Legendarni Đalminja: Nema više Đalminja

Ima nešto u nauci o imenima, često se kaže, nažalost, uglavnom kada polu u šali polu u zbilji hoćemo da istaknemo da XY fudbaler ne može da igra sa tim imenom i prezimenom. E pa, Đalminja je sušta suprotnost. Sa tim imenom jednostavno si predodređen za fudbal. I oni koji su ga pratili 90-ih godina prošlog veka sećaju se kakav je to majstor bio.

Uostalom, sada 53-godišnji Brazilac je vukao Deportivo do jedine titule prvaka Španije u sezoni 1999/2000. Bila je to ona čuvena generacija koju su pored njega činili asovi poput Nujredina Najbeta, Roja Makaja, Paulete, Viktora, Maura Silve, Donata, našeg Slaviše Jokanovića, naravno.

Deportivo je sezonu, iako je doživeo čak 11 poraza, završio sa pet bodova prednosti nad Barselonom i Valensijom. I poslednji je španski klub koji je osvojio Primeru, a da prethodno nije bio šampion. Nešto nalik Lesterovom podvigu iz 2016. godine ili Bajerovom iz ove sezone.

Stoga će u Korunji večno da se pamti. Posebno sada kada je tim u trećoj ligi. I svaki put kad se pomene jedna od prvih asocijacija biće i Đalminja. Pa i ne čudi što se on vratio u Galiciju da promoviše dokumentarni film o svom fudbalskom putešestviju. Prošlog vikenda Rijazor mu se poklonio.

“Atmosfera gradu i na stadionu je zaista posebna. Rijazor je i dalje pun, kao u naše vreme. Tim je na dobrom putu da se vrati u Segundu. Mislim da će ovog puta uspeti“, kaže Đalminja u velikom intervjuu za madridsku Marku.

Đalminja protiv Lidsa (©Reuters)

Naravno, nigde na svetu Đalminja nije toliko popularan kao u Korunji.

“Ludilo! Teško da ovde mogu da provedem mirne trenutke. Ali radostan sam što me ljudi prepoznaju... Baš pre neki dan sam bio na jednom rođendanu, u baru sa prijateljima. Iznenadio sam se kada sam shvatio koliko ljudi poznajem. Ti ponovni susreti su mi najvažniji“.

Sigurno se isto osećaju i lokalci u Korunji. Danas je teško i zamisliti da neko ponovi takav podvig.

“Vrlo teško. U to vreme mi smo imali sve uslove da dovodimo vrhunske u Depor. Sada je komplikovanije. Ne samo za Depor, za sve. Teško je takmičiti se protiv Reala, Barselone ili Atletika. I svake godine je sve teže“.

Još jedna stvar je drugačija nego ranije. Fudbal je sve brži, pa je sve manje majstora koji će da vas zadive potezima kakve je imao Đalminja. Svakako njegov najpoznatiji videli smo u meču sa Realom. U Španiji taj potez zovu “lambretta“.

“Nekad se naljutim kad me podsete, nisam ja samo ta ’lambreta’, radio sam mnogo više od toga. Ali ona jeste bila drugačija. Ljudi nisu navikli da vide tako nešto na terenu i svi su samo o tome pričali. Posebno zato što sam je izveo protiv Reala. Dobila je na značaju“.

Odakle uopšte ideja da igra toliko opušteno?

“Svako ima svoj stil, svoje karakteristike. Moraš da iskoristiš šta imaš. Ja se nisam plašio da probam. To mi je mnogo pomoglo“.

A, ko danas Đalminju podseća Đalminju?

“Nema takvog. Iskreno. Ne zato što sam ja bio toliko dobar, nego zato što danas ne postoji igrač koji ima toliku slobodu i koji traži toliku slobodu. Ja sam imao neke čudne kretnje, tražio sam prostor. Danas to ne vidim. Teško je“.

Ne znači to naravno da danas nema igrača koje Đalminja voli da gleda, mada će vas izbor možda iznenaditi.

“U prošlosti sam voleo njih mnogo, danas moram da istaknem jednog. Vezistu najviše klase: Martina Edegora iz Arsenala! Premlad je stigao u Real, ali sada bi mogao da igra, jer je impersivan. Ima kvalitet, daje golove, dribla... Baš mi se dopada. Danas toga (driblinga) ima sve manje, čak i u Brazilu. Kao da svi igrači moraju da budu po kalupu. To je mi malo dosadno“.

Kako je intervju radila madridska Marka, morali su da ga pitaju i o Realovom Vinisijusu?

“Veoma je dobar na terenu. Njegov fudbal je odličan. Ali ima tu nekih problema na koje ljudi ne obraćaju pažnju. Tako mi se čini sa strane“, misteriozan je Đalminja.

U reprezentaciji Brazila (©Reuters)

Zna on podosta u fudbalu. I otac mu je bio čuveni fudbaler. Mada je Đalma Dijas – kasnije takođe reprezentativac Brazila - igrao povučenije.

“Bio je prvo vezista, ali kada je došao do profesionalaca stavili su ga na štopera, te sezone su bili šampioni i ostao je štoper zauvek. Ja sam uvek više voleo da igram napred. Da dajem golove umesto da ih branim. Nije bilo šanse da ostanem pozadi“.

Možda i zato što je baš zbog oca još u mladost igrao fudbal sa legendarnim Peleom.

“To mi je bilo normalno, nije to kao da sam išao na upoznavanje. Otac je igrao s njim i često smo trenirali zajedno. Uvek je pravio razliku. Sve je radio savršeno. Zaista mi se dopadaju i Maradona, Ziko, Rivelino, ali Pele je ispred svih“.

Zanimljivo, malo je falilo da Đalminja uopšte ne bude fudbaler. I nije ovo priča o teškim počecima, on je bio privilegovano dete. Samo je mnogo voleo matematiku.

“Baš sam je voleo. Da nisam postao fudbaler, sigurno bih bio profesor matematike. Mnogo sam je voleo i bio sam dobar u tome“.

Srećom po Deportivo, izabrao je fudbal. I Korunju. Tada čuvenu po dobroj atmosferi i čestim zajedničkim izlascima. Mada nisu svi baš voleli da idu u provod.

“Mauro, Donato, Makaj... Oni nisu izlazili. I još poneko, ali njih se sećam. S Makajem van terena nisam mnogo ni pričao, nismo bili prijatelji, ali na terenu smo izgledali kao da se smo najbolji na svetu. Bio je vrlo inteligentan igrač i dobro smo se povezali... Atmosfera je bila ključ u timu. Bilo smo jedinstveni“.

I prgavi. Sam Đalminja je imao čuveni konflikt sa Raulom, sa Seltinim Mostovojem se umalo nije pobio, Iruretu i jeste udario.

“To je fudbal, to ostaje na terenu. Raul je imao impresivnu karijeru i ispisao istoriju, ali kad si na terenu – to je rivalstvo. Mostovoju sam se divio, ali sam hteo da ga prebijem. Obojica smo bili prgavi i to se desilo. Bar su ljudi uživali, a-ha-ha. Iruretu sam samo malo dodirnuo. Nisam se uvek dobro ponašao, ali ne kajem se. Nisam se ni pravdao jer bi me novine svakako ubile. I obrnuto, kad daš gol pisali bi da sam najbolji, a ni to nije bilo tačno. Samo treba da shvatiš da je štampa takva. Nema ljutnje“, završava legendarni Đalminja.