Legenda je Mihajlović: Vidim sunčeve zrake na kraju tunela

Sala krcata. Aplauz višeminutni. Taman da je osvojio Seriju A ne bi mu publika toliko pljeskala. Sad, kad je na putu da pobedi u životnoj borbi, Italijani još više cene Sinišu Mihajlovića, te su ga na svečanosti Gazete delo Sport sačekali – ovacijama.

Ganuli su ga. Udarili na emociju. Videlo se to po govoru srpskog trenera tokom prigode uglednog lista, u sredu veče proglasio ga je „Legendom“  za 2019. Posebno priznanje, van svih kategorija, što je dokaz da je srpski bombarder ostavio dubok trag na Čizmi. Em je Bolonju proletos sačuvao u elitnom društvu, em je pre četiri meseca počeo borbu sa opakom bolešću.

Kako kaže, na putu je da je savlada.
„Na kraju sam tunela. Vidim sunčeve zrake“, počeo je Miha pre nego što su ga prekinule ovacije.

Pričao je iz duše. Obično ljudi u ovakvim prilikama koriste floskule. Zahvale se znanim i neznanim, poklone sa bine. Siniša je oduvek bio drugačiji. Zato je i obraćanje posebno, prožeto podsećanjem da za rivala ima leukemiju.
„Naklonost ljudi sa svih strana sveta mi je pomogla. Nisam želeo da budem heroj. Jednostavno, moj način suočavanja sa problemom bežanje od istog, već ulazak u borbu grudima. Razlog zbog kog sam nastavio da vodim tim je u saznanju što mi je sve što me zadesilo pomoglo da se osećam živim. Jedva sam čekao da vodim trening iz bolnice, posredstvom video linka. To me je držalo u životu“.

Iznad svega – porodica.
„Supruga Arijana i deca. Plus, navijači, fudbalski zaljubljenici. Osećao sma da su svi uz mene. Svima sam zahvalan, osetio sam se članom velike familije. Dužan sam da ljudima koji su me ohrabrivali pokažem kako nema razloga da se boje, već da se bore. Ne kažem da bi trebalo da slede moj primer, već da svako postavi mali cilj. I da ga dostigne“.

Kad je ljubav Sinišinog života u pitanju, Arijanu je nazvao borcem nalik sebi.
„Supruga je jedina osoba kojoj priznajem da ima veća m... od mene. Kad se desi ovo što se meni desilo shvatite da je porodica osnov svega, jedino izvorište snage. Kad vam ne ide, familija je tu. Kad ide kao podmazano, odmah ste okruženi „prijateljima“.

Urednici Gazte pitalio su ga da izdvoji trenutke koji su mu obeležili karijeru. Setio ih se nekoliko.
„Prvo, pamtim kad mi je otac kupio kožnu loptu na buvljoj pijaci. Premazivao sam je masti kako bi duže trajala. Sećam se i prvih kopački, pre toga sam koristio one za ragbi. Zatim, osvajanje Kupa šampiona sa Crvenom zvezdom je obeležilo celu istoriju slovenskog fudbala. Naposletku, srećan sam što sam imao priliku da, najpre na terenu, sarađujem sa Robertom Mančinijem, namestim mu veliki broj golova, zatim i da me uvede u trenerski posao. Jedna od najvećih satisfakcija u karijeri mi je što sam bio selektor reprezentacije Srbije“.

Posebno iznenađenje za Sinišu bilo je što su mu se tokom dodeljivanja nagrade ohrabruućim i emotivnim porukama obratili majka Viktorija i brat Dražen.
„Najviše žalim što nisam imao priliku da oca zagrlim posledinji put. Bolovao je od raka i preminuo. Sad, kad pijem grapu, cugnem jednu za njega, jednu za sebe. Najvažnija stvar u životu je da nikad ne izgubiš želju za borbom. Pre četiri meseca nisam mogao da zamisli da ću sedeti ovde. Sad sam tu, idemo korak po korak, dan za danom“, najavio je nastavak borbe Siniša Mihajlović.

Kakav borac.