela Kodro i saopštio da se Malagi povredio špic, a pravilo u Španiji je da klub ima pravo da dovede zamenu u slučaju teške povrede nekog fudbalera. Kaže Mela: ’Znaš, budžet nije baš veliki’. A ja njemu: ’Vidi, nema problema, to je Malaga, ne moram ni da pričam o uslovima’. Dogovorili smo se u sekundi i to iskustvo je bilo prelepo. Dao sam četiri gola, imali smo mladu, poletnu ekipu i jedina mi je žal što nisam igrao za Malagu pred navijačima na Rosaledi, jer je bila sezona korone. Ljudi su me zavoleli“, pojašnjava Stefan Šćepović zatvarajući putopise iz inostranstva.

Destinacije za uživanje. Anegdote za prepričavanje. Biće ih i na Staroj Karaburmi.